Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene propisa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Redovni sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo o zastarelosti potraživanja naknade štete, pogrešno utvrdivši da podnošenje zahteva za vansudsko obeštećenje ne prekida zastarelost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . R . i N . R , obe iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. R . i N . R . i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2263/11 od 1 2. oktobra 201 1. godine povređena prava podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2263/11 od 1 2. oktobra 201 1. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilja izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 od 28. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. R . i N . R , obe iz B, podnele su 9. januara 201 2. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom drugostepenom presudom Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovanu žalbu tužilja izjavljenu protiv prvostepene presude kojom je njihov tužbeni zahtev odbijen zbog zastarelosti potraživanja, s obrazloženjem da je tužba podneta nakon proteka roka od 15 godina od štetnog događaja ; da su podnosi teljke 2. decembra 200 6. godine podnele Ministarstvu odbrane - Direkcija za imovinsko -pravne poslove zahtev za obeštećenje van spora, čime je po zakonu došlo do prekida zastarelosti i rok zastarelosti je ponovo počeo da teče; da je u prvostepenoj i drugostepenoj presudi očigledno omaškom otkucano da je navedeni zahtev za obeštećenje van spora podnet 22. decembra 2006. godine; da su sudovi u istoj pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve tužilaca, te su kao dokaz za svoje tvrdnje dostavi li presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine , Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine i Gž. 15125/09 od 1. jula 2009. godine . Podnositeljke su predložile da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe su 10. aprila 2007. godine podnele Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 od 28. januara 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijeni su tužbeni zahtev i tužilje T. R . iz B . da se obaveže tužena da joj isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti oca iznos od 600.000,00 dinara i tužilj e N. R . iz B . da joj tužena isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti vanbračnog druga iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezane su tužilje da tuženoj solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je 12. oktobra 201 1. godine, odlučujući o žalbi tužilja, doneo osporenu presudu Gž. 2263/11, kojom je odbijena je kao neo snovana žalba tužilja i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 od 28. januara 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sada pokojni T .R. sa drugotužiljom N. R . živeo u vanbračnoj zajednici i sa njom ima o kćerku T. R, ovde prvotužilju sa kojima je živeo u zajedničkom domaćinstvu sve dok nije poslat na ratište gde je kao pripadnik oružanih snaga bivše SFRJ iz sastava Novosadskog korpusa dana 8. decembra 1991. godine poginuo u mestu N. kod Os ijeka od povreda zadobijenih u toku oružanog sukoba; da su tužilje tužbu u predmetnoj pravnoj stvari kojom zahtevaju naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti oca i vanbračnog druga podnele 10. aprila 2007. godine; da je tužena istakla prigovor zastarelosti potraživanja tužilja; da je prvostepeni sud zbog zastarelosti potraživanja naknade štete, pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 377 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima odbio tužbeni zahtev tužilja kao neosnovan dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud u Beogradu; da je šteta koju su tužilje pretrpele nastala u vezi sa izvršenjem krivičnog dela oružane pobune, te da je potraživanje tužilja do podnošenja tužbe zastarelo, jer je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od nastanka štete, kada je već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune; da tužilje nisu dokazale da je bilo prekida ili zastoja krivičnog gonjenja učinioca ovog krivičnog dela koje bi povlačilo sa sobom i prekid, odnosno zastoj zastarelosti potraživanja naknade ove štete; da su n eosnovani navodi u žalbi tužilačke strane da je podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora od 22. decembra 2006. godine došlo do prekida zastarelosti, budući da tužena nije priznala dug, te da, u smislu odredbe člana 391. Zakona o obligacionim odnosima , za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. S obzirom da je potraživanje tužilja zastarelo , kao i da nije došlo do prekida zastarelosti , u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , drugostepeni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Uvidom u zahtev za obeštećenje van spora kojim su se tužilje obratile Ministarstvu odbrane - Direkcija za imovinsko-pravne poslove, utvrđeno je da je taj zahtev upućen preko pošte preporučeno dana 2. decembra 2006. godine.

Ustavni sud je izvršio uvid i u dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine, Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine i Gž. 15125/09 od 1. jula 2009. godine i utvrdio da je u navedenim presudama pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica oružanih sukoba na teritoriji sada Republike Hrvatske i da je tom prilikom utvrđeno da potraživanja tužilaca nisu zastarela, s obzirom na to da su se tuži oci obrati li tuženoj sa zahtevom za obeštećenje van spora pre isteka roka od 15 godina, te je tom radnjom bila prekinu ta zastarelost, čiji je rok iznova počeo da teče.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug , da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (član 391.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)); da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Međutim, suprotno iskazanom stanovištu Apelacionog suda u Beogradu , Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti obrazloženje da podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora kojim su se tužilje obratile tuženoj , nije došlo do prekida zastarelosti , budući da tužena nije priznala dug, te da, u smislu odredbe člana 391. Zakona o obligacionim odnosima , za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. Naime, odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

Polazeći od navedenog, kao i od to ga da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je pokojni T.R. ubijen 8. decembra 1991. godine , a da su podnositeljke ustavne žalbe podnele 2. decembra 2006. godine Direkciji za imovinsko-pravne poslove zahtev za obeštećenje van spora, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što je za posledicu ima lo povredu prava podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 od 28. januara 2011. godine i osporene drugostepene presude pogrešno navedeno da su tižilje podnele 2 2. decembra 2006. godine Direkciji za imovinsko-pravne poslove zahtev za obeštećenje van spora, budući da je uvidom u spise utvrđeno da je navedeni zahtev podnet preporučeno poštom 2. decembra 2006. godine.

Na osnovu izloženog i odredb e člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i doređivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi tuž ilja izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57785/10 od 28. januara 2011. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 99/11 i 18/13 -Odluka US), odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 377. Z akona o obligacionim odnosima, uz konstataciju da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane ne dovodi do prekidanja zastarevanja potraživanja. U gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Okružni sud u Beogradu je u presudama Gž. 6688/08 od 11. juna 2008. godine i Gž. 12770/08 od 20. marta 2009. godine, kao sud poslednje instance, zauzeo suprotan stav - da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane dovodi do prekidanja zastarevanja .

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da su Okružni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljki ustavne žalbe. Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnositeljki usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke , drugi deo.

Ovakva odluka je u skladu sa praksom Ustavnog suda zauzetom u odlukama Už-863/12 od 21. februara 2013. godine i Už- 698/2011 od 13. juna 201 3. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti