Usvojena ustavna žalba zbog neizvršenja sudskih odluka i povrede prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, čime je podnosiocu povređeno pravo na imovinu. Utvrđeno je pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja iz izvršnih isprava, dok je zahtev za nematerijalnu štetu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „O.“ a.d. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „O.“ a.d. Novi Sad izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3332/15 od 9. decembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „O.“ a.d. Novi Sad podnela je Ustavnom sudu, 22 . februara 2017. godine, preko punomoćnika S. S . i B . D, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3332/15 od 9. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalb i se u prilog tvrdnji o povredi označenih prava ističe sledeće:

- da je imovina koja je bila predmet zahteva u postupku pred Agencijom za restituciju vraćena podnosiocima zahteva u naturalnom obliku, protivno odredbama člana 10. i člana 15. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju;

- da su osporenim aktom povređene i odredb e člana 47. navedenog zakona, jer nisu utvrđene činjenice u vezi sa izvršenom vlasničkom transformacijom J . „P .“ B, a potom i privatizacijom, niti je ocenjena činjenica da na spornim nepokretnostima nikada nije bila upisana državna svojina u korist Republike Srbije;

- da iz rešenja Narodnog odbora opštine Novi Sad broj 12286/1961 od 28. aprila 1961. godine proizlazi da je preduzeće „P.“ N. S . prav o korišćenja na predmetnoj imovini steklo ulaganjem vlastitih sredstava;

- da je na osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine, zaključenog između pravnog prethodnika podnosioca „K .“ a.d. K. i „P .“ a.t.d. B. izvršen promet prava korišćenja i predaja nepokretnosti u društvenoj svojini uz naknadu i da je taj ugovor u vreme zaključenja bio u svemu dopušten i punovažan pravni posao, jer je pravo korišćenja nepokretnosti u društvenoj svojini obuhvatalo i pravo raspolaganja, a promet prava korišćenja uz naknadu nije bio zabranjen;

- da je vraćanjem predmetne imovine u naturalnom obliku, imovina podnosioca umanjena za iznos novčane obaveze čije je ispunjenje zamenjeno spornim ugovorom, a da je državi omogućeno da ne isplati bilo kakvu naknadu za obeštećenje podržavljene imovine, na štetu podnosioca, povredom prava na pravično suđenje i prava na imovinu.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe:

- da je osporenim aktom povre đena odredb a člana 58b Zakona o državnom premeru i katastru iz 1992. godine, prema kojoj se na nepokretnostima u društvenoj svojini upisuje kao nosilac prava svojine pravno lice koje na toj nepo kretnosti ima pravo raspolaganja;

- da je postupak uknjižbe prava vlasništva po osnovu predmetnog ugovora o zameni ispunjenja okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev . 1547/14 od 15. jula 2015. godine, koja je predmet osporavanja u postupku po ustavnoj žalbi koju je izjavio 17. februara 2016. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu sadržine osporenog akta i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3332/15 od 9. decembra 2016. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00535/2014-13 od 17. oktobra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-003265/2013 od 10. juna 2014. godine, kojim je, u stavu 1. dispozitiva, usvojen zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, označenim u rešenju, na nacionalizovanoj nepokretnoj imovini i to na posebnim delovima objekta u ulici K . broj 8 u Novom Sadu , na k.p. broj …/2 – dve prostorije upisane kao poslovni prostor «dupleks podrum i prizemlje», broj posebnog dela 1 (tačka 1.) i stan u koji se sastoji od jedne sobe u prizemlju , broj posebnog dela 6 (tačka 2.) , koji su u društvenoj svojini, čiji je nosilac prava korišćenja J. «P. » Beograd (danas „P.“ a.t.d. B.), kao i na gradskom građevinskom zemljištu na predmetnoj parceli, srazmerno vraćenoj površini navedenih nepokretnosti (tačka 3.). U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je rešenjem Narodnog odbora opštine Novi Sad – Komisija za nacionalizaciju broj 7881/59 od 6. oktobra 1959. godine nacionalizovana zgrada u ulici N. broj 8 u Novom Sadu , na k.p. broj …(0) KO Novi Sad , vlasništvo pravnog prethodnika podnosilaca zahteva za vraćanje oduzete imovine; da su rešenjem Narodnog odbora opštine Novi Sad broj 12286/1961 od 28. aprila 1961. godine preduzeću „P .“ Novi Sad dodeljene na trajno i besplatno korišćenje prostorije iz fonda ONI , i to lokal sa ulice, podrum ispod lokala i jedna soba u prizemlju u dvorištu , u nacionalizovanoj zgradi u ulici N. broj 8 u Novom Sadu , izgrađenoj na k.p. broj …(0) KO Novi Sad ; da se u dopisu Osnovnog suda u Novom Sadu od 5. juna 2013. godine navodi da u zemljišno-knjižnom odeljenju tog suda ne postoji isprava kojom Republika Srbija prenosi pravo svojine u korist privrednog društva „P.“ a.t.d. Beograd; da je to privredno društvo ugovorom o zameni ispunjenja zaključenim 28. decembra 2001. godine prenelo na „K.“ a.d. Kula pravo svojine na predmetnim nepokretnostima; da je uvidom u list nepkretnosti broj 1207 KO Novi Sad utvrđeno da su lokal sa ulice, podrum ispod lokala i stan od jedne sobe u prizemlju u dvorištu u predmetnoj zgradi u privatnoj svojini „K.“ a.d. Kula; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine preinačeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine, tako što se ne dozvoljava upis prava svojine po osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine u korist „K .“ a.d. Kula; da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine odbio reviziju „K .“ a.d. Kula, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine, sa obrazloženjem da predmetni ugovor o zameni ispunjenja nije isprava podobna za promenu oblika svojine i njenog nosioca. Upravni sud je, polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 2. stav 1. tačka 34) i čl. 4, 5, 8, 9, 16, 18, 21, 28, 39, 42, 47 . i 62. Zakona o vraćanju oduzete imovine, našao da je praviln o ocenio tuženi organ da žalba podnosioca nije osnovana. Upravni sud je ocenio neosnovanim navode tužbe je vlasnik predmetnih prostorija podnosilac, a ne Republika Srbija, s obzirom na to da su one dodeljene na besplatno i trajno korišćenje J. „P .“, bez promene svojinskog oblika, zbog čega je u postupku upisa prava na tim nepokretnostima preinačeno rešenje kojim je bio dozvoljen upis prava vlasništva u korist pravnog prethodnika podnosioca.

Prema podacima dostupnim na internet stranici Ministarstva privrede, ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala „P.“ a.t.d. Beograd zaključen je 19. maja 2003. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Ustavni sud konstatuje da su odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju, pored ostalog, garantovana prava zajemčena odredba ma č lana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari, i njegova stečena prava ne smeju biti povređena (član 10.); da se ovim zakonom vraćaju nepokretne i pokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, u državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini, osim stvari u svojini zadrugara i društvenoj i zadružnoj svojini koje je imalac stekao uz naknadu (član 15. stav 1.); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti - građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15. stav 2.); da se ne vraća pravo svojine na nepokretnostima koje su prodate, odnosno stečene u postupku privatizacije kao imovina ili kapital subjekata privatizacije, u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija (član 18. stav 1. tačka 9)); da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim, pored ostalog, utvrđuje korisnika, imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (član 47. stav 1.).

Odredbama člana 3. Zakona o svojini na delovima zgrada („Službeni list FNRJ“, br. 16/59 i 48/59), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja Narodnog odbora opštine Novi Sad broj 12286/1961 od 28. aprila 1961. godine, bilo je propisano : da na posebnom delu zgrade u društvenoj etažnoj svojini pravo raspolaganja stiče opština, ako je društvena svojina ustanovljena nacionalizacijom ili konfiskacijom, a u ostalim slučajevima društveno-politička zajednica ili radna organizacija koja je dala sredstva za izgradnju, kupovinu ili zamenu tog posebnog dela zgrade (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja posebnim delom zgrade ovlašćen da to pravo prenese uz naknadu ili bez naknade na drugo društveno pravno lice, da posebni deo zgrade otuđi građaninu ili građanskom pravnom licu u granicama zakona, kao i da takav deo zgrade dâ na korišćenje sa svim pravima i obavezama koje po ovom zakonu ima građanin, sopstvenik posebnog dela zgrade (stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su sporne prostorije vraćene zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika u naturalnom obliku, protivno odredba ma člana 10. i člana 15. stav 1. Zakona o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju. Podnosilac ističe da iz rešenja Narodnog odbora opštine Novi Sad broj 12286/1961 od 28. aprila 1961. godine proizlazi da je preduzeće „P.“ Novi Sad pravo korišćenja na spornoj imovini steklo ulaganjem vlastitih sredstava i da je njegov pravni sledbenik na osnovu ugovora o zameni ispunjenja obaveze od 28. decembra 2001. godine u skladu sa zakonom raspolagao stečenim pravima na nepokretnostima u društvenoj svojini, jer je pravo korišćenja nepokretnosti u društvenoj svojini obuhvatalo i pravo raspolaganja.

Ustavni sud najpre konstatuje da se pravom na pravično suđenje, garantovanim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, jemči zaštita od arbitrernosti u odlučivanju sudova i drugih državnih organa i organizacija. Naime, obrazloženja sudskih odluka, odnosno odluka drugih nadležnih organa, koja ne sadrže ozbiljne, relevantne i dovoljne razloge za ocenu kakva je odlukom data, upućuju na zaključak o arbitrernosti u procesnom i/ili materijalnopravnom smislu.

Primenjujući navedeno pravilo na konkretan slučaj, Ustavni sud je ove navode ustavne žalbe ispitivao radi utvrđenja može li se način na koji je Upravni sud obrazložio svoj u odluk u smatrati arbitrernim i da li je Upravni sud ispunio svoju Ustavom utvrđenu ulogu u postupku sudske kontrole zakonitosti pojedinačnih akata upravnih organa.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je okončan osporenim aktom, konstatovao:

- da je rešenjem nadležne komisije za nacionalizaciju od 6. oktobra 1959. godine nacionalizovana zgrada koja je bila u vlasništvu pravnog prethodnika podnosilaca zahteva za vraćanje oduzete imovine;

- da su rešenjem Narodnog odbora opštine Novi Sad od 28. aprila 1961. godine preduzeću „P.“ Novi Sad dodeljene na trajno i besplatno korišćenje sporne prostorije u navedenoj nacionalizovanoj zgradi;

- da je privredno društvo „P.“ a.t.d. Beograd ugovorom o zameni ispunjenja zaključenim 28. decembra 2001. godine prenelo na „K.“ a.d. Kula, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, pravo svojine na predmetnim nepokretnostima;

- da je ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala „P.“ a.t.d. Beograd zaključen 19. maja 2003. godine;

- da je pre donošenja prvostepenog rešenja Agencije za restituciju pravnosnažno okončan postupak po zahtevu „K .“ a.d. Kula, odbijanjem njenog zahteva za upis prava vlasništva na spornim prostorijama po osnovu predmetnog ugovora o zameni ispunjenja, a da je u toku predmetnog upravnog spora odbijena revizija kojom je osporena drugostepena presuda doneta u tom postupku.

Osporena presuda Upravnog sud a zasniva se na oceni da je vlasnik spornih prostorija u predmetnoj zgradi Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe, s obzirom na to da je zgrada nacionalizovana, a da su nakon toga sporne prostorije dodeljene na besplatno i trajno korišćenje J. „P .“, bez promene svojinskog oblika.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se u predmetnom upravnom sporu kao sporno postavilo pitanje da li s e u postupku restitucije mog u vratiti u naturalnom obliku nepokretnosti koje su, nakon izvršene nacionalizacije, bile dodeljene na trajno i besplatno korišćenje društvenom pravnom licu.

Tražeći odgovor na sporno pravno pitanje, Ustavni sud je najpre razmotrio navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i konstatovao: da ne mogu biti povređena prava lica koje je, nakon podržavljenja, steklo imovinu u skladu sa zakonom; da se vraćaju nepokretne stvari u državnoj svojini, a da se stvari u društvenoj svojini ne vraćaju samo ako ih je imalac stekao uz naknadu; da se ne vraća pravo svojine na nepokretnostima koje su prodate, odnosno stečene u postupku privatizacije kao imovina ili kapital subjekata privatizacije; da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim, pored ostalog, utvrđuje korisnika i imovinu koja se vraća. Iz navedenih odredaba Zakona o svojini na delovima zgrada proizlazi da je opština sticala pravo raspolaganja na posebnom delu zgrade koja je nacionalizovana, a da je radna organizacija imala pravo raspolaganja posebnim delom zgrade , samo ako je dala sredstva za njegovu izgradnju, kupovinu ili zamenu, odnosno ako joj je pravo raspolaganja preneto uz naknadu ili bez naknade.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da ne postoje smetnje predviđene zakonom da se u postupku restitucije vrati nepokretnost u naturalnom obliku, ako društvenom pravnom licu nije bilo preneto pravo raspolaganja na toj nepokretnosti, već samo pravo korišćenja bez naknade. Imajući u vidu da rešenjem nadležnog organa od 28. aprila 1961. godine na preduzeće „P.“ N. S . nije preneto pravo raspolaganja posebnim delovima zgrade, već su mu date na trajno i besplatno korišćenj e, Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi bez osnova ukazuje na to da pravo korišćenja stečeno tim rešenjem obuhvata i pravo raspolaganja , što bi spreč ilo naturalnu restituciju spornih prostorija.

Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom nisu utvrđene činjenice u vezi sa izvršenom privatizacijom, Ustavni sud najpre konstatuje da je ugovor o zameni ispunjenja, kojim je „P.“ a.t.d. Beograd preneo „pravo svojine“ na spornim prostorijama, zaključen 28. decembra 2001. godine, a da je ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala tog privrednog društva potpisan 19. maja 2003. godine. Ustavni sud stoga ocenjuje da se netačno u ustavnoj žalbi navodi da je predmetni ugovor o zameni ispunjenja zaključen nakon okončanja postupka privatizacije „P .“ a.t.d. Beograd. Takođe, činjenica da je u momentu zaključenja spornog ugovora o zameni ispunjenja subjekt privatizacije poslovao kao „P .“ a.t.d. Beograd, sama po sebi, ne znači da su predmetne nepokretnosti prodate kao njegova materijalna imovina, u skladu sa Zakonom o privatizaciji . Konačno, Sud ocenjuje da sporne prostorije nisu ni mogle biti prodate u postupku privatizacije , budući da preduzeće „P.“ Novi Sad nije imalo pravo raspolaganja tim prostorijama, već samo pravo korišćenja, koje je steklo bez naknade.

Ustavni sud, takođe, nalazi da nemaju osnova navodi ustavne žalb e da je pravo korišćenja spornih prostorija stečeno ulaganjem vlastitih sredstava, budući da preduzeće „P.“ Novi Sad nije dalo sredstva za izgradnju, kupovinu ili zamenu tih prostorija, već su mu rešenjem Narodnog odbora opštine Novi Sad od 28. aprila 1961. godine dodeljene na besplatno i trajno korišćenje. Iz navedenog razloga ni pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe nije mogao na osnovu predmetnog ugovora o zameni ispunjenja steći pravo svojine na spornim prostorijama, zbog čega nije dozvoljen upis tog prava u njegovu korist. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da je pre donošenja delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-003265/2013 od 10. juna 2014. godine pravnosnažno okončan postupak po zahtevu pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe za upis prava svojine po osnovu spornog ugovora i da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 607/14 od 2. aprila 2014. godine preinačeno rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 1982/02 od 14. marta 2002. godine, tako što se ne dozvoljava upis prava svojine po osnovu ugovora o zameni ispunjenja od 28. decembra 2001. godine u korist „K.“ a.d. Kula. Vrhovni kasacioni sud je u toku predmetnog upravnog spora doneo rešenje Rev. 1547/14 od 15. jula 2015. godine, kojim je odbio kao neosnovanu reviziju pravnog preth odnika podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv navedenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu. Podnosilac ove ustavne žalbe je predmetno rešenje Vrhovnog kasacionog suda osporio ustavnom žalbom, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-1269/2016 od 13. februara 2020. godine odbi jena kao neosnovan a u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, dok je u preostalom delu ustavn a žalb a odba čena.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je vraćanjem predmetne imovine u naturalnom obliku, imovina podnosioca umanjena za iznos novčane obaveze čije je ispunjenje zamenjeno spornim ugovorom, Ustavni sud ocenjuje da se ovi navodi zasnivaju na ustavnopravno neutemeljenjoj tvrdnj i podnosioca da su u postupku koji je okončan osporenim aktom sporne prostorije morale biti izuzete od vraćanja u naturalnom obliku.

Nalazeći da je osporena presuda Upravnog suda doneta primenom materijalnog i procesnog prava na način koji se ne može oceniti kao proizvoljan, niti diskriminatorski, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na imovinu smatra posledicom proizvoljne primene prava, te je, imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu i u delu u kome je izjavljena zbog povrede označenog prava garantovanog članom 58. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.