Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugog trajanja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Kao prevashodni razlog za dužinu postupka navedena je neažurnost prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz P, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1870/06, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz P. podneo je 2. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Lj. D, advokata iz P, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Prokuplju P. 1870/06 od 9. oktobra 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4430/10 od 18. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su donete osporene odluke.

Suština navoda o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu svodi se na tvrdnje podnosioca o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i neprimenjivanju odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. U tom smislu , podnosilac ističe da je osporenim presudama utvrđena povreda prava tužilaca na nužni nasledni deo, iako nije utvrđen obim i sastav zaostavštine pok. Lj. P, te da je drugostepeni sud trebalo da putem veštačenja utvrdi vrednost zaostavštine. Takođe navodi da je taj sud preuzeo ulogu stranke u postupku kada je sam uredio tužbu i tužbeni zahtev. Povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je predmetni postupak trajao od 1999. do 2011. godine. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 1870/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. B. i D. P. podneli su 9. februara 1999. godine Opštinskom sudu u Prokuplju tužbu protiv tužene S. S, radi zaštite prava na nužni nasledni deo. Tužbenim zahtevom su tražili da se utvrdi da je pok. Lj. P. zaključenjem ugovora o poklonu Ov. 4018/92 od 25. avgusta 1992. godine sa tuženom, povredila njihovo pravo na nužni deo, te da se obaveže tužena da im preda 2/6 stana koji je predmet ugovora o poklonu nakon izvršene fizičke deobe.

Prvostepena presuda P. 173/99 od 21. decembra 1999. godine ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Prokuplju Gž. 319/00 od 31. marta 2000. godine.

Spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Prokuplju u aprilu 2000. godine, a drugostepeno rešenje otpravljeno je strankama u junu 2003. godine.

U ponovnom postupku, izveden je dokaz saslušanjem stranaka i jednog svedoka i od ukupno 15 zakazanih ročišta, osam nije održano. Pet ročišta nije održano na molbu punomoćnika tužilaca, dva na molbu tuženog, odnosno zbog nedolaska njegovog punomoćnika, a jedno na saglasan predlog stranaka.

Zbog smrti tužene S. S, postupak je bio u prekidu u periodu od 21. juna 2006. godine do 22. februara 2007. godine, a zatim je nastavljen prema S. S, ovde podnosiocu ustavne žalbe, kao tuženom.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Prokuplju P. 1870/06 od 9. oktobra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca. Ova presuda otpravljena je iz suda 15. jula 2009. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je, nakon održane rasprave, dana 18. januara 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 4430/10, kojom je ukinuo prvostepenu presudu i utvrdio prema tuženom da je ugovorom Ov. 4018/92 od 25. avgusta 1992. godine, zaključenim između pok. Lj. P. i pok. S. S, povređen nužni nasledni deo tužilaca u visini od po 1/6 i u ovom delu utvrdio ništavost navedenog ugovora. U obrazloženju presude je navedeno: da je između pok. Lj. P. u svojstvu poklonodavca i pok. S. S, u svojstvu poklonoprimca, zaključen ugovor o poklonu Ov. 4018/92 od 25. decembra 1992. godine koji je za predmet imao stan u P; da je pok. Lj. P. preminula 13. maja 1996. godine i da su osim pok. S. S, zakonski naslednici pok. Lj. P. i tužioci. Po nalaženju drugostepenog suda, pok. Lj. P. je na ovaj način, raspolažući svojom jedinom imovinom u korist pok. S. S, povredila pravo tužilaca na nužni nasledni deo koji im pripada u smislu člana 40. Zakona o nasleđivanju. Drugostepeni sud je ocenio neosnovanim žalbene navode tuženog da je pok. Lj. P. imala i drugu imovinu, te da je trebalo utvrditi sastav zaostavštine, a potom zakonski i nužni deo svakog od naslednika. U tom smislu, sud je, pozivajući se na sadržinu odredbe člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, istakao da tuženi tokom sprovedenog postupka nije pružio dokaze o kojoj drugoj imovini se radi, te vrednosti te imovine koji bi trebalo da bude predmet veštačenja. Odluku o utvrđenju ništavosti spornog ugovora o poklonu u obimu u kom je utvrdio povredu prava tužilaca na nužni nasledni deo, drugostepeni sud je obrazložio otklanjanjem bitne povrede odredaba parničnog postupka koja se, po oceni toga suda, ogledala u nerazumljivosti izreke prvostepene presude, budući da je u konkretnom slučaju tužiocima povređeno pravo na nužni nasledni deo i da je osporena pravna važnost ugovora o poklonu.

4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 3.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03 ) je propisano da se, kad je nužni deo povređen, smanjuju zaveštajna raspolaganja, a vraćaju se i pokloni ako je to potrebno da se nužni deo namiri (član 53.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 9. februara 1999. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 18. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak trajao nepunih 12 godina, što samo po sebi, može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu da je u cilju utvrđivanja činjenične građe u parničnom postupku, pored čitanja pismenih dokaza, sud izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka, Ustavni sud smatra da se predmetni postupak ne može okarakterisati kao složen.

S obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim je tražena zaštita prava na nužni nasledni deo i procesni položaj podnosioca ustavne žalbe, po nalaženju Ustavnog suda, na strani podnosioca je postojao interes za efikasno vođenje postupka i odlučivanje kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njegovih prava u odnosu na imovinu koja je bila predmet besteretnog raspolaganja pok. Lj. P.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da jedno ročište nije održano na njegovu molbu, a jedno zbog nedolaska njegovog punomoćnika, te da jedno ročište nije održano na saglasan predlog njegovog pravnog prethodnika i suprotne strane, što je u određenoj meri doprinelo dužem postupku.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepenom sudu trebalo preko tri godine da strankama otpravi rešenje drugostepenog suda kojim je ukinuta prva po redu doneta prvostepena presuda, dok mu je za otpravljanje druge po redu donete prvostepene presude trebalo preko devet meseci.

Po nalaženju Ustavnog suda, period od novembra 2006. godine do februara 2007. godine, kada je postupak bio u prekidu zbog smrti prvobitno tužene, ne može se staviti na teret redovnim sudovima. Polazeći od svega izloženog, vodeći računa o složenosti predmeta, postupanju suda i ponašanju podnosioca, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak, koji je okončan posle nepunih dvanaest godina, ne ispunjava zahtev razumnog roka, i da je ovako dugo trajanje postupka prevashodno posledica neažurnog postupanja prvostepenog suda.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podno siocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pri čemu je posebno imao u vidu činjenicu da je podnosilac svojstvo stranke u osporenom postupku stek ao u toku 20 07. godine, kao i određeni doprinos dužini postupka na njegovoj strani. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda . Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje koji se odnose na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i s tim u vezi neprimenjivanje odredaba merodavnog prava u pogledu obaveze suda da utvrdi sastav i obim zaostavštine pok. Lj. P, Ustavni sud ukazuje da se pravom iz člana 32. stav 1. Ustava jemče osnovna procesna prava, kao što su pravo na obrazloženu sudsku odluku, pravo na pristup sudu, pravo na "jednakost oružja" itd. Ovlašćenje Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi jeste da, sagledavajući postupak kao celinu, oceni da li je konkretan sudski postupak vođen na način koji je podnosiocu omogućio pravično suđenje, što, između ostalog, podrazumeva ispitivanje da li je podnosiocu bilo omogućeno da iznese sve argumente i dokaze koje je smatrao bitnim i da se delotvorno izjasni o tvrdnjama i dokazima suprotne strane. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud cenio pomenute žalbene navode koji se ponavljaju i u ustavnoj žalbi, te da je upravo imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja, našao da su ovi navodi neosnovani, jer, kako je navedeno, tužena strana tokom postupka nije pružila dokaz o postojanju druge imovine koja bi ušla u sastav zaostavštine.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na izmenu tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je taj sud, odlučujući o žalbi podnosioca, ukinuo prvostepenu presudu, te utvrdio da je spornim ugovorom o poklonu povređen nužni nasledni deo tužilaca u obimu od po 1/6, istovremeno utvrdivši i ništavost pomenutog ugovora u navedenom obimu. Budući da tužbenim zahtevom nije traženo delimično utvrđenje ništavosti spornog ugovora, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je na ovaj način postupio suprotno odredbi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Međutim, polazeći od toga da svaka procesna povreda ne dovodi uvek i automatski do povrede prava na pravično suđenje i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje da li je u postupku pred redovnim sudovima učinjena povreda takvog značaja da taj postupak u celini čini nepravičnim u smislu garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, opisano postupanje drugostepenog suda neophodno sagledati u kontekstu postavljenog tužbenog zahteva i posledica koje proizvodi utvrđena povreda prava na nužni deo. Naime, postavljenim tužbenim zahtevom je, pored utvrđenja da je besteretnim raspolaganjem pok. Lj. P. došlo do povrede nužnog naslednog dela tužilaca, tražena i predaja stana u obimu u kom je nužni deo povređen. Sadržina ovako postavljenog tužbenog zahteva, kojim je tražena i predaja dela zaostavštine, ukazuje da su se tužioci opredelili da sud o nužnom delu raspravlja kao o stvarnom, a ne kao o obligacionom pravu. U takvoj situaciji, nužni naslednici pribavljaju vrednost nužnog dela sticanjem određenog udela zaostavštine tj. u određenom obimu postaju nosioci prava koja čine zaostavštinu i stvari na kojima ta prava postoje. Posledica ovakvog namirenja nužnog dela jeste redukcija učinjenih poklona, odnosno njihovo vraćanje u ostavinsku masu i prelazak u svojinu nužnih naslednika. Kako je u postupku utvrđeno da su ispunjeni uslovi iz člana 40. Zakona o nasleđivanju, odnosno da je tužiocima učinjenim poklonom povređeno pravo na nužni deo, to je u konačnom, posledica ovakve odluke suda da učinjeno besteretno raspolaganje ne proizvodi pravno dejstvo prema podnosiocu u obimu u kojem je nužni deo povređen.

Polazeći od prethodno iznetog, te sagledavajući predmetni postupak u celini, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i s tim u vezi posledičnoj povredi prava na imovinu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u delu kojim se osporavaju presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1870/06 od 9. oktobra 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4430/10 od 18. januara 2011. godine, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugog trajanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti