Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ponovno uspostavljanje isplate penzije. Postupak, koji traje preko devet godina i još nije okončan, obeležen je višestrukim poništavanjem odluka i neaktivnošću organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Prizrena , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3116 podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Prizrena podnela je Ustavnom sudu, 27. decembra 2018. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 10. maja, 30. septembra i 20. oktobra 2021. godine, kao i od 3. marta 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3116 . Podnositeljka se istovremeno pozvala na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije i isplatu dospelih neisplaćenih mesečnih iznosa penzije podnela 26. septembra 2012. godine i da postupak nije pravnosnažno okončan. P ostavila je zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. septembra 2012. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate porodične penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Prizrenu 05 broj 989/94 od 19. decembra 1994. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.2.5-674/13 od 5. novembra 2013. godine navedeni zahtev je odbijen, dok je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.4 2133 /14 od 5 . februara 2014. godine odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5090/14 od 26. februara 2015. godine uvažena je tužba podnositeljke, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, iz razloga što u obrazloženjima rešenja prvostepenog i drugostepenog organa nisu dati dovoljni i jasni razlozi za ocenu da je neosnovan zahtev za uspostavljanje isplate penzije od momenta obustave isplate penzije do početka korišćenja penzije na osnovu Uredbe o penzijama na Kosovu i Metohiji broj 2001/35 od 22. decembra 2001. godine i Uredbe broj 2005/20 od 20. aprila 2005. godine, niti su dati razlozi zbog kojih je ograničeno priznato pravo podnosi teljke na penziju.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.4 2 133/14 od 27. aprila 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosi teljke, poništeno prvostepeno rešenje od 5. novembra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je 21. novembra 2017. godine podnela zahtev prvostepenom organu kojim je tražila donošenje prvostepenog rešenja u što kraćem roku, odnosno njegovo dostavljanje ukoliko je doneto. Potom je 17. januara 2018. godine izjavila žalbu zbog „ćutanja administracije“.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.4 1113/18 od 30. marta 2018. godine odbijena je žalba podnositeljke zbog „ćutanja administracije“ jer je prvostepeni organ doneo rešenje od 25. avgusta 2015. godine.

Nakon što je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe R . G, advokat iz Novog Pazara, podneskom od 4. juna 2018. godine tražila od prvostepenog organa dostavljanje prvostepenog rešenja broj 181.6.2-435/2015 od 25. avgusta 2015. godine, kojim je odbijen zahtev podnositeljke, prvostepeni organ joj je uz dopis od 7. juna 2018. godine dostavio kopiju navedenog rešenja i kopiju povratnice u kojoj je kao datum prijema rešenja označen 1. oktobar 2015. godine . Podnositeljka je izjavila žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.6.1-227/2018 od 5. jula 2018. godine navedena žalba je odbačena kao neblagovremena, saglasno odredbi člana 162. stav 1. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu da je prvostepeno rešenje od 25. avgusta 2015. godine uručeno podnositeljki 1. oktobra 2015. godine, koja tada nije imala punomoćnika, a da je žalba izjavljena „4. juna 2018. godine“.

Rešenje drugostepenog organa broj 01-02/181.6.4 10084/18 od 21. decembra 2018. godine, kojim je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog organa, poništeno je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 1279/19 od 19. marta 2021. godine, iz razloga što se prvostepeni organ u rešenju od 5. jula 2018. godine pogrešno pozvao na odredbu člana 162. stav 1. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koja se u konkretnom slučaju nije mogla primeniti, jer je saglasno odredbi člana 213. stav 1. navedenog zakona, postupak trebalo sprovesti prema odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, a drugostepeni organ je propustio da to pobijanim rešenjem sankcioniše.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 01-02/181.6.4 10084/18 od 26. avgusta 2021. godine, kojim je usvojena žalba podnositeljke, poništeno prvostepeno rešenje od 5. jula 2018. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepenim rešenjem broj 181.6.2-1477/21 od 13. septembra 2021. godine odbačena je kao neblagovremena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja tog organa od 25. avgusta 2015. godine.

U žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja istaknuto je da podnositeljka ustavne žalbe nikada nije lično primila prvostepeno rešenje od 25. avgusta 2015. godine, već je za njega saznala tek od svog punomoćnika kome je dostavljena kopija tog rešenja.

Drugostepenim rešenjem broj 01-02/181.6.4 252/22 od 19. januara 2022. godine odbijena je žalba podnositeljke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se p rimenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da a ko drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, da p rotiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.) .

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2018. godine, je propisano : da prvostepeni organ rešenjem odbacuje žalbu koja nije blagovremena (član 162. stav 1.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

5. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3116 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnositeljke od 26 . septembra 2012. godine i da nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje devet godina i pet meseci .

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, pre upuštanja u analizu navedenih kriterijuma, ocenio da se u okviru dosadašnjeg trajanja postupka mogu izdvojiti dva dela: u prvom delu postupka, koji je trajao do donošenja prvostepenog rešenja od 25. avgusta 2015. godine, odlučivano je o pravu podnositeljke na uspostavljanje isplate penzije; u drugom delu postupka se odlučuje o ispunjenosti procesne pretpostavke u pogledu blagovremenosti žalbe podnosi teljke izjavljene protiv prvostepenog rešenja od 25. avgusta 2015. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u prvom delu postupka činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavljala složena pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje. U drugom delu postupka se ne postavljaju složena činjenična i pravna pitanja, jer je potrebno utvrditi blagovremenost žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenje.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ima legitiman interes da se u najkraćem roku odluči o blagovremenosti žalbe u upravnom postupku, jer od toga zavisi nastavak postupka meritornog odlučivanja o nje nom pravu na uspostavljanje isplate penzije.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeno rešenje od 5. novembra 2013. godine doneto nepunih godinu dana po proteku zakonom propisanog roka, ali podnositeljka zbog toga nije izjavila žalbu, dok je žalbu zbog nedostavljanja prvostepenog rešenja u postupku izvršenja drugostepenog rešenja od 27. aprila 2015. godine izjavila 17. januara 2018. godine, iako je to mogla da učini dve i po godine ranije.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da su oni prevashodno doprineli dugom trajanju osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom postupku donete četiri odluke prvostepenog i šest odluka drugostepenog organa, kao i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51). Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir da se Upravni sud u presudi od 19. marta 2021. godine nije izjasnio o oceni drugostepenog organa da je žalba podnositeljke pravilno odbačena kao neblagovremena, što utiče na duže trajanje osporenog postupka u kome se još uvek utvrđuje postojanje navedene procesne pretpostavke.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i period od oko tri i po godine u kome podnositeljka nije koristila pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete i zahtev kojim je traženo da se utvrde povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke ove odluke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.