Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj testamenta, koji je trajao preko 17 godina. Ključni doprinos nerazumno dugom trajanju dao je prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem i dugim periodima neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1494/2013
15.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić , Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ratomira Markovića iz Vlasotinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ratomira Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 100/96 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ratomir Marković iz Vlasotinca podneo je, 23. februara 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak, koji je trajao više od 17 godina, okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja , te predlaže da se utvrdi povreda označenog prava i da mu se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu - Sudska jedinica u Vlasotincu P. 55/10 (ranije spis Opštinskog suda u Vlasotincu P. 100/96) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosilac ustavne žalbe i D.M. podneli su 6. februara 1996. godine, Opštinskom sudu u Vlasotincu tužbu protiv N.M, V.M, S.M, J.P. i R.D, radi utvrđivanja ništavosti testamenta. U vezi ove tužbe formiran je predmet P. 100/96. Na ročištu održanom 14. marta 1996. godine prihvaćeno je povlačenje tužbe tužilje D.M .

U vođenom postupku, do donošenja delimične presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 202/04 od 24. januara 2006. godine, zakazano je ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je 14 održano , na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem 13 svedoka i veštaka medicinske struke. Ostalih 1 8 ročišta nije održano, od kojih 14 bez krivice tužioca, a četiri nisu održana krivic om tužioca (dva na zahtev tužioca, jedno jer je tužilac otkazao punomoćje advokatu i jedno zbog toga što je tužilac tek na ročištu dostavio podneske o kojima su tuženi trebalo da se izjasne).

U navedenom periodu, na ročištu održanom 16. februara 1998. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje kojim je prekinuo postupak u predmetu P. 100/96 "do okončanja i saznanja da li će se postupajući po krivičnoj prijavi (protiv veštaka i tužioca) pokrenuti krivični postupak ili će ista biti odbačena", te je naloženo punomoćniku tuženih da sud obavesti o ishodu krivične prijave kako bi sud mogao da nastavi postupak. Podnescima od 27. januara i 5. juna 1999. godine tužilac je zahtevao nastavak prekinutog postupka. Povodom navedenih podnesaka prvostepeni sud je obavestio tužioca da je predmet "arhiviran iz prekida", te da može pred tim sudom pokrenuti novu parnicu. Podneskom od 15. oktobra 2003. godine tužilac je zahtevao da se stavi van snage rešenje o prekidu postupka P. 100/96, te da se taj postupak nastavi, kao i da se tom predmetu spoje spisi predmeta P. 58/2000. U vezi ovog podneska prvostepeni sud je ponovo obavestio tužioca da je predmet P. 100/96 arhiviran, kao i da je tužilac u međuvremenu pokrenuo novu parnicu P. 58/2000. U vezi pritužbe tužioca na postupanje u predmetu P. 100/96, postupajući sudija je 6. januara 2004. dao izjavu predsedniku prvostepenog suda da je taj predmet "arhiviran iz prekida" i da će postupak biti nastavljen, s tim što će u upisniku dobiti nov broj.

U nastavku postupka u predmetu P. 100/96, prvo ročište, koje je zakazano za 26. februar 2004. godine , nije održano, da bi prvo ročište nakon prekida bilo održano 6. jula 2005. godine.

Navedena delimična presuda je ukinuta rešenjem Ok ružnog suda u Leskovcu Gž. 1083/06 od 4. oktobra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano i na kojima je spoveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, dok preostalih šest ročišta nije održano , i to pet bez krivice tužioca (jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije), a jedno na zahtev stranaka.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Vlasotincu je na zahtev tužioca doneo dva rešenja kojima je određena privremena mera, i to rešenje P. 202/04 od 13. decembra 2006. godine , koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 489/07 od 12. maja 2008. godine i rešenje P. 202/04 od 25. avgusta 2008. godine , koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1466/10 od 12. oktobra 2010. godine. Zbog odlučivanja o žalbama protiv navedenih prvostepenih rešenja za određivanje privremene mere, u periodima od 26. decembra 200 6. do 6. avgusta 2008. godine i 25. avgusta 200 8. do 12. oktobra 2010. godine, nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu , a nakon donošenja navedenog rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1466/10 od 12. oktobra 2010. godine, prvo ročište bilo je održano 22. novembra 2011. godine .

Osnovni sud u Leskovcu - Sudska jedinica u Vlasotincu je doneo presudu P. 55/10 od 1. novembra 2012. godine koja je u stavu drugom i trećem izreke potvrđena, a u stavu prvom izreke preinačena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 661/13 od 26. marta 2013. godine.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan, proteklo nešto više od 17 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, veštaka i 13 svedoka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac delimično doprin eo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da četiri ročišta nisu održana krivicom podnosioca ili njegovog punomoćnika. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku .

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka ipak dao prvostepeni sud. Naime, prva prvostepena (delimična) presuda je doneta tek posle deset godina od podnošenja tužbe , koja je ukinuta drugostepenim rešenjem. Nakon više urgencija i predloga za nastavak prekinutog postupka od strane podnosioca ustavne žalbe, prvo ročište je bilo održano posle sedam godina i četiri meseca od prekida osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da je drugostepenom sudu trebalo, najpre godinu i po dana, a zatim i dve godine da odluči o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih rešenja kojim je odlučeno o privremenoj meri, tako da u periodima od 26. decembra 200 6. do 6. avgusta 2008. godine i 25. avgusta 200 8. do 12. oktobra 2010. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, pri čemu je prvo ročište održano tek posle godinu dana (22. novembra 2011. godine ) od donošenja rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1466/10 od 12. oktobra 2010. godine kojim je pravnosnažno odlučeno o predlogu za određivanje privremene mere. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od ukupno 43 zakazanih održao svega 19 ročišta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, određenu složenost spor a, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe prevashodno pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu i svrhu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti