Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žikice Miloševića iz Novih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbi je, na sednici Veća održanoj 21. maja 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žikice Miloševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 25/99) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žikica Milošević iz Novih Karlovaca je, 25. februara 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Stare Pazove, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 22. januara 1999. godine tužilac B. K. podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, radi naknade štete; da je 9. marta 2006. godine Opštinski sud u Inđiji doneo presudu zbog izostanka: da je navedenu prvostepenu presudu Viši sud u Sremskoj Mitrovici ukinuo 17. marta 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji 6. februara 2013. godine doneo presudu protiv koje je podnosilac izjavio žalbu 20. februara 2013. godine i drugostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe, dakle punih 14 godina nije odlučio o žalbi; da mu je zbog neopravdano dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava kao i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac B. K. je 22. januara 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 25/99.

Pred Opštinskim sudom u Inđiji bilo je održano sedam ročišta, dok dva ročišta nije bilo održano, i to: prvo ročište na predlog tuženog jer mu se punomoćnik nalazio na godišnjem odmoru, a jedno zbog bolesti postupajućeg sudije.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke i uvidom u određenu dokumentaciju MUP-a Inđija. Međutim, rasprava je nekoliko puta odlagana na neodređeno vreme, a ročišta su nakon toga zakazivana tek povodom urgencija punomoćnika tužioca, tako da su postojali dugi periodi između zakazanih ročišta, i to: od 18. novembra 1999. do 11. decembra 2001. godine, od 11. decembra 2001. do 9. septembra 2002. godine, od 9. septembra 2002. do 28. oktobra 2004. godine i od 10. marta 2005. do 9. februara 2006. godine.

Presudom zbog izostanka Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09 od 9. marta 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Tuženi je 22. marta 2006. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i žalbu protiv presude zbog izostanka.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09 od 4. aprila 2006. godine odbijen je predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje. Tuženi je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu i Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1247/07 od 12. februara 2008. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09 od 4. aprila 2006. godine. Ali, o žalbi tuženog protiv presude zbog izostanka odlučio je tek Viši sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Gž. 124/10 od 17. marta 2010. godine, kojim je ukinuo presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Inđiji P. 25/09 od 9. marta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 3143/10 i bio je u nadležnosti je Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji.

Pred prvostepenim sudom je zatim održano pet ročišta na kojima su pročitani pismeni dokazi u spisima predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka saobraćajno-mašinske struke i pribavljen izveštaj Astronomske opservatorije u Beogradu o stanju vidljivosti na dan nastanka saobraćajnog udesa.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10 od 6. februara 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 26.152,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 145.346,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev za iznos od 11.208,00 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom i za iznos od 41.548,00 dinara na ime troškova postupka sa traženom zakonskom zateznom kamatom.

Nakon podnošenja ustavne žalbe, presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 193/13 od 12. decembra 2013. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka, kao neosnovane, i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 3143/10 od 6. februara 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe - 22. januara 1999. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon sedam godina od podnete tužbe doneo presudu zbog izostanka, za čije donošenje očigledno nisu bili ispunjeni zakonski uslovi a i drugostepeni sud koji je o žalbi protiv prvostepene presude zbog izostanka odlučio nakon četiri godine. Takođe, po oceni Suda, nerazumnoj dužini trajanja predmetnog postupka je doprinelo i neredovno održavanje ročišta za glavnu raspravu, između kojih je ponekad prolazio i period od godinu – dve, a zakazivana su tek na insistiranje punomoćnika tužioca. Ustavni sud smatra da su sudovi u predmetnom parničnom postupku postupali ne samo neažurno, već i nedelotvorno.

Po oceni Suda, dužina trajanja predmetnog postupka od skoro 15 godina u značajnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor nije bio posebno složen, niti je zahtevao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka, tako da nema opravdanja za njegovo trajanje od skoro 15 godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbi kojom je od podnosioca tražena isplata za njega značajnog novčanog iznosa na ime naknade štete prouzrokovane u saobraćajnom udesu. Podnosilac je u izvesnoj meri doprineo trajanju postupka, jer jedno ročište nije održano na njegov predlog, na jedno ročište nije pristupio punomoćnik podnosioca, a na jedno ni podnosilac ni njegov punomoćnik.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3143/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 25/99) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. te je stoga u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da se pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, kao i izvestan doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić