Odbijena ustavna žalba radnika kome je otkazan ugovor o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da je otkaz zakonit, jer je radnik učinio povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom, dolaskom na posao u alkoholisanom stanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milibora Todorovića iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milibora Todorovića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 661/05 od 23. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5048/07 od 12. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 381/09 od 20. maja 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milibor Todorović iz Zemuna podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Moštanice, 8. avgusta 2009. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, „zbog povrede prava iz radnog odnosa i prava na odbranu“. Podnosilac smatra da su sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili procesno i materijalno pravo i to odredbe člana 363. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 179. tačka 1) i članom 181. stav 2. Zakona o radu. Podnosilac navodi i da mu je povređeno „pravo na blagovremenost vođenja postupka pred sudovima, jer je tužbu podno 8. avgusta 2005. godine, a postupak je okončan 20. maja 2009. godine, što je suprotno odredbama člana 192. do 196. Zakona o radu“.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje Suda, propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07). Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), dopisom od 17. septembra 2009. godine, obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po ovoj ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, tako što će označiti ljudsko i manjinsko pravo ili slobode zajemčene Ustavom za koje tvrdi da mu je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, kao i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji uskraćivanje i povreda. Ustavni sud je istim dopisom obavestio podnosioca ustavne žalbe da će ustavna žalba, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, biti odbačena, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po datom nalogu.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 6. oktobra 2009. godine ponovio navode ustavne žalbe o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, ukazujući da mu je tako povređeno pravo na rad garantovano članom 60. Ustava. Podnosilac u dopuni ističe i da osporene presude nisu zasnovane na zakonu, da ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama, da su izreke presuda nerazumljive i suprotne pismenim dokazima u spisima. Dalje navodi da je tuženi poslodavac bio dužan da donese normativne akte kojim će urediti prava, obaveze i odgovornost radnika, te da podnosiocu nije mogao prestati radni odnos na osnovu ugovora o radu. Podnosilac ističe da mu je povređeno i pravo na odbranu, kao i pravo da angažuje branioca. Ne navodeći konkretno odredbu Ustava kojom se to pravo garantuje, kao ni razloge niti navode u čemu se sastoji uskraćivanje i povreda „prava na blagovremenost vođenja postupka pred sudovima“, podnosilac u dopuni ustavne žalbe ponavlja prethodne navode da je tužbu podneo 8. avgusta 2005. godine, a da je postupak je okončan 20. maja 2009. godine, što je, po njegovom mišljenju suprotno odredbama čl. 192. do 196. Zakona o radu.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 661/05 od 23. aprila 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“ iz Beograda, kojim je tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu K-20/57 od 27. juna 2005. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 2/2078 od 25. aprila 2002. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto vozača autobusa, a u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke ove presude je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 61.200,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ove presude je navedeno sledeće: da su tužilac i tuženi zaključili 25. aprila 2002. godine ugovor o radu broj 2/2078; da su se odredbom tačke 10. navedenog ugovora saglasili da zaposlenom, pored slučajeva propisanih zakonom, može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako dolazi na posao u alkoholisanom stanju ili upotrebljava alkohol ili druga narkotička sredstva za vreme rada ili odbija ili izbegava da se podvrgne alkotestu; da je naredbom broj 12440 koju je doneo vd direktor tuženog 4. novembra 2004. godine ukazano na ozbiljnost problema korišćenja alkohola u toku radnog vremena i da će se radi sprečavanja upotrebe alkohola u toku radnog vremena vršiti stalne kontrole; da je 19. maja 2005. godine tuženi poslodavac postao tužiocu pismeno upozorenje K. 20/57 kojim ga upozorava o postojanju opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu, jer je dana 6. maja 2005. godine, utvrđeno da je radeći na poslovima vozača na liniji 15, prilikom redovne alkotest kontrole koja je obavljana u periodu od 8 do 9,45 časova, bio u alkoholisanom stanju i imao 0,30 promila alkohola u organizmu, čime je postupio suprotno naredbi broj 12440 od 4. novembra 2004. godine i počinio povredu radne obaveze predviđene članom 179. Zakona o radu, a u vezi sa tačkom 10. ugovora o radu broj 2/2078 od 25. aprila 2002. godine, uz pouku da ima pravo da se u roku od pet dana pismeno izjasni na upozorenje; da se tužilac pismeno izjasnio na navode iz upozorenja 31. maja 2005. godine, navodeći da u toku radnog vremena nije konzumirao alkohol, ali da je prethodnog dana konzumirao alkohol, i to isključivo pivo, s tim da je sa konzumiranjem alkohola prestao tačno 12 časova pre stupanja na radnu dužnost; da je, saglasno članu 181. Zakona o radu, tuženi poslodavac dostavio navedeno upozorenje sindikatu čiji je član tužilac, a da je sindikat dostavio svoje mišljenje o navedenoj povredi radne obaveze; da je rešenjem tuženog poslodavca K. 20/57 od 27. juna 2005. godine tužiocu, s pozivom na odredbe člana 179. tačka 2) Zakona o radu, tužiocu otkazan ugovor o radu broj 2/2078 od 25. aprila 2002. godine, da je isto sačinjeno u pismenom obliku i da sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Dalje se navodi da je prema činjenicama koje su na nesumnjiv način utvrđene, tuženi u potpunosti pravilno postupio, jer je odredbom člana 179. tačka 2) Zakona o radu predviđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na ponašanje zaposlenog, pošto je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, odnosno u konkretnom slučaju povredu radne obaveze iz tačke 10. ugovora o radu broj 2/2078 od 25. aprila 2002. godine. Po oceni prvostepenog suda, procedura otkazivanja ugovora o radu je sprovedena u skladu sa Zakonom o radu, rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito, te je stoga neosnovan tužbeni zahtev tužioca da poništi osporeni ugovor i izvrši njegovu reintegraciju na rad.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 5048/07 od 12. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 661/05 od 23. aprila 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, te da je pravilna odluka kojom je tužiocu u zakonito sprovedenom postupku, zbog povrede radne obaveze učinjene njegovom krivicom, otkazan ugovor o radu. Dalje se navodi da donošenje zakonite odluke o otkazu ugovora o radu zaposlenog, prema Zakonom o radu koji je bio na snazi u vreme učinjene povrede radne obaveze i u vreme donošenja osporene odluke, nije uslovljeno prethodnim vođenjem disciplinskog postupka niti krivicu zaposlenog utvrđuje posebna komisija, te da kod odlučne činjenice da je zaposleni pismeno upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu je omogućeno pravo na odbranu, po oceni drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud našao da je u ovom slučaju zakonito sprovedena procedura otkaza ugovora o radu.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 381/09 od 20. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5048/07 od 12. novembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, i to iz sledećih razloga: da je tužilac kritičnog dana na radnom mestu bio u alkoholisanom stanju, a što je pokazao rezultat alkotesta; da je ponašanje tužioca tuženi sankcionisao otkazom ugovora o radu, jer je u smislu člana 179. tačka 2) Zakona o radu, ugovorom o radu takvo ponašanje predviđeno kao povreda radne obaveze; da je tuženi u postupku otkaza ugovora o radu poštovao odredbu člana 180. Zakona o radu i tužioca pismenim putem upozorio na postojanje otkaznog razloga, a da se tužilac izjasnio na navode iz upozorenja; da je cenjeno i mišljenje sindikata čiji je član bio tužilac. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, kod ovakvo utvrđenog činjeničnog stanja, tuženi je u pravilno sprovedenom postupku, u smislu čl. 179. i 180. Zakona o radu, doneo zakonitu odluku.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustave i zakona:

Odredbama člana 60. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na rad, u skladu sa zakonom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je: da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu i da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete (član 15.); da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu - direktor ili zaposleni koga on ovlasti (član 192. stav 1. tačka 1)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; (član 179. tačka 2)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (član 180. stav 1.); da je poslodavac je dužan da upozorenje iz člana 180. ovog zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član (član 180. stav 1.)

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava, koji se odnose na osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 661/05 od 23. aprila 2007. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 5048/07 od 12. novembra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 381/09 od 20. maja 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Ustav jemči pravo na rad, pri čemu se ova garancija dalje ostvaruje na način i pod uslovim propisanom zakonom. To dalje znači da ustavna garancija prava na rad i njena eventualna povreda koja može nastati u vezi sa prestankom radnog odnosa zaposlenog, upućuje na zakon. Ustavni sud konstatuje da prema članu 179. tačka 2) Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom dati otkaz ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Iz navedene odredbe Zakona sledi da povreda radne obaveze može predstavljati opravdani otkazni razlog koji se prvenstveno tiče ponašanja zaposlenog, i to ako je takva povreda propisana aktom poslodavca i ukoliko je skrivljena. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje i da je primena ovog otkaznog razloga uslovljena prethodnim upozorenjem zaposlenog, saglasno odredbama člana 180. Zakona o radu, kao i izjašnjenjem sindikata čiji je zaposleni član, saglasno odredbama člana 181. Zakona o radu.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji je kod tuženog radio kao vozač, otkazan ugovor o radu 27. juna 2005. godine, zbog toga što je 6. maja 2005. godine, prilikom redovne alkotest kontrole utvrđeno da je bio u alkoholisanom stanju, čime je postupio suprotno naredbi tuženog poslodavca broj 12440 od 4. novembra 2004. godine i počinio povredu radne obaveze predviđene članom 179. tačka 2) Zakona o radu, a u vezi sa tačkom 10. ugovora o radu broj 2/2078 od 25. aprila 2002. godine. Takođe, utvrđeno je da je, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Iz navedenih razloga, prvostepeni i drugostepeni sud, kao i Vrhovni sud Srbije kao revizijski, u osporenim presudama, zaključili su da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, predviđeni članom 179. tačka 2) Zakona o radu, s obzirom na to da je navedenim ponašanjem tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu.

Ustavni sud nalazi da su u osporenim presudama izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem učinio povredu radne obaveze, te da je zbog takvog ponašanja, saglasno članu 179. tačka 2) Zakona o radu, tuženi poslodavac doneo rešenje kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu. Po oceni Ustavnog suda, odluke sudova sadržane u osporenim presudama zasnovane su na tumačenju materijalnog prava koje prihvata i Ustavni sud, s obzirom na to da su bili ispunjeni uslovi iz Zakona o radu, čije su se odredbe primenjivale na konkretan slučaj, da se zbog nastupanja navedenog otkaznog razloga podnosiocu otkaže ugovor o radu.

S obzirom na izneto, te činjenicu da se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Ispitujući navode o povredi „prava na odbranu“ i povredi „prava na blagovremenost vođenja postupka pred sudovima“, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije postupio po nalogu Ustavnog suda, jer nije označio prava zajemčena Ustavom za koje tvrdi da su mu povređena, niti je naveo razloge ustavne žalbe i navode u čemu se konkretno sastoje te povrede. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijena ustavna žalba radnika kome je otkazan ugovor o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti