Poništaj drugostepene presude zbog proizvoljne primene materijalnog prava o kamati

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava deo presude Okružnog suda u Beogradu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo, neosnovano uskrativši podnosiocu pravo na zakonsku zateznu kamatu na glavni dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Jakšića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ilije Jakšića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se drugi stav izreke presude iz tačke 1. i nalaže Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd u delu u kom je izjavljena protiv prvog stava izreke presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4441/07 od 30. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Jakšić iz Beograda je, preko punomoćnika Dušana S. Obrenčevića, advokata iz Beograda, 16. decembra 2008. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u svojstvu tužioca pokrenuo parnični postupak protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd, radi naknade materijalne štete zbog neisplaćenih pripadajućih iznosa penzija za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, te da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenih mesečnih iznosa penzija za navedeni period isplati iznos od 108.085,00 dinara kao zbir glavnog duga i zakonske zatezne kamate obračunate na iznos glavnog duga za period od 1. avgusta 2004. godine do 1. januara 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga od 79.841,00 dinara počev od 2. januara 2008. godine do konačne isplate. Dalje navodi da je u postupku po žalbi tuženog Fonda, osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine preinačen deo stava prvog izreke prvostepene presude, tako što je naloženo tuženom da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćenih penzija u periodu od 1. avgusta 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine isplati iznos od 78.841,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 2. januara 2008. godine, dok je „u preostalom delu tužbeni zahtev za iznos od 21.144,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 2. januara 2008. godine“ odbijen kao neosnovan. Podnosilac smatra da je osporena drugostepena presuda primer nezakonitog, nesavesnog, odnosno nepravičnog suđenja, i to iz sledećih razloga: što osporenom presudom podnosiocu nije priznato pravo na zakonsku zateznu kamatu za period od dana dospelosti glavnog duga, pa sve do 1. januara 2008. godine; što je naknada štete obračunata za pogrešne mesece, budući da je u tužbi, nalazu i mišljenju veštaka i navedenoj prvostepenoj presudi utvrđeno da se naknada štete odnosi na period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, a ne do 31. oktobra 2007. godine kako je pogrešno dosuđeno osporenom presudom; što je utvrđen pogrešan iznos glavnog duga, jer je u tužbi, nalazu i mišljenju veštaka, prvostepenoj presudi, pa čak i u obrazloženju osporene presude navedeno da je iznos glavnog duga 79.841,39 dinara, a ne iznos od 78.841,39 dinara kako je to pogrešno dosuđeno izrekom osporene presude. Podnosilac smatra da mu na iznos glavnog duga pripada zakonska zatezna kamata, i to za svaki pojedinačni mesečni iznos razlike između isplaćenog i neisplaćenog dela penzije, počev od 21. u mesecu, pa mu je „preinačenjem koje je izveo Okružni sud u Beogradu uskraćeno pravo na zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga za period od avgusta 2004. godine do 1. januara 2008. godine“. Smatra da je nepravilna primena relevantnih materijalnopravnih propisa u konkretnom slučaju dovela do povrede prava na pravično suđenje. Podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi drugi stav izreke osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine i odredi da se otklone štetne posledice, tako što će se podnosiocu dosuditi iznos utvrđen prvostepenom presudom. Od Ustavnog suda traži i troškove postupka po ustavnoj žalbi u iznosu od 6.000,00. dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, te uvidom u osporenu presudu i drugu dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4441/07 od 30. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan tuženi Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika iz Beograda da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenih mesečnih iznosa penzija za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine isplati iznos od 108.085,00 dinara, kao zbir glavnog duga i zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, obračunate za period od 1. avgusta 2004. godine do 1. januara 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga od 79.841,00 dinara počev od 2. januara 2008. godine do konačne isplate, sve u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke iste presude odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda, a stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 38.800,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je primenom odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima sud obavezao tuženog da tužiocu naknadi pretrpljenu materijalnu štetu u ukupnom iznosu od 108.085,00 dinara (kao zbir glavnog duga koji iznosi 79.841,00 dinara i čini ga razlika između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzija i zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, počev od dospeća svake rate – razlike penzije pa zaključno sa 1. januarom 2008. godine, u iznosu od 28.244,00 dinara). Dalje je navedeno da tužiocu, osim dosuđenog iznosa naknade štete, pripada i pravo na zateznu kamatu na zbirni iznos neisplaćene razlike penzija od 79.841,00 dinara, a u skladu sa čl. 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 2. januara 2008. godine, kao prvog dana posle dana sa kojim je veštak utvrdio ukupnu novčanu obavezu tuženog prema tužiocu, pa do konačne isplate.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4441/07 od 30. juna 2008. godine u drugom i trećem stavu izreke. Osporenim drugim stavom izreke ove presude preinačena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 4441/07 od 30. juna 2008. godine u delu prvog stava izreke "kojim je odlučeno o glavnom dugu“, tako što je naloženo tuženom Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika sa sedištem u Beogradu da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćenih penzija „u periodu od 1. avgusta 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine isplati iznos od 78.841,39 dinara“, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. januara 2008. godine do isplate, „dok se u preostalom delu tužbeni zahtev po ovom osnovu, a za iznos od 21.144,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. januara 2008. godine odbija kao neosnovan“. Stavom trećim izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da sud naloži tuženom da mu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 8.400,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno sledeće: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu rešenjem tuženog SP. broj 0659111 UP-1 broj 3802/79 od 18. avgusta 1979. godine priznato pravo na starosnu penziju; da je rešenjem tuženog od 4. januara 2007. godine izvršeno usklađivanje penzije na 3.619,640 bodova počev od 1. avgusta 2004. godine, a rešenjem od 2. novembra 2007. godine na 4.570,484 bodova počev od 1. oktobra 2005. godine; da je veštačenjem utvrđeno da je u periodu od 1. avgusta 2004. godine do 1. decembra 2007. godine tužiocu penzija isplaćivana u manjim iznosima od onih utvrđenih rešenjima o usklađivanju penzija, „što ukupno iznosi 79.841,39 dinara, a sa obračunatom kamatom od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2008. godine u iznosu od 21.144,72 dinara, što je 108.084,61 dinara ukupno“. Dalje je navedeno da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada je naložio tuženom da tužiocu isplati razliku manje isplaćenih penzija. U obrazloženju osporene presude se konstatuje da prema odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, docnja dužnika novčane obaveze povlači za sobom i plaćanje zatezne kamate, bez obzira da li je poverilac zbog toga pretrpeo štetu ili ne, ali da prema odredbi člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na dospelu a neisplaćenu kamatu ne teče zatezna kamata, izuzev kada je to zakonom određeno. Navedeno je da „u konkretnom slučaju ne postoji zakonska odredba koja bi opravdala odstupanje od pravila“, te da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je visinu štete utvrdio „tako što je zbiru dospelih, a neisplaćenih razlika penzije za svaki mesec posebno u iznosu od 79.841,39 dinara, pripisao dospelu, a neisplaćenu zakonsku zateznu kamatu u iznosu od 21.144,72. dinara“. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude dalje konstatovao da je iz prethodno navedenih razloga preinačio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke, tako što je tužiocu dosudio „stvarnu štetu“ koja se sastoji u zbiru razlike manje isplaćenih iznosa penzije za utuženi period, sa zakonskom zateznom kamatom „od dana dospelosti navedenog u tužbi“, dok je u preostalom delu „tužbeni zahtev za isplatu dospele, a neisplaćene zakonske zatezne kamate, pripisane ukupnoj visini štete, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti navedenog u tužbi“, odbio kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje (član 278. stav 1.); da na dospelu, a ne isplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnet zahtev za njenu isplatu i da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnet zahtev za njihovu isplatu („kamata na kamatu“ - član 279.).

5. Imajući u vidu navode i razloge ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i sadržinu osporene drugostepene presude, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da mu osporenom presudom nije priznato pravo na zakonsku zateznu kamatu za period od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa koji čini glavni dug tuženog, pa sve do 1. januara 2008. godine, kao datuma sa kojim je veštak izvršio sravnjenje kako ukupnog iznosa glavnog duga, tako i do tada dospele zakonske zatezne kamate obračunate na pojedinačne iznose razlike između isplaćene i pripadajuće penzije.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni instanciono - viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o tome da podnosiocu osporenom presudom nije priznato pravo na naplatu dospele zakonske zatezne kamate, koja je u skladu sa nalazom veštaka pripisana utvrđenom iznosu glavnice duga, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, preinačujući prvostepenu presudu, podnosiocu dosudio navodnu stvarnu štetu iskazanu samo kroz zbir razlika manje isplaćenih iznosa penzije za utuženi period, sa zakonskom zateznom kamatom „od dana dospelosti navedenog u tužbi“, odnosno od 2. januara 2008. godine, kao prvog dana nakon dana sa kojim je veštak izvršio sravnjenje ukupnog (zbirnog) glavnog duga i do tada dospele zatezne kamate na glavni dug, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu dospele, a neisplaćene zakonske zatezne kamate „u iznosu od 21.144,72 dinara pripisane ukupnoj visini štete, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti navedenog u tužbi“. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da je tužiocu isplaćivana manja penzija od pripadajuće u periodu od 1. avgusta 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine, iako se nesporno radilo o periodu zaključno sa 30. novembrom 2007. godine, zatim dosuđuje tužiocu glavnicu potraživanja u iznosu od 78.841,39 dinara, iako ova glavnica po nalazu veštaka iznosi 79.841,39 dinara, a tužbeni zahtev odbija za iznos pripisane dospele zatezne kamate od 21.144,72 dinara, iako razlika između tužiočevog ukupnog potraživanja naknade štete (koja je i dosuđena preinačenom prvostepenom presudom u iznosu od 108.085,00 dinara) i onog iznosa koji je tužiocu dosuđen osporenom drugostepenom presudom (78.841,39 dinara), iznosi 29.243,28 dinara. Takođe, drugostepeni sud, odbijajući tužbeni zahtev u delu u kom je potpuno proizvoljno utvrdio uglavničeni iznos dospele zakonske zatezne kamate na iznos (pogrešno) utvrđenog glavnog duga, odbija i zahtev za isplatu „zakonske zatezne kamate od 2. januara 2008. godine“ na iznos uglavničene zatezne kamate dospele do dana veštačenja, iako tužilac takvu kamatu očigledno nije ni tražio, niti mu je ista dosuđena izrekom preinačene prvostepene presude.

Ustavni sud je ocenio da je ovakvim odlučivanjem Okružni sud u Beogradu potpuno arbitrerno i nepravično primenio odredbe čl. 177. i 178. ZOO, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, tužiocu kroz jasno obrazloženu prvostepenu presudu dosuđen ukupan iznos naknade štete (zbog neisplaćenih mesečnih iznosa penzija u periodu od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine) u iznosu od 108.085,00 dinara, kao zbir glavnog duga i pripisane zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, obračunate za dotadašnji period docnje, počev od dospelosti svake rate – razlike penzije pa do 1. januara 2008. godine, a da mu je dalja zakonska zatezna kamata dosuđena samo na zbirni iznos glavnog duga od 79.841,00 dinara, počev od 2. januara 2008. godine (kao prvog dana nakon sravnjenja duga od strane veštaka) pa do isplate. Dakle, u prvostepenoj presudi tužiocu nije dosuđena „kamata na kamatu“ kod činjenice da je glavni dug i dalje stajao nezatvoren, već je samo do tada dospela zatezna kamata na iznos glavnog duga, na koju tužilac po zakonu ima pravo, pripisana ukupno uglavničenom potraživanju naknade štete, a dalja zatezna kamata je dosuđena isključivo na neplaćeni iznos glavnog duga zbog docnje dužnika sa njegovom isplatom. Zbog toga je pravno stanovište izraženo u preinačujućem delu osporene drugostepene presude, po oceni Ustavnog suda, uz sve druge proizvoljnosti, očigledno arbitrerno sa aspekta primene merodavnog materijalnog prava i, kao takvo, ustavnopravno neprihvatljivo.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10468/08 od 24. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem drugog stava izreke osporene drugostepene presude, kako bi sada nadležan Viši sud u Beogradu ponovo odlučio o žalbi tuženog u odnosu na prvi stav izreke ožalbene presude prvostepenog suda, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Povodom zahteva podnosioca koji se odnosi na naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku sami snose svoje troškove.

7. Na osnovu izloženog i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Poništaj drugostepene presude zbog proizvoljne primene materijalnog prava o kamati

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti