Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu za penziju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu neisplaćenih penzija koji je trajao osam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 350 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragog Živkovića iz sela Togočevac, opština Lebane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragog Živkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5510/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragi Živković iz sela Togočevac, opština Lebane, podneo je 6. avgusta 20 09. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se u tom trenutku vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5510/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 20. septembra 2001. godine; da je postupak do donošenja prve prvostepene presude trajao šest godina; da je prvostepeni sud neopravdano dugo vodio označeni parnični postupak, na šta je podnosilac ukazivao i u toku tog postupak; da su ročišta zakazivana sa pauzama dužim od šest meseci, a između pojedinih i deset meseci. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno navedeno prav o, kao i pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5510/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, podneo 20. septembra 2001. godine tužbu Četvrtom op štinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime neisplaćenih penzija za označeni period isplati navedeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4775/01.

U toku predmetnog parničnog postupka, do donošenja prve prvostepene presude, zakazano je 18 ročišta ( 21. januar i 29. mart 2002. godine, 7. juli, 15. oktobar i 23. decembar 2003. godine, 5. mart, 17. maj, 17. septembar i 17. novembar 2004. godine, 7. novembar 2005. godine, 31. januar, 27. februar, 31. mart, 9. juni, 7. juli, 13. septembar i 27. novembar 2006. godine i 31. januar 2007. godine), od kojih pet nije održano. Na održanim ročištima, između ostalog, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke, koji je nakon dostavljenog nalaza i dopunskih nalaza, saslušavan na pet ročišta. Od neodržanih ročišta – ročište zakazano za 23. decembar 2003. godine nije održano jer je tuženi tražio rok da se izjasni na dopunski nalaz veštaka koji mu je uručen pre početka ročišta, a koji je sudu bio dostavljen mesec dana ranije, 19. novembra 2003. godine, a ročište zakazano za 7. juli 2006. godine - jer podnesak tužioca od 27. juna 2006. godine nije bio združen spisima predmeta pre početka tog ročišta.

Nakon što je zaključio raspravu u predmetnom parničnom postupku 31. januara 2007. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 4775/01 od 31. januara 2007. godine, kojom je, između ostalog, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Beogradu doneo je 24. septembra 2008. godine rešenje Gž. 9776/07, kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4775/01 od 31. januara 2007. godine u delu u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu tužioca i o troškovima postupka i u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio novi broj P. 5510/08.

U ponovnom postupku Četvrti opštinski sud u Beogradu je, nakon dva održana ročišta (5. februara i 17. marta 2009. godine), doneo presudu P. 5510/08, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tuženog, doneo je presudu Gž. 7856/10 od 23. marta 2010. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5510/08 od 17. marta 2009. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih i manjinskih prava propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je ocenu postojanja istaknute povred e vršio u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 20. septembra 2001. godine, do podnošenja ustavne žalbe 6. avgusta 20 09. godine trajao skoro osam, kao i da je taj postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda od 23. marta 2010. godine, nakon osam i po godina .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odluč ivalo, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku bio od određenog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom tražena isplata navedenog novčan og iznosa na ime neisplaćen ih penzija. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo navedenom trajanju predmetnog parničnog postupka. Naprotiv, on se redovno odazivao pozivima sud a i nije preduzimao niti jednu radnju us merenu na odugovlačenje postupka, kao i više puta se obraćao postupajućem sudiji i predsedniku suda pismenim urgencijama da se postupak ne odugovlači.

Prema oceni Ustavnog suda, navedenoj dužini predmetnog parničnog postupka, koji nije bio ni činjenično ni pravno složen, doprinelo je neefikasno i nedelotvorno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u radu tog suda bilo dva perioda izuzetne neaktivnosti. Tako je nakon što je na ročištu održanom 29. marta 2002. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke, naredno ročište zakazano tek za 15 meseci, odnosno za 7. juli 2003. godine, a nakon ročišta održanog 17. novembra 2004. godine, na kome je, takođe, bilo određeno izvođenje istog dokaza, naredno ročište zakazano za godinu dana – 7. novembra 2005. godine. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je na pet ročišta saslušavan veštak ekonomske struke (na tri ročišta jedan i na dva ročišta drugi veštak), kao i da dva ročišta nisu održana jer ranije dostavljeni podnesci sudu nisu bili združeni spisima predmeta, odnosno nisu bili dostavljeni parničnoj stranci. Ustavni sud ukazuje da je na parničnom sudu da proceni koje će od predloženih dokaza da izvede i da se stara da ti dokazi, kao i preduzimanje svih parničnih radnji bude u skladu sa navedenim načelom efikasnosti.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu, odnosno trajanj e predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević