Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku radi predaje deteta. Postupak, koji je trajao oko godinu i četiri meseca, ocenjen je kao razuman s obzirom na specifičnost predmeta i postupanje suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kojadinovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kojadinovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 951/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Kojadinović iz Beograda je 5. marta 2010. godine, preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava , u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 840/09.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je njegova supruga I.J. podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv njega, radi razvoda braka i da je u tom predmetu doneto rešenje P. 6571/08 od 27. marta 2009. godine, kojim je određena privremena mera i uređen način održavanja ličnih odnosa deteta sa podnosiocem, kao roditeljem sa kojim dete ne živi, te da je on 28. jula 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Užicu predlog za izvršenje protiv svoje supruge, radi predaje deteta. Ističe da Opštinski sud u Užicu ni nakon sedam meseci nije doneo rešenje o izvršenju u ovom izvršnom postupku, napominjući da je izvršni sud održao više ročišta na kojima su prisustvovale stranke i psiholog Centra za socijalni rad u Užicu, ali da nije preduzeo druge radnje u cilju sprovođenja izvršenja. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu njegovih prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Užicu je 1. februara 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 951/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i odgovor na ustavnu žalbu u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovih ustavnih prava u ovom izvršnom postupku: da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 28. jula 2009. godine prvostepenom sudu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6571/08 od 27. marta 2009. godine, kojim je određena privremena mera i uređeni lični odnosi poverioca sa maloletnom ćerkom; da je nakon podnetog predloga pred ovim sudom tokom 2009. i 2010. godine održano više ročišta na kojim su učešće uzeli i predstavnici organa starateljstva, te da je u ovom predmetu utvrđeno da je izvršni dužnik omogućavala poveriocu održavanje kontakta sa maloletnom ćerkom, osim noćenja, jer se dete tome protivi, što je podstaklo prvostepeni sud da naloži Centru za socijalni rad u Užicu da preduzme odgovarajuće mere za uspostavljanje kontakta oca sa detetom, a sve u cilju da se smanji otpor maloletne M.K. prema noćenju kod oca; da je organ starateljstva izveštajima od 13. januara i 14. aprila 2010. godine obavestio sud o preduzetim merama, uz konstataciju da je njegova procena da se još nisu stekli uslovi da ćerka noći kod oca i da treba podržati model održavanja ličnih odnosa koji je do tada funkcionisao; da je navedeno rešenje o privremenoj meri prestalo da važi donošenjem pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3750/10 od 26. maja 2010. godine, a kojom je na drugačiji način uređeno održavanje kontakta izvršnog poverioca sa maloletnom ćerkom, te je iz tih razloga Osnovni sud u Užicu doneo rešenje I. 951/10, kojim je obustavio prinudno izvršenje u ovoj pravnoj stvari; da je punomoćnik izvršnog poverioca otkazao njemu punomoćje 26. avgusta 2010. godine, te da se u nastavku postupka do donošenja rešenja o obustavi izvršni poverilac nije odazivao pozivima suda, verovatno zbog ranijeg saznanja da je prestala da važi izvršna isprava na osnovu koje je pokrenuo ovo prinudno izvršenje.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise navedenog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da su navedenim rešenjem o privremenoj meri uređeni lični odnosi podnosioca ustavne žalbe i njegove maloletne ćerke (koja je poverena majci) na taj način što je predviđeno da će u prva dva meseca nakon donošenja rešenja podnosilac viđati svoje dete svakog drugog vikenda u mesecu i to subotom od 10h do 19h i nedeljom od 10h do 19h, te da će nakon toga on imati pravo da viđa dete svakog drugog vikenda u mesecu počev od petka u 20h do nedelje u 19h, kao i za rođendan deteta, za njegovu krsnu slavu, svaku drugu Novu godinu, svaki drugi Božić, 20 dana letnjeg raspusta i 10 dana zimskog raspusta; da je prvostepeni sud održao ročište nakon dva dana od dana podnošenja predloga za izvršenje i da su se stranke saglasile na ročištu da izvršni dužnik 1. avgusta 2009. godine pripremi maloletnu ćerku za put na koji će ona ići sa izvršnim poveriocem; da je prvostepeni sud na ročištu od 3. avgusta 2009. godine konstatovao da je izvršni dužnik prema dogovoru stranaka izvela 1. avgusta 2009. godine maloletnu ćerku ispred zgrade, radi putovanja na more sa izvršnim poveriocem, te da je mal. M.K. kategorički odbila da ide s ocem na more i da je drama oko odlaska trajala oko sat vremena, kada je izvršni dužnik vratila ćerku u stan svojih roditelja; da je prvostepeni sud na tom ročištu naložio da se pozove psiholog Centra za socijalni rad u Užicu na sledeće ročište zakazano za 6. avgust 2009. godine i da izvršni dužnik dovede mal. M.K; da je mal. M.K. pristala na ročištu održanom 6. avgusta 2009. godine da odgovara na pitanja suda, insistirajući da se ta procesna radnja obavi u prisustvu njene majke i da je istakla da ne želi da noći kod oca s obzirom na to da u dva navrata nije mogla da spava kod njega, da se znojila i bila nervozna, te da nije pristala da ide s ocem na more i da je tom prilikom plakala, kao i da jedino pristaje da se viđa sa njim vikendom u toku dana; da je sud udaljio iz sudnice izvršnog poverioca i njegovog punomoćnika tokom saslušanja mal. M.K. i da je nakon toga upoznao izvršnog poverioca sa sadržinom izjave njegove ćerke; da je prvostepeni sud u tri navrata naložio Centru za socijalni rad u Užicu da preduzme sve mere kako bi se uspostavio kontakt izvršnog poverioca i njegove ćerke i postigao željeni model održavanja njihovih ličnih odnosa i da je organ starateljstva izveštajima od 24. novembra 2009, 14. aprila 2010. i 25. avgusta 2010. godine obavestio izvršni sud da su više puta obavili savetodavan razgovor sa strankama i njihovim detetom, zajednički i ponaosob, te da mal. M.K. provodi vreme sa ocem svakog drugog vikenda i to subotom od 10h do 19h i nedeljom od 10h do 19h, da majka ne ometa njihove kontakte i podržava svaki dogovor koji njena ćerka postigne sa ocem, te da mal. M.K. i dalje odbija da noći kod oca i da treba podržati model održavanja kontakata koji funkconiše, jer ukoliko izvršni poverilac bude insistirao na noćenju, to može izazvati otpor kod njegove ćerke za viđanje preko dana; da je organ starateljstva poslednjem izveštajem obavestio i prvostepeni sud da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3750/10 od 26. maja 2010. godine razveden brak stranaka i da je mal. M.K. poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, te da je ukinuto navedeno rešenje o privremenoj meri i na drugačiji način uređeno pitanje održavanja ličnih odnosa izvršnog poverioca i njegove ćerke; da je prvostepeni sud doneo rešenje I. 951/10 od 7. decembra 2010. godine, kojim je obustavio prinudno izvršenje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je ukinuta izvršna isprava na osnovu koje je podnet predlog za izvršenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povred poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao na ovaj izvršni postupak, je bilo propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštitu interes deteta i da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne, te da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje sprovodi oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, kao i da oduzimanje i predaju deteta iz stava 4. ovog člana može obaviti samo sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima (član 224. st. 1, 2, 4. i 5.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak izvršenja rešenja o privremenoj meri Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6571/08 od 27. marta 2009. godine pokrenut 28. jula 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Užicu i da je ovaj izvršni postupak obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Užicu I. 951/10 od 7. decembra 2010. godine, uzimajući u obzir da je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3750/10 od 26. maja 2010. godine ukinuto navedeno rešenje koje je predstavljalo izvršnu ispravu.

Ispitujući postupanje sudova koji su bili nadležni za sprovođenje izvršenja, Ustavni sud je najpre imao u vidu specifičnost postupka izvršenja odluka o održavanju ličnih kontakata roditelja i maloletnog deteta i predaji maloletnog deteta koja se, pored ostalog, ogleda u postojanju više faza postupka. Prva faza je pokušaj sporazumnog rešenja, odnosno pokušaj posredovanja suda da se sudska odluka dobrovoljno izvrši i ovakva obaveza suda proističe iz opšte obaveze suda da vodi brigu o najboljem interesu maloletnog deteta. Posredovanje u cilju dobrovoljnog izvršenja takve odluke donete u porodičnom sporu se odvija na ročištu pred prvostepenim sudom. U slučaju kada to posredovanje nema pozitivni ishod i izvršni dužnik ne ispuni dobrovoljno obavezu predaje deteta, sledi faza postupka u kojoj izvršni sud preduzima mere prinudnog karaktera prema izvršnom dužniku – pretnja novčanom kaznom, izricanje novčane kazne i potom fizičko oduzimanje deteta. Budući da je u ovom predmetu ćerka podnosioca ustavne žalbe prilikom pokušaja njene dobrovoljne predaje radi odlaska na more kategorički odbila da ide sa ocem na put, iskazujući i protivljenje da spava u njegovom stanu zbog osećanja psihičke nelagode, Ustavni sud napominje da postojanje otpora deteta prema roditelju sa kojim ne živi i ne želi da boravi sa njim, predstavlja razlog koji sprečava izvršenje odluke o održavanju ličnih odnosa maloletnog deteta i roditelja, pa je izvršni sud u takvim pravnim situacijama dužan da u saradnji sa organom starateljstva nađe pogodan način kako bi se odluka izvršila, sve u interesu maloletnog deteta.

Analizirajući da li su izvršni sudovi delotvorno postupali u ovom predmetu, Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava u pogledu pozitivne obaveze države saglasno članu 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; prema kojoj: ta obaveza uključuje i pravo roditelja na mere koje će im omogućiti ponovno spajanje sa detetom; međutim, obaveza nacionalnih organa da preduzmu takve mere nije bezuslovna, pošto ponovno spajanje jednog roditelja sa detetom koje je neko vreme živelo sa drugim roditeljem može biti neizvodljivo odmah i može zahtevati pripremne mere; priroda i obim takvih mera zavisiće od okolnosti svakog slučaja, ali su razumevanje i saradnja svih zainteresovanih važni sastavni delovi; tamo gde izgleda da bi kontakt sa roditeljem mogao da ugrozi najbolje interese deteta, na nacionalnim je organima da obezbede pravičnu ravnotežu (videti presudu u slučaju ''Hokanen protiv Finske'' od 23. septembra 1994. godine, serija A br. 299, str. 22, stav 58). U predmetima koji se tiču izvršenja odluka u oblasti porodičnog prava, Evropski sud za ljudska prava je neprestano utvrđivao da je odlučujuće to da li su nacionalne vlasti preduzele sve neophodne korake da bi omogućile izvršenje onako kako se to razumno moglo zahtevati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti presude ''Damjanović protiv Srbije '' broj 5222/07 od 18. novembra 2008. godine i ''Silvester protiv Austrije'' br. 36812/97 i 40104/98 od 24. aprila 2003. godine).

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je Opštinski sud u Užicu nakon dva dana od dana podnošenja predloga za izvršenje održao ročište u cilju dobrovoljne predaje maloletne ćerke podnosioca ustavne žalbe i da je ona u početnoj fazi izvršnog postupka pokazala otpor prema noćnom boravku kod oca a što je predstavljalo razlog za nesprovođenje izvršenja, te da je izvršni sud u vezi sa tim angažovao Centar za socijalni rad u Užicu radi preduzimanja stručnih mera u cilju obezbeđivanja normalnog kontakta podnosioca i njegove ćerke, a da je organ starateljstva u tri navrata bezuspešno pokušao da ostvari predviđeni model održavanja njihovih odnosa zbog upornog odbijanja ćerke da noći kod podnosioca, kao i da je nakon deset meseci od dana pokretanja predmetnog izvršnog postupka doneta pravnosnažna presuda kojom je ukinuto navedeno rešenje o privremenoj meri i uređeni lični odnosi podnosioca i njegove ćerke na drugačiji način (a što je za pravnu posledicu imalo obustavljanje predmetnog izvršnog postupka), Ustavni sud je ocenio da postupajući izvršni sudovi nisu odugovlačili postupak i da su preduzeli sve mere kako bi se izvršila privremena mera o predaji maloletne ćerke podnosiocu, istovremeno nastojeći da zaštit e najbolje interese deteta. Pri tome, Ustavni sud je našao da izvršni dužni k u ovom predmetu nije sprečavala predaju deteta i da nije bilo mesta za primenu sankcija protiv nje, te da je ovo prinudno izvršenje bilo onemogućeno isključivo usled protivljenja deteta da boravi noću kod podnosioca. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u ovoj pravnoj stvari isključivo temelji na činjenici da izvršni sud nije obezbedio “jednakost oružja“ strankama u izvršnom postupku, jer je prilikom postavljanja pitanja mal. M.K. na ročištu održanom 6. avgusta 2009. godine naložio samo njemu i njegovom punomoćniku da izađe iz sudnice, a ne i izvršnom dužniku. Međutim, s obzirom na to da je izvršni sud rukovodeći se odredbom člana 224. stav 1. Zakona o izvršnom postupku uvažio zahtev mal. M.K. da se prilikom njenog saslušanja udalje iz sudnice podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik, te da je nakon preduzimanja navedene procesne radnje upoznao podnosioca sa sadržinom izjave njegove ćerke i omogućio mu da se izjasni na njene navode, Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na pravično suđenje.

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević