Odbijanje ustavne žalbe maloletnika protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu maloletnika protiv rešenja o produženju pritvora nakon izricanja vaspitne mere. Sud nalazi da su odluke o pritvoru donete u skladu sa zakonom, uz obrazložene razloge o opasnosti od ponavljanja krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1492/2010
24.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog Save Jankovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba maloletnog Save Jankovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 4/10 od 19. februara 2010. godine, rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kvm. 10/10 od 1. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 6/10 od 12. marta 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni Sava Janković iz Novog Sada, čiji je zakonski zastupnik otac Ranko Janković, preko punomoćnika Svetlane Tekić, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 8. marta 2010. godine ustavnu žalbu a 22. marta 2010. godine dopunu ustavne žalbe protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 4/10 od 19. februara 2010. godine, rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kvm. 10/10 od 1. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 6/10 od 12. marta 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 30, 31, 32, 33. i 34. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim rešenjima, u krivičnom postupku koji se prema njemu kao maloletniku vodi pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu Km. 145/10, produžen pritvor nakon izricanja vaspitne mere, čime su mu povređena označena ljudska prava, jer „pritvor predugo traje, od 22.10.2009. godine više ne postoje razlozi posle izricanja vaspitne mere za njegovo produženje, jer su otpala teža dela, a i sumnja je u pravično suđenje, i povređena su posebna prava okrivljenog, pogotovu što je maloletnik u pritvoru sa punoletnim licima, a sud nije doneo posebno rešenje o tome da oni ne utiču negativno na njegov razvoj“.

2. Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe ističe, pre svega, povredu prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbama člana 31. Ustava, i da na povredi ovog prava zasniva svoje tvrdnje o povredi prava zaštićenih odredbama čl. 30, 32, 33. i 34. Ustava

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i izvršenim uvidom u osporena rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Višim sudom u Novom Sadu-Veće za maloletnike, prema maloletnom M.B. i podnosiocu ustavne žalbe vodi se krivični postupak za više krivičnih dela u predmetu Km. 145/10, u kome je istražni sudija za maloletnike Okružnog suda u Novom Sadu rešenjem Krm. 36/09 od 22. oktobra 2009. godine mal. podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor koji mu se računa od 22. oktobra 2009. godine, kada je lišen slobode, i koji je bio produžavan rešenjima veća za maloletnike Okružnog suda u Novom Sadu Kvm. 28/09 od 22. novembra 2009. godine i Kvm. 31/09 od 18. decembra 2009. godine, kao i rešenjem veća za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu Kvm. 3/10 od 18. januara 2010. godine.

Veće za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu je na glavnom pretresu 29. januara 2010. godine donelo, a 1. februara 2010. godine objavilo rešenje Km. 145/10 kojim je, između ostalog, prema maloletnom podnosiocu ustavne žalbe izrečena vaspitna mera upućivanja u vaspitno-popravni dom, koja može trajati najmanje šest meseci a najviše četiri godine, zbog krivičnih dela i to: neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ); dva krivična dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ; nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ; pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 3. u vezi stava 1. KZ; teška krađa iz člana 204. stav 1. KZ; dva krivična dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, u sticaju sa krivičnim delom neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213. stav 1. KZ; falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ.

Veće za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu je rešenjem Km. 145/10 od 11. februara 2010. godine, na osnovu člana 67. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (u daljem tekstu: ZM), prema mal. Savi Jankoviću produžilo pritvor za još mesec dana, iz razloga predviđenih u članu 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), koji može trajati najduže šest meseci od izricanja vaspitne mere, s tim da je veće za maloletnike dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor. Napred navedena rešenja nisu priložena uz ustavnu žalbu.

Rešavajući o žalbama maloletnih učinilaca izjavljenim protiv rešenja Km. 145/10 od 11. februara 2010. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je 19. februara 2010. godine doneo rešenje Kžm. 4/10 kojim je, između ostalog, odbio žalbu mal. Save Jankovića. Apelacioni sud je smatrao da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je pobijanim rešenjem produžio pritvor maloletnom Savi Jankoviću, a nakon objavljivanja rešenja kojim mu se izriče vaspitna mera upućivanja u vaspitno popravni dom, jer „upravo broj krivičnih dela za koje je maloletni Sava Janković osnovano sumnjiv da ih je izvršio, te činjenica da se među tim delima nalaze tri krivična dela sa elementima nasilja, sa jedne strane, a sa druge strane da je prema nalazu i mišljenju veštaka psihologa maloletni Sava Janković inače sklon agresivno-impulsivnom ponašanju i da kod njega postoji rizik od ponavljanja krivičnih dela, i po oceni ovog suda predstavljaju upravo one osobite okolnosti koje u konkretnom slučaju opravdavaju bojazan da bi maloletni Sava Janković, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela, a time ujedno i njegovo dalje zadržavanje u pritvoru iz razloga predviđenih u članu 142. stav 1. tačka 3) ZKP“.

Preispitujući odluku o pritvoru prema maloletnim učiniocima po službenoj dužnosti Veće za maloletnike prvostepenog suda je, iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, 1. marta 2010. godine donelo rešenje Kvm. 10/10 kojim je maloletnom Savi Jankoviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžilo pritvor za još mesec dana, koji može trajati najduže do 1. aprila 2010. godine. Veće je ovakvu odluku donelo, imajući u vidu da je prema maloletnom podnosiocu izrečena vaspitna mera zbog napred navedenih krivičnih dela, što ukazuje na brojnost krivičnih dela sa elementima nasilja, kao i da je prema nalazu i mišljenju veštaka psihologa maloletni podnosilac ustavne žalbe sklon agresivno impulsivnom ponašanju, i da kod njega postoji rizik od ponavljanja krivičnih dela, pa je sud uverenja da te činjenice predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju osnovanu bojazan da bi, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela, te je stoga neophodno njegovo zadržavanje u pritvoru iz razloga predviđenih u članu 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Rešavajući o žalbi maloletnih učinilaca protiv rešenja o produženju pritvora Kvm. 10/10 od 1. marta 2010. godine, Veće za maloletnike Apelacionog suda u Novom Sadu je 12. marta 2010. godine donelo rešenje Kžm. 6/10 kojim je izjavljene žalbe odbilo kao neosnovane, u potpunosti prihvatajući argumentaciju koju je za produženje pritvora dao i prvostepeni sud, jer upravo te okolnosti opravdavaju bojazan da bi maloletni Sava Janković, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela.

5. Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Članom 31. Ustava utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, s tim da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, a ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. stav 6. Ustava utvrđeno je da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Članom 133. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor (stav 1.); da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (stav 2.); da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (stav 3.). Odredba člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP predviđa da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti. Odredbama člana 358. ZKP je propisano: da će veće, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da veće posebno rešenje donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.). Član 146. ZKP propisuje: da se, posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi se u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (stav 4.).

Odredbama ZKP koje se odnose na uslove izdržavanja mere pritvora propisuju da nadzor nad pritvorenicima vrši predsednik suda koji je na to ovlašćen (član 152. stav 1.), a da potpuniji propis o izdržavanju pritvora, u skladu sa odredbama ovog zakonika, donosi ministar pravde (član 153.).

Krivični postupak prema maloletnim licima vodi se u skladu sa odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica ("Službeni glasnik RS", broj 85/05).

Odredbama člana 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, između ostalog, propisano je: da ovaj zakon sadrži odredbe koje se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela (u daljem tekstu: maloletnici), i da se odredbe zakona odnose na materijalno krivično pravo, organe koji ga primenjuju, krivični postupak i izvršenje krivičnih sankcija prema ovim učiniocima krivičnih dela (stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na punoletna lica kad im se sudi za krivična dela koja su učinila kao maloletnici, a ispunjeni su uslovi koje predviđa ovaj zakon, kao i na lica koja su krivično delo učinila kao mlađi punoletnici (stav 2.). Član 4. ovog zakona propisuje da se odredbe Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i drugi opšti propisi primenjuju ako nisu u suprotnosti sa ovim zakonom. Odredbama člana 67. Zakona, između ostalog, propisano je: da, izuzetno, sudija za maloletnike može odrediti da se maloletnik stavi u pritvor, kad za to postoje razlozi iz člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, ako se svrha, radi čijeg je ostvarenja pritvor određen, ne može postići merom privremenog smeštaja maloletnika iz člana 66. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da od izricanja vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom i od izricanja kazne maloletničkog zatvora pritvor prema maloletniku može trajati najduže šest meseci (stav 6.); da je, u slučajevima produžavanja pritvora po st. 5. i 6. ovog člana veće za maloletnike dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o ukidanju ili produžavanju pritvora (stav 7.); da se u svemu ostalom u pogledu pritvora prema maloletnicima shodno primenjuju odredbe člana 146. Zakonika o krivičnom postupku (stav 8.). Član 68. ovog zakona predviđa: da se maloletnik nalazi u pritvoru odvojeno od punoletnih lica, ali da izuzetno sudija za maloletnike može odrediti da maloletnik bude u pritvoru zajedno sa punoletnim licem, koje na njega ne bi štetno uticalo, a u suprotnom bi usamljenje maloletnika duže trajalo i ostavilo štetne posledice po razvoj njegove ličnosti (stav 1.); da sudija za maloletnike ima prema pritvorenim maloletnicima ista ovlašćenja koja po Zakoniku o krivičnom postupku pripadaju istražnom sudiji u pogledu punoletnih pritvorenika, ali posebno mora uzeti u obzir svojstva ličnosti i potrebe svakog maloletnog pritvorenika (stav 2.).

Odredbama člana 114. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ("Službeni glasnik RS", broj 85/05), propisano je, između ostalog: da osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu (stav 1.); da je upravnik zavoda, ili lice koje on na to ovlasti, dužan da pažljivo ispita pritužbu i da o njoj donese rešenje, u roku od 15 dana (stav 2.); da osuđeni koji ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem ima pravo da podnese žalbu direktoru Uprave, koji je dužan da o njoj odluči u roku od 15 dana od dana prijema žalbe (stav 3.); da osuđeni ima pravo da se bez prisustva zaposlenih i postavljenih lica u zavodu prituži ovlašćenom licu koje nadzire rad zavoda (stav 4.). Ostalim relevantnim odredbama ovog zakona je propisano: da protiv konačne odluke kojom je osuđenom tokom izvršenja kazne zatvora ograničeno ili povređeno neko pravo utvrđeno ovim zakonom osuđeni ima pravo na sudsku zaštitu (član 165. stav 1.); da se sudska zaštita iz stava 1. ovog člana ostvaruje u upravnom sporu (član 165. stav 2.); da se u pritvor prima lice protiv koga je rešenjem određen pritvor (član 235. stav 1.); da se u postupku sa pritvorenicima primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i odredbe ovog zakona (član 235. stav 3.); da pritvorenik boravi u zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drukčije određeno (član 239.).

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu ukazuje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i odredaba Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Ustavni sud konstatuje sledeće:

Maloletna lica, kao naročito osetljiva kategorija, uživaju posebnu zaštitu u pravnom sistemu Republike Srbije, i to ne samo u oblasti porodičnih odnosa, radnopravnog statusa, socijalne zaštite i drugim oblastima društvenih odnosa, već i u sferi krivičnog prava. Naime, i maloletni učinioci krivičnih dela uživaju posebnu brigu društva, tako da se i krivični postupak prema njima vodi primenom odredaba posebnog zakona. Odredbe tog zakona, za razliku od opšteg Zakonika o krivičnom postupku, nemaju za cilj da se u krivičnom postupku samo utvrdi postojanje dela, već da se tokom čitavog krivičnog postupka posebna pažnja posveti zaštiti ličnosti maloletnika prema kome se postupak vodi. Otuda je odredbama navedenog zakona propisano da se postupak prema maloletnim učiniocima krivičnih dela može voditi samo pred sudijom za maloletnike i većem za maloletnike, s tim da sudije mogu biti samo lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih, dok se za sudije porotnike obavezno biraju lica iz redova nastavnika, učitelja, vaspitača, kao i drugih stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom i mladima (član 42. Zakona). Takođe, Zakon je vodio računa i o nazivima pojedinih krivičnoprocesnih instituta, tako da se prema maloletniku krivični postupak ne pokreće podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage, niti se protiv njega podiže optužnica, već se postupak vodi po predlogu javnog tužioca za maloletnike, a koji može biti samo lice koje je steklo posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih (član 57. stav 1. Zakona). S obzirom na to da cilj društva nije kažnjavanje maloletnika, nego pravilan razvoj njihove ličnosti, Zakon daje široka ovlašćenja javnom tužiocu za maloletnike u pogledu procene celishodnosti predlaganja da se pokrene krivični postupak, čak i u slučaju kada postoje dokazi iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je maloletnik učinio krivično delo (član 58. stav 1. Zakona). Mere posebne zaštite maloletnika u krivičnom postupku ogledaju se naročito u širokim ovlašćenjima i obavezama organa starateljstva u svim fazama postupka. Konačno, maloletnicima se, osim izuzetno, ne izriču kazne, već vaspitne mere. Jedan od osnovnih ciljeva ovog postupka je i njegova efikasnost i to iz dva razloga: prvo, da bi maloletnik što kraće bio izložen suočavanju sa sudom i tužilaštvom i, drugo, da bi se što pre pristupilo njegovom prevaspitavanju i resocijalizaciji, ako se utvrdi da je predlog javnog tužioca za maloletnike za izricanje krivične sankcije osnovan.

7. Analizirajući osporene pojedinačne akte sa stanovišta navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je pošao od toga da pojam određivanja pritvora ima svoju formalno-pravnu i materijalno-pravnu stranu. U formalno-pravnom smislu određivanje pritvora je lišenje slobode odlukom nadležnog suda, odnosno prvo rešenje suda kojim se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo preduzima mera pritvora, kao mera obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U materijalno-pravnom smislu, određivanje pritvora postoji svaki put kada nadležni sud u postupku kontrole pritvora, odnosno ispitivanja osnovanosti daljeg zadržavanja na snazi ove mere, utvrdi da i dalje postoje razlozi za pritvor, pri čemu je sud svaki put kada to čini dužan da ispituje postojanje svih zakonom ustanovljenih razloga, imajući u vidu svrhu pritvora. Iz navedenih razloga, po oceni Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o osnovanosti produžavanja pritvora od značaja je da li u konkretnom slučaju ima zakonskih razloga da se pritvorenik zadrži u pritvoru. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da iz odredbe člana 133. stav 3. ZKP proizlazi da će sud po službenoj dužnosti ukinuti pritvor, kao i svaku drugu meru iz člana 133. ZKP, kad prestanu razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi, što znači da je sud dužan da u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i za vreme dok još nije istekao period za koji je pritvor određen, ovu meru ukine ako više nema zakonskih razloga za njeno zadržavanje na snazi.

Ceneći postojanja razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, Ustavni sud je utvrdio da ovaj zakonski razlog pretpostavlja da su kumulativno ispunjena dva uslova u odnosu na lice o čijem pritvaranju, odnosno poduženju pritvora se odlučuje, i to: 1) da za to lice postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i 2) da osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti. Ispunjenost ovih uslova mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju.

U ovom slučaju, pritvor je maloletnom Savi Jankoviću produžen nakon izricanja vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom, i u toj fazi postupka prema maloletnicima pritvor može trajati najduže šest meseci, uz obavezu veća za maloletnike da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o ukidanju ili produžavanju pritvora. Veće za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu je, pre isteka prvog meseca od produženja pritvora, po službenoj dužnosti ispitalo postojanje razloga za dalje zadržavanje maloletnika u pritvoru, utvrdilo da razlozi i dalje postoje i donelo osporeno rešenje o produženju pritvora, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu.

Ustavni sud je utvrdio da je odluku o postojanju razloga za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe veće za maloletnike zasnovalo na tome: da je prema maloletnom učiniocu izrečena vaspitna mera zbog većeg broja krivičnih dela sa elementima nasilja; da je prema nalazu i mišljenju veštaka psihologa maloletni učinilac sklon agresivno impulsivnom ponašanju, i da kod njega postoji rizik od ponavljanja krivičnih dela; da te činjenice predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju osnovanu bojazan da bi maloletnik, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela, te da je stoga neophodno njegovo zadržavanje u pritvoru iz razloga predviđenih u članu 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 31. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjem, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice, odnosno u konkretnom slučaju do podnošenja predloga javnog tužioca za izricanje krivične sankcije maloletnom učiniocu.

S obzirom na to da je u konkretnom slučaju rešenje o produženju pritvora maloletnom učiniocu doneto nakon podnošenja predloga javnog tužioca za izricanje krivične sankcije prema maloletnom učiniocu, odnosno nakon izricanja vaspitne mere kao krivične sankcije prema maloletniku, Ustavni sud nalazi da se pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe može postaviti samo u odnosu na pravo garantovano odredbom stava 2. člana 31. Ustava, kojim se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor doneto u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava.

U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da su osporena rešenja doneta saglasno odredbama člana 358. ZKP kojima je propisano da, kad izrekne presudu, veće (koje je presudu izreklo) optuženom (ovde maloletnom učiniocu) koji se već nalazi u pritvoru, donosi posebno rešenje o produženju pritvora, ako nađe da još postoje zakonski razlozi za zadržavanje ove mere prema njemu, odnosno da su rešenja doneta saglasno odredbama člana 67. ZM koje propisuju, između ostalog, da od izricanja vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom pritvor prema maloletniku može trajati najduže šest meseci, i da je u tom slučaju veće za maloletnike dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o ukidanju ili produžavanju pritvora.

Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasnivaju osporene sudske odluke spadaju u razloge propisane odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP zbog kojih se protiv određenog lica može odrediti, a time i produžiti pritvor. Ovo stoga što, kao prvo, izrečena vaspitna mera upućivanja u vaspitno-popravni dom nesporno predstavlja dovoljan razlog za postojanje osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivična dela za koja se prema njemu vodi krivični postupak kao maloletniku. Sa druge strane, imajući u vidu da je prema maloletnom učiniocu vaspitna mera izrečena zbog većeg broja krivičnih dela, od kojih su neka sa elementima nasilja, da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka-psihologa maloletni učinilac sklon agresivno impulsivnom ponašanju, i da kod njega postoji rizik od ponavljanja krivičnih dela, Ustavni sud je utvrdio da te činjenice predstavljaju one osobite okolnosti koje opravdavaju osnovanu bojazan da bi maloletnik, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela, te da je stoga neophodno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, kao što su sudovi u osporenim rešenjima i utvrdili.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su osporene sudske odluke donete na zakonom propisan način, iz zakonom utvrđenih razloga i da je zadržavanje na snazi ove procesne mere koja je bila određena prema maloletnom učiniocu (ovde podnosiocu ustavne žalbe) izvršeno u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom pritvora.

Pored navedenog, a polazeći od toga da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava, Ustavni sud je cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena ustavna garancija da posle podizanja optužnice, u konkretnom slučaju posle predloga javnog tužioca za maloletnike za izricanje krivične sankcije, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena da li je trajanje pritvora svedeno na najkraće neophodno vreme, u svakom konkretnom slučaju zavisi ne samo od vremenskog perioda u kome se neko lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru, već, pre svega, od toga da li razlozi zbog kojih se to lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru trajanje ove mere, odnosno njeno zadržavanje na snazi čine neophodnim. Analizirajući vreme trajanja krivičnog postupka i vreme za koje se podnosilac ustavne žalbe tokom ovog postupka nalazi u pritvoru, Ustavni sud je ocenio da dosadašnje postupanje nadležnih sudova u pogledu ukupne dužine trajanja krivičnog postupka ne ukazuje da je trajanje postupka uticalo da pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe traje duže nego što je to neophodno. Ovo iz razloga što je krivični postupak prema maloletniku (podnosiocu ustavne žalbe) pred Okružnim sudom (od 1. januara 2010. godine Višim sudom) u Novom Sadu započeo 22. oktobra 2009. godine, kada mu je rešenjem sudije za maloletnike tog suda Krm. 36/09 određen i pritvor, nepravnosnažna odluka o krivičnoj sankciji u prvom stepenu je doneta 29. januara 2010. godine, a ustavna žalba je izjavljena 8. marta 2010. godine, dakle prvostepeni krivični postupak prema maloletniku je, do momenta podnošenja ustavne žalbe, trajao pet meseci, koliko i pritvor prema njemu.

U pogledu toga da li postoje razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen i nakon donošenja prvostepene sudske odluke o izricanju krivične sankcije, Ustavni sud je prethodno već dao svoju ocenu. Pri ovakvoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i izjašnjenje Apelacionog suda u Novom Sadu dato u obrazloženju osporenog rešenja Kžm. 4/10 od 19. februara 2010. godine, kojim u celini prihvata stav prvostepenog veća za maloletnike Višeg suda u Novom Sadu, pa nalazi da je i ovo rešenje donetu u zakonom propisanom postupku i iz ustavnopravno prihvatljivih i na zakonu zasnovanih razloga.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 4/10 od 19. februara 2010. godine, Višeg suda u Novom Sadu Kvm. 10/10 od 1. marta 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kžm. 6/10 od 12. marta 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. Ustava.

9. S obzirom na to da je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi ostalih ustavnih prava temelji na povredi prava iz člana 31. Ustava, a već je utvrdio da osporenim aktima ovo pravo nije povređeno, to Ustavni sud ocenjuje da nema ni povrede prava iz čl. 30, 32, 33. i 34. Ustava, na koje podnosilac ustavne žalbe ukazuje.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u navedenom delu odbio kao neosnovanu.

10. U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje da su mu posebna prava kao okrivljenog povređena jer se u pritvoru nalazi smešten s punoletnim licima, a „sud nije doneo posebno rešenje o tome da oni ne utiču negativno na njegov razvoj“, Ustavni sud konstatuje da su osporenim rešenjima sudovi odlučivali o postojanju razloga za produženje pritvora, odnosno o tome da li je prvostepeno rešenje o produženju pritvora doneto u zakonom propisanom postupku i iz zakonom predviđenih razloga, dok uslovi pod kojima mal. podnosilac ustavne žalbe izdržava meru pritvora nisu bili predmet njihovog raspravljanja i odlučivanja. Pored toga, imajući u vidu odredbe člana 152. stav 1. i člana 153. ZKP, koje upućuju na odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Ustavni sud ocenjuje da mal. podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze o iscrpljenosti pravnih sredstava predviđenih za zaštitu prava na čiju povredu se poziva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe maloletnika protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti