Odluka Ustavnog suda o zahtevu za naknadu štete protiv države zbog navodno nezakonite sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog navodno nepravilnog obračuna troškova od strane suda. Sud je zauzeo stav da se zakonitost pravnosnažne sudske odluke ne može preispitivati u drugom parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1494/2009
06.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tome Radivojevića iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tome Radivojevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 718/08 od 16. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Toma Radivojević iz Knjaževca je 7. avgusta 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 718/08 od 16. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe presudom prvostepenog suda dosuđena naknada štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada Okružnog suda u Zaječaru, ali da je osporenom presudom prvostepena presuda preinačena tako što je njegov tužbeni zahtev odbijen; da je u obrazloženju osporene presude navedeno da nije dokazano da je kod obračuna troškova sud postupao namerno ili sa grubom nepažnjom, iako je za odgovornost države za štetu koju pričine njeni organi dovoljan nezakonit i nepravilan rad, dok su namera i gruba nepažnja osnov za regres od lica koje je prouzrokovalo štetu; da prilikom donošenja osporene presude drugostepeni sud "nije pošao od činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud, već je isto izmenio bez održavanja rasprave". Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom povređena navedena Ustavom zajemčena prava, poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Opštinskog suda u Knjaževcu P. 434/07 od 8. februara 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija da mu na ime naknade štete isplati 7.062,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2004. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove predmetnog parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je uvidom u spis predmeta tog suda P. 70/03 i rešenje P. 70/03 od 21. februara utvrđeno da su ovim rešenjem tuženi Toma Radivojević iz Knjaževca i Elektrodistribucija Knjaževac obavezani da tužilji solidarno naknade na ime troškova postupka 41.247,73 dinara, a po žalbi je rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1746/03 od 18. decembra 2003. godine rešenje prvostepenog suda preinačeno tako što su obavezani da joj solidarno isplate 47.222,73 dinara, sa obrazloženjem da je punomoćnik tužilje zastupao dve stranke; da je utvrđeno da je polovinu troškova platio Toma Radivojević iz Knjaževca, a polovinu drugi tuženi u tom postupku; da je u vreme donošenja odluke P. 70/03 od 21. februara 2003. godine, kao i odluke drugostepenog suda, važila advokatska tarifa kod sporova za smetanje poseda, kada advokat zastupa jedno lice - za sastav tužbe 3.000,00 dinara, za sastav žalbe 6.000,00 dinara i za zastupanje 3.500,00 dinara, a da je u konkretnom postupku bilo pet održanih ročišta i jedno odloženo, pa je naknada za zastupanje iznosila 19.250,00 dinara, za sastav tužbe 3.000,00 dinara, a za sastav žalbe 6.000,00 dinara, što zajedno iznosi manje od dosuđenog iznosa za 14.125,00 dinara, dok je za sastav tužbe priznato 1.500,00 dinara više, za sastav žalbe 3.000,00 dinara više, a ostatak za zastupanje, umesto 19.250,00 dinara priznato je 28.875,00 dinara, iz čega proizlazi da je podnosilac platio 7.062,50 dinara više; da je, po oceni tog suda, tužilac platio uvećani iznos zbog greške suda, pa je tužena Republika Srbija dužna da mu naknadi štetu nastalu radom njenih organa.

Protiv prvostepene presude tužena je 6. marta 2008. godine izjavila žalbu, koja je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 718/08 od 16. juna 2009. godine usvojena, pa je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da iako je odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u konkretnom slučaju, ni u jednom postupku nije dokazano da je sud prilikom obračuna parničnih troškova po advokatskoj tarifi postupao namerno ili sa grubom nepažnjom. Kod postojanja pravnosnažne sudske odluke kojom je podnosilac ustavne žalbe obavezan na naknadu troškova, čija nezakonitost ni u jednom postupku nije utvrđena, to po oceni Okružnog suda u Zaječaru, nisu ispunjeni uslovi za postojanje odgovornosti tužene u smislu navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
Ustavni sud konstatuje da se pravo zajemčeno odredbom člana 13. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje navedene povrede prava cenio u odnosu na odredbu člana 36. stav 2. Ustava.

5. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava zasniva na činjenici da drugostepeni sud svoju odluku nije zasnovao na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, niti je sam utvrdio činjenično stanje na raspravi koju je održao, kao i na činjenici da je za odgovornost države za štetu koju pričine njeni organi dovoljan nezakonit i nepravilan rad organa, dok su namera i gruba nepažnja samo osnov za regres od lica koje je štetu prouzrokovalo. Takođe je u prilog svojim tvrdnjama o povredi navedenih prava naveo da je pogrešna konstatacija drugostepenog suda da nezakonitost pravnosnažne sudske odluke ni u jednom postupku nije utvrđena, jer je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, upravo utvrđena prvostepenom presudom kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev, a koja je neosnovano preinačena osporenom drugostepenom presudom.
Ocenjujući ove navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, Ustavni sud konstatuje da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li su osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 718/08 od 16. juna 2009. godine povređena ili uskraćena navedena Ustavom zajemčena prava podnosioca. Ustavni sud pri tome ukazuje da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Knjaževcu P. 434/07 od 8. februara 2008. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi da tužena Republika Srbija odgovara za štetu koju su podnosiocu pričinili njeni organi, konkretno Okružni sud u Zaječaru prilikom donošenja presude Gž. 1746/03 od 18. decembra 2003. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku na činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje dato u osporenoj presudi, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Okružnog suda u Zaječaru. Naime, po oceni Ustavnog suda, pravilno je postupio Okružni sud u Zaječaru tako što je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan. Ovo iz razloga što pravilnost i zakonitost donetih odluka u jednom pravnosnažno okončanom parničnom postupku ne može biti predmet ocene suda u drugom postupku. Dakle, tužena Republika Srbija povodom i u vezi parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude od 18. decembra 2003. godine ne može biti odgovorna za naknadu štete, jer su sudovi postupali u odgovarajućim postupcima, na način i u okviru ovlašćenja propisanih zakonom, a čije odluke ne mogu biti predmet preispitivanja u drugom parničnom postupku. Pri tom, Ustavni sud konstatuje da ne stoje navodi iz osporene presude koji se odnose na odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, koja je propisana odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da odgovornost pravnog lica postoji samo kada se dokaže da je njegov organ štetu skrivio namerno ili sa krajnjom nepažnjom, jer je za odgovornost pravnog lica za štetu koju pričine njegovi organi dovoljan nezakonit i nepravilan rad organa, dok su namera i gruba nepažnja samo osnov za regres od lica koje je štetu prouzrokovalo, ali ovi navodi nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.
6. U vezi navoda podnosioca koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava nije potkrepio dostavljanjem odgovarajućih dokaza, što je osnovna pretpostavka da se navod o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, kao tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava, učini ustavnopravno utemeljenim.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge zbog kojih smatra da mu je donošenjem osporene presude povređeno pravo na delotvorni pravni lek, odnosno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za naknadu štete protiv države zbog navodno nezakonite sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti