Povreda prava na pravično suđenje odbacivanjem revizije kao neblagovremene

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao neblagovremena. Vrhovni sud je bio dužan da postupi po nalogu iz prethodnog rešenja Ustavnog suda, a odbacivanje revizije predstavlja preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi I. J. iz sela M. kod Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. J. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. J. iz sela M. kod Aleksinca podneo je Ustavnom sudu, 7. februara 2018. godine, preko punomoćnika Đ. B, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, Rešenjem Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine odbačena je njegova ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, a u obrazloženju Rešenja utvrđeno je da ima pravo da u roku od 30 dana izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude. Naveo je da je, postupajući po takvom nalogu Ustavnog suda, izjavio reviziju protiv osporene drugostepene presude, ali da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio njegovu reviziju kao neblagovremenu. Smatra da je takva odluka nepravična i diskriminatorska, ukazujući na to da su odluke Ustavnog suda izvršne i obavezujuće. Istakao je da mu je takvim postupanjem revizijskog suda uskraćeno pravo na pristup sudu i na donošenje odluke o osnovanosti revizije, kao i da mu je povređeno pravo na delotvoran pravni lek. Takođe, izneo je i razloge na kojima temelji svoje tvrdnje o povredi označenih načela i prava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava i poništi osporene sudske odluke, a istakao je i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

I. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Nišu, 20. jula 2011. godine, tužbu radi naknade štete. Osnovni sud u Nišu je doneo presudu P. 3920/11 od 23. maja 2013. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2127/13 od 16. januara 2014. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 318/14 od 14. jula 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – VP 1097 Niš da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 1.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu trećem izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izgubljene zarade u označenom vremenskom periodu isplati iznos od ukupno 614.624,00 dinara, a u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime naknade štete u vidu buduće rente od 1. septembra 2012. godine, pa dok za to postoje uslovi, u neto mesečnom iznosu od 16.507.00 dinara, i to najkasnije do prvog u mesecu za prethodni mesec, a da dospele neisplaćene mesečne rente isplati odjednom, ili da se tužena obaveže da tužiocu isplati kapitaliziranu rentu na dan obračuna 1. septembra 2012. godine u iznosu od 3.017.452,00 dinara. U stavu petom izreke presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. U uvodu presude je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 5.832.076,00 dinara. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je punomoćnik tužioca precizirao tužbeni zahtev podneskom koji je predat na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 2. juna 2014. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 318/14 od 14. jula 2014. godine.

Rešenjem Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine odbačena je ustavna žalbe I. J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine. U obrazloženju Rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je zaključcima usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, pored ostalog, utvrđeno da se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku primenjuje ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine; da je, imajući u vidu navedene zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, te činjenicu da je od objavljivanja tih stavova Vrhovni kasacioni sud jasno utvrdio u kojim slučajevima je revizija dozvoljena, Ustavni sud stanovišta da podnosilac ustavne žalbe ne sme snositi štetne posledice u pogledu prava na pravno sredstvo, te da, saglasno odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je u skladu sa navedenim rešenjem Ustavnog suda, u roku od 30 dana od dana prijema istog (7. jula 2016. godine), izjavio reviziju (5. avgusta 2016. godine) protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine odbačena je kao neblagovremena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud ispitao izjavljenu reviziju u smislu člana 410. stav 1. u vezi člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca neblagovremena; da je, prema dostavnici u spisima, punomoćnik tužioca pobijanu drugostepenu presudu primio 27. aprila 2015. godine, a revizija je podneta 5. avgusta 2016. godine, iz čega proizlazi da je protekao zakonski rok za podnošenje revizije od 30 dana, pa je stoga revizija neblagovremena; da nije od značaja to što je Rešenjem Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine, kojim je odbačena ustavna žalba podnosioca I. J, u obrazloženju, a ne u izreci koja bi obavezivala, navedeno da tužilac može izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja; da, međutim, rok od 30 dana predstavlja zakonski rok čijim protekom je izjavljena revizija neblagovremena, i ne primenjuje se odredba člana 403. stav 3. ZPP koja se odnosi na nedozvoljenost revizije u imovinskopravnim sporovima kod kojih je vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća načela i prava: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutim povredama prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je sadržina prava i načela garantovana navedenim odredbama Evropske konvencije utvrđena, odnosno zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, i to odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 21. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede ovih prava i načela ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Pored toga, Ustavom je utvrđeno: da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je: da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju nije postupio po nalogu iz Rešenja Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje od strane drugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima, suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud, zatim, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o pravnom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u ovoj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine. Naime, podnosilac je ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine podneo 25. maja 2015. godine, neposredno nakon što je Vrhovni kasacioni sud usvojio navedene zaključke o dozvoljenosti revizije, odnosno o primeni Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku u situacijama kada je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Od dana objavljivanja navedenih stavova, revizija u ovoj situaciji postaje delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, jeste bio davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji, a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja vid preteranog formalizma.

Ustavni sud je takve stavove već zauzeo u Odluci Už-7367/2016 od 31. maja 2018. godine i Odluci Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o podnosiočevoj reviziji, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao druge istaknute povrede načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava.

6. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE LIDIJE ĐUKIĆ

na odluku Ustavnog suda Už-1496/2018 od 18. marta 2021. godine

1. Odlukom Ustavnog suda Už-1496/2018 od 18. marta 2021. godine (u daljem tekstu: predmetna odluka), tačkom prvom izreke usvojena je ustavna žalba I.J. i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, a tačkom drugom izreke poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine i određeno da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine.

2. Navedena odluka je doneta većinom glasova sudija Ustavnog suda, a moje neslaganje se odnosi na deo odluke kojim je usvojena ustavna žalba, odnosno po mom shvatanju ove pravne stvari, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Okolnosti utvrđene u predmetnoj odluci su sledeće: podnosilac ustavne žalbe je 20. jula 2011. godine Osnovnom sudu u Nišu podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete; presudom Osnovnog suda u Nišu P. 318/14 od 14. jula 2014. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, a u uvodu ove presude je navedena vrednost spora od 5.832.076,00 dinara; presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine odbijene su žalbe podnosioca i tužene i prvostepena presuda je potvrđena; rešenjem Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine odbačena je ustavna žalba I.J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, a u obrazloženju rešenja je navedeno da, imajući u vidu zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine o dozvoljenosti revizije, podnosilac u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude; podnosilac je u datom roku - 5. avgusta 2016. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude; osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine odbačena je kao neblagovremena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3134/14 od 8. aprila 2015. godine sa obrazloženjem da je drugostepena presuda primljena 27. aprila 2015. godine, a revizija podneta 5. avgusta 2016. godine, po proteku roka od 30 dana, te da nema značaja to što je Ustavni sud u obrazloženju rešenja Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine naveo da podnosilac može da izjavi reviziju.

4. Na osnovu člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, pravo na žalbu je ustavno pravo, međutim, pravo na reviziju nije. Zakonom o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20) uređena su pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u građanskopravnim parnicama, pored ostalog, odredbama člana 403. do člana 420. uređena su pravila o reviziji, koja su u značajnoj meri zasnovana na dokumentu Saveta Evrope – Preporuci br. R(95)5 Komiteta ministara zemljama članicama o uvođenju i unapređivanju žalbenih postupaka u građanskim i privrednim predmetima (usvojena 7. februara 1995. godine). U ovoj preporuci u Glavi IV – Uloga i delovanje suda trećeg stepena, u članu 7. koji se odnosi na mere u vezi žalbi trećoj sudskoj instanci, pod tačkom a) je navedeno „Odgovarajuće odredbe ove preporuke treba da se primenjuju i na „trećestepeni sud“ tamo gde postoji takav sud, nadležan za kontrolu drugostepenog suda.“ a pod tačkom b) „Prilikom razmatranja mera u vezi trećestepenih sudova, države treba da uzmu u obzir da je predmet već obrađen od strane dva suda.“

5. Vrhovni kasacioni sud nije „trećestepeni sud“, već najviši sud u Republici Srbiji (član 143. stav 4. Ustava), koji donosi sudske odluke koje se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2. Ustava). Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda je propisana Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/08 … 88/18 – US) tako da, primarno, u suđenju Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova (član 30), a izvan suđenja obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima (član 31).

6. Revizija je vanredni pravni lek koji pripada strankama, o kome odlučuje Vrhovni kasacioni sud primenom pravila propisanih odredbama ZPP u pogledu odluka protiv kojih se revizija može podneti, roka za podnošenje, dozvoljenosti, izuzetne dozvoljenosti, revizijskih razloga, postupka po reviziji, ovlašćenja prvostepenog suda, vrsta odluka i drugo. Za potrebe ovog izdvojenog mišljenja citiraću dva pravila o reviziji: prvo sadržano u članu 403. stav 1. ZPP glasi: „Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude“ a drugo u članu 413. „Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud.“ Takođe, citiraću i član 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br. 55 od 23. maja 2014. godine, stupio je na snagu 31. maja 2014. godine, koji glasi: „Revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.“ U vezi sa citiranim članom 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, Vrhovni kasacioni sud je na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine usvojio zaključak koji glasi: „Protiv pravnosnažnih odluka donetih u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine (nezavisno od vremena pokretanja parničnog postupka) vrednosni cenzus za dozvoljenost revizije određen je odredbom stava 3. člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (dinarska protivvrednost preko 40.000 evra, odnosno preko 100.000 evra u privrednim sporovima).“ Na navedenim sednicama Građanskog odeljenja, kao i na sednicama od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine usvojeni su i drugi zaključci o dozvoljenosti revizije.

6. Obrazlažući stav da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje osporenim rešenjem Vrhovnog kascionog suda, Ustavni sud je u predmetnoj odluci zaključio da „[...] Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju nije postupio po nalogu iz Rešenja Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi.“ Takođe, „Ustavni sud, zatim, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o pravnom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u ovoj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine.“ I još, „Naime, podnosilac je ustavnu žalbu … podneo 25. maja 2015. godine, neposredno nakon što je Vrhovni kasacioni sud usvojio navedene zaključke o dozvoljenosti revizije … Od dana objavljivanja navedenih stavova, revizija u ovoj pravnoj situaciji postaje delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.“ I na kraju, „[...] Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, jeste bio davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.“

7. Iz navedenog u prethodnoj tački nesumnjivo proizlazi da je predmetnom odlukom ustavna žalba usvojena, jer je Ustavni sud našao da Vrhovni kasacioni sud nije postupio po nalogu iz rešenja Ustavnog suda Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine. Prema članu 48. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13 – US, 40/15 i 103/15) odluke, rešenja i zaključci Ustavnog suda sadrže: uvod, izreku i obrazloženje (stav 1); sadržina pojedinih delova akata iz stava 1. ovog člana bliže se uređuje poslovnikom, s tim što obrazloženje rešenja o odbacivanju ustavne žalbe, odnosno zaključka može sadržati samo pravni osnov za donošenje (stav 2). Rešenje Už-3450/2015 je donelo (tročlano) Malo veće Ustavnog suda i njegovom izrekom je odbačena ustavna žalba podnosioca I.J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, a u obrazloženju je naveden pravni osnov za donošenje (nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, jer podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku – nije podneo reviziju na koju je imao pravo), s tim što su prethodno navedeni zaključci o dozvoljenosti revizije usvojeni 3. i 10. marta 2015. godine na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda. Dalje je u obrazloženju ovog rešenja navedeno: „Međutim, imajući u vidu navedene zaključke, te činjenicu da je tek objavljivanjem tih stavova Vrhovni kasacioni sud jasno utvrdio u kojim slučajevima je revizija dozvoljena, Ustavni sud je stanovišta da podnosilac ustavne žalbe ne sme snositi štetne posledice, te da saglasno odredbi člana 403. stav 3. ZPP u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude.“ Napominjem da se u ustavnoj žalbi podnosioca izjavljenoj 25. maja 2015. godine protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine, nijednom reči ne pominje revizija, ni Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda, ni zaključci o dozvoljenosti revizije.

8. Upravo je citirani navod iz rešenja Už-3450/2014 izazvao očigledno neslaganje/neprihvatanje od strane Vrhovnog kasacionog suda koji je takav svoj stav o tome izrazio u osporenom rešenju Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine (odbacivanjem revizije kao neblagovremene).

9. Imajući u vidu navedeno u svim prethodnim tačkama, prvo pitanje koje se postavlja je: da li je Ustavni sud imao pravni osnov u Ustavu ili Zakonu o Ustavnom sudu ili drugom propisu da u obrazloženju rešenja Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine podnosioca uputi na podnošenje revizije u roku koji mu je odredio, a pri tom Vrhovni kasacioni sud (implicitno) obaveže da tu reviziju smatra blagovremenom i o njoj odluči. Po mom mišljenju Ustavni sud takvo ovlašćenje nije imao.

10. Naime, nadležnost Ustavnog suda je utvrđena Ustavom (član 167), dok je Zakonom o Ustavnom sudu uređen postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka (član 1), pa je članom 82. do člana 89. uređen postupak po ustavnoj žalbi, a članom 89. propisano: „Odlukom se ustavna žalba usvaja ili odbija kao neosnovana (stav 1); kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca (stav 2).“ Dakle, u postupku po ustavnim žalbama Ustavni sud prvo utvrđuje povredu prava, a zatim određuje mere za otklanjanje štetnih posledica te utvrđene povrede prava. Međutim, u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca u predmetu Už-3450/2015 Ustavni sud nije utvrdio povredu prava, naprotiv, odbacio je ustavnu žalbu, pa se postavlja pitanje otkud mera u vidu davanja prava na reviziju podnosiocu, koja je izazvala reakciju Vrhovnog kasacionog suda u vidu rešenja Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine, a koje je izazvalo reakciju Ustavnog suda u vidu predmetne odluke u kojoj je Vrhovni kasacioni sud opomenut da: „[...] postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava),“ a i optužen: „Dovođenje u pitanje od strane drugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima, suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti [...].“

11. Imajući u vidu citate iz predmetne odluke u prethodnoj tački, drugo pitanje koje se postavlja je: da li je donošenjem rešenja Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine Vrhovni kasacioni sud odbio da poštuje/izvrši odluku Ustavnog suda tj. rešenje Už-3450/2015, odnosno da li je doveo u pitanje ovlašćenja poverena Ustavnom sudu. Po mom mišljenju nije.

12. Naime, nasuprot normama (ustavnim i zakonskim) o položaju i nadležnostima Ustavnog suda navedenim u predmetnoj odluci, mogu se staviti, takođe, norme (ustavne i zakonske) o podeli vlasti/sudskoj vlasti/sudovima/sudijama, a naročito o položaju i nadležnostima Vrhovnog kasacionog suda. U tačkama 6. i 7. ovog izdvojenog mišljenja citirani su navodi iz rešenja Už-3450/2015 od 9. juna 2016. godine i predmetne odluke u kojima se insistira na tome da podnosilac ne može snositi štetne posledice i da je pravo na reviziju dato zbog toga. Drugim rečima, tvrdi se da podnosilac nije podneo reviziju zbog toga što je Vrhovni kasacioni sud tek 3. i 10. marta 2015. godine usvajanjem zaključaka „jasno utvrdio u kojim slučajevima je revizija dozvoljena“ odnosno od objavljivanja tih stavova „revizija u ovoj situaciji postaje delotvorno pravno sredstvo.“ Sa ovakvim konstatacijama nikako ne mogu da se složim, zato što je pravo na reviziju uređeno Zakonom o parničnom postupku i Vrhovni kasacioni sud nema ovlašćenje da uređuje bilo koje pravilo o reviziji, već ih primenjuje, i u slučaju potrebe tumači, u odlukama koje donosi, vodeći računa da je „predmet već obrađen od strane dva suda.“ U tački 5. ovog izdvojenog mišljenja je navedena nadležnost Vrhovnog kasacionog suda propisana Zakonom o uređenju sudova u kome nema odredbe na osnovu koje bi Vrhovni kasacioni sud bio ovlašćen da donosi, za stranke i druge učesnike parničnog postupka, obavezujuće stavove/zaključke o dozovoljenosti revizije ili drugim pitanjima uređenim Zakonom o parničnom postupku. Jedino, na osnovu člana 43. Zakona o uređenju sudova, sednica odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, razmatrajući pitanja iz svog delokruga ili u slučaju nesaglasnosti između pojedinih veća u primeni propisa, može usvojiti pravno shvatanje, koje na osnovu izričite odredbe stava 3. člana 43. obavezuje (samo) sva veća u sastavu odeljenja. Stoga, „zaključke o dozvoljenosti revizije“ koje je Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda usvojilo 3. i 10. marta, 10. novembra i 8. decembra 2015. godine treba sagledavati u navedenom kontekstu. Prema članu 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, novčani cenzus za dozvoljenost revizije je 40.000 evra (100.000 evra) u svim postupcima koji će se pravosnažno okončati posle 31. maja 2014. godine. Zbog navedenog, tvrdnju da u periodu od 31. maja 2014. godine do 3. i 10. marta 2015. godine nije bilo utvrđeno u kojim slučajevima je revizija dozvoljena i da u tom periodu revizija nije bila delotvorno pravno sredstvo, smatram pravno neutemeljenom, s obzirom na to da je stotine revizija podneto protiv pravosnažnih odluka donetih u drugom stepenu u tom periodu i o njima je odlučeno, zbog čega je neprihvatljiv i stav da je Vrhovni kasacioni sud podnosiocu prouzrokovao štetne posledice.

13. Imajući u vidu parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom u predmetu Už-3450/2015, treće pitanje koje se postavlja je: zašto podnosilac ustavne žalbe nije podneo reviziju protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3143/14 od 8. aprila 2015. godine. Moj odgovor na ovo pitanje bio bi pretpostavka, pa će izostati.

14. Naime, parnični postupak je vođen radi isplate 5.832.076,00 dinara (preko 40.000 evra), pa je očigledno revizija bila dozvoljena prema zakonskom pravilu koje je na snazi od 31. maja 2014. godine, postupak je pravosnažno okončan 8. aprila 2015. godine, drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu 27. aprila 2015. godine, koji je, umesto revizije Vrhovnom kascionom sudu, podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu 25. maja 2015. godine. Na osnovu ovih jednostavnih činjenica zaključujem da je podnosilac svojom (slobodnom) voljom izabrao pravni put za zaštitu svojih prava, pa zaključujem i da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacinog suda Rev. 1769/16 od 28. septembra 2017. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zato što je ocena blagovremenosti revizije isključivo ovlašćenje Vrhovnog kasacionog suda, a ocena da je revizija neblagovremena zasnovana je na primeni relevantnih odredaba ZPP.

Lidija Đukić,

sudija Ustavnog suda

Povreda prava na pravično suđenje odbacivanjem revizije kao neblagovremene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti