Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Okružnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Razlog je neujednačena sudska praksa i pogrešno tumačenje sporazuma o prestanku radnog odnosa na štetu prava zaposlenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Sekulića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirka Sekulića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 284/07 od 9. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 577/07 od 3. jula 2007. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 577/07 od 3. jula 2007. godine i određuje se da Okružni sud u Novom Pazaru, odnosno drugi nadležan sud ponovo odluči o žalbi Mirka Sekulića podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 284/07 od 9. maja 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Sekulić iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Mare H. Popović, advokata iz Novog Pazara, 20. avgusta 2007. godine Ustavnom sudu podneo dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, prava zajemčenih odredbama čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava zajemčenog odredbom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njegov tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom, za period od 1. novembra 2003. godine do 11. oktobra 2006. godine, kao i za isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za period od 1. januara 1997. godine do 11. oktobra 2006. godine. Podnosilac smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude čime je stvorena pravna nesigurnost.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosiocu ustavne žalbe je 11. oktobra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar po osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je proglašen tehnološkim viškom.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe 11. oktobra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezuje da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 284/07 od 9. maja 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, podnet radi isplate minimalne zarade sa zakonskom zateznom kamatom, za period od 1. novembra 2003. godine do 11. oktobra 2006. godine, kada je podnosiocu prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog, jer je proglašen tehnološkim viškom, kao i za isplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, za period od 1. januara 1997. godine do 11. oktobra 2006. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan, jer su stranke pomenutim sporazumom, pored ostalog regulisale i sva međusobna dugovanja na dan prestanka radnog odnosa, što znači i po osnovu minimalne zarade i uplate doprinosa, a što je predmet tužbenog zahteva.
Osporenom presudom Okružnog suda Gž1. 577/07 od 3. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 284/07 od 9. maja 2007. godine. U obrazloženju presude je navedeno da pobijana presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom odredaba člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, da su neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i da je odbijanjem tužbenog zahteva prvostepeni sud materijalno pravo pravilno primenio.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, koja je apostrofirana u ustavnoj žalbi, usvojen je tužbeni zahtev tužilje Mustafić Bahrije iz Novog Pazara i obavezan tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje garantovana ovim Ustavom, kao i da se odredbe člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razliku od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.
Odredbama Ustava, kojima su zajemčena prava na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći; da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnosilac ustavne žalbe u suštini odrekao prava na isplatu zaostale naknade zarade, time što je potpisao sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade, Ustavni sud je ocenio da time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnosiocu ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njegovo pravo na pravičnu naknadu za rad.
Ustavni sud naglašava da naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe je bio na plaćenom odsustvu, ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni ne može odreći, jer mu to ne dozvoljava navedena odredba Ustava.
6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Ovo tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda u Republici Srbiji.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupcima pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u premetu P1. 284/07 i Okružnim sudom u Novom Pazaru u predmetu Gž1. 577/07, koji su predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Pazaru u predmetu Gž1. 109/07 je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, jer su proglašeni tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe u tim postupcima tužioci su tražili isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog istovatnog činjeničnog i pravnog stanja u navedenim predmetima sudovi su u postupcima koji su predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbili, dok je u postupku koji se vodio u predmetu Gž1. 109/07 istovetan zahtev usvojen.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Novom Pazaru, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri i po meseca, doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 284/07 od 9. maja 2007. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 577/07 od 3. jula 2007. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da je na isti način već odlučivao u predmetima Už - 143/2007 i Už - 197/2007.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništenjem drugostepene presude, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1, 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po podnetoj žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava za sada preuranjen, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio.
8. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti