Odluka Ustavnog suda o povredi prava usled nesprovođenja izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu zbog dugotrajnog nesprovođenja izvršenja pravnosnažne presude. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme mere radi okončanja postupka i utvrđuje se pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Radovanović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Radovanović i utvrđuje se da su u postupku koji se vodi u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 272/05, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine, zajemčena članom 32. stav 1 i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se Opštinskom sudu u Novom Pazaru da u predmetu iz tačke 1. preduzme mere kako bi se što pre sprovelo izvršenje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Radovanović iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podnela 16. decembra 2008. godine Ustavnom sudu dozvoljenu i blagovremenu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku P1. 702/04 i izvršnom postupku I. 272/05 koji se vode pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru.
Podnositeljka ustavne žalbe je navela da navedeni izvršni postupak nije okončan u razumnom roku, pa da stoga onemogućena da ostvari svoje pravo na isplatu minimalne zarade. Po njenom mišljenju, sudeći sudija nije preduzimao blagovremeno potrebne mere i pored više usmenih urgencija, a ni predsednik suda nije preduzimao potrebne mere za ubrzanje postupka saglasno Sudskom poslovniku i Zakonu o sudijama i pored usmenih pritužbi podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika u vezi sprovođenja prethodno dozvoljenog izvršenja prodajom pokretnih i nepokretnih stvari izvršnog dužnika i naplate potraživanja.
U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 21. aprila 2009. godine, v.d. predsednika Opštinskog suda u Novom Pazaru je izneo da je taj sud vrlo brzo nakon podnete tužbe ovde podnositeljke ustavne žalbe, u radnom sporu P1. 702/04 doneo presudu kojom je usvojio njen tužbeni zahtev i da je po pravosnažnosti te presude, a po podnetom predlogu za izvršenje, doneo rešenje o izvršenju I. 272/05 od 23. juna 2005. godine i isto dostavio NBS – Odseku za prinudnu naplatu 5. decembra 2006. godine. S obzirom da je kao sredstvo izvršenja prvenstveno predložena zabrana i prenos novčanih sredstava na računu dužnika, smatra se da je time predmet konačno i rešen u smislu čl. 236. stav 4. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06). Postupajući na ovaj način, kako se navodi u odgovoru, preduzeta su sva ovlašćenja i obaveze u skladu sa Zakonom o parničnom postupku i Zakonom o izvršnom postupku, te su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da postupak nije okončan u razumnom roku, zbog čega je povređeno pravo izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na imovinu. U odgovoru se posebno ističe i da nijednim podneskom izvršni poverilac i njegov punomoćnik nisu obavestili sud da izvršenje nije sprovedeno, kako bi, eventualno, u tom slučaju sud primenio neko od drugih predloženih sredstava izvršenja.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 702/04 i I. 272/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 5. jula 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv preduzeća ″Raška“ Tkačnica d.o.o. Novi Pazar, radi isplate minimalne i garantovane zarade za period od 10. marta 1999. godine do 1. oktobra 2003. godine, za vreme dok je bila na plaćenom odsustvu, kao i radi uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za taj period.
Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 8. oktobra 2004. godine tužilja (ovde podnositeljka ustavne žalbe) je preinačila tužbu tako što je tražila isplatu garantovane i minimalne zarade za period od 5. jula 2001. godine do 1. oktobra 2003. godine, a u preostalom delu je ostala pri inicijalnom tužbenom zahtevu. Punomoćnik tuženog nije osporio tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na isplatu zarade i uplatu doprinosa za navedeni period, ali je osporio zahtev za naknadu troškova postupka i predložio da sud u tom delu zahtev odbije.
Opštinski sud u Novom Pazaru je 8. oktobra 2004. godine doneo presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu „Raška“ Tkačnica d.o.o. iz Novog Pazara da tužilji isplati minimalnu zaradu za period od 5. jula 2001. godine do 1. oktobra 2003. godine (stav 1. izreke), da izvrši uplatu doprinosa kod nadležnog fonda PIO na ime tužilje za period od 10. marta 1999. godine do 1.10.2003. godine (stav 2. izreke), kao i da plati troškove postupka u iznosu od 7.800 dinara.
Tuženi je 8. decembra 2004. godine izjavio žalbu samo na rešenje o troškovima postupka. U preostalom delu presuda je postala pravosnažna.
Podnositeljka ustavne žalbe je 11. marta 2005. godine podnela predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Novom Pazaru u svojstvu izvršnog poverioca, kojim je tražila dozvolu izvršenja presude P1. 702/04 Opštinskog suda u Novom Pazaru, u delu koji je postao pravosnažan, protiv izvršnog dužnika „Raška“ Tkačnica d.o.o. i to: 1. zabranom raspolaganja novčanim sredstvima; 2. popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari i 3. popisom, procenom i prodajom nepokretnosti.
Opštinski sud u Novom Pazaru je 23. juna 2005. godine doneo rešenje I. 272/05 kojim je, kako stoji u rešenju, odredio predloženo izvršenje i troškove izvršenja poverioca. Ovo rešenje je dostavljeno samo strankama 7. septembra 2005. godine, ali ne i Narodnoj banci Srbije.
Dana 27. novembra 2006. godine Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo rešenje kojim se utvrđuje da je predlog poverioca u pogledu naplate doprinosa za socijalno osiguranje povučen, pa je postupak izvršenja određen rešenjem o izvršenju I. 272/05 od 23. juna 2005. godine u tom delu obustavljen. Ovo rešenje je dostavljeno i strankama, 5. decembra odnosno 13. decembra 2006. godine i Narodnoj banci Srbije 5. decembra 2006. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da sud određuje izvršenje odnosno obezbeđenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za obezbeđenje (član 8. stav 1.); da sud može, ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja odnosno obezbeđenja, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, ograničiti izvršenje odnosno obezbeđenje samo na neke od tih sredstava, odnosno predmeta, ako su dovoljni za namirenje ili obezbeđenje potraživanja (član 8. stav 2.); da se rešenjem o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika, nalaže bankama i drugim finansijksim organizacijama da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenesu sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca, a za potraživanja za koja je propisana gotovinska isplata, da se taj iznos isplati izvršnom poveriocu u gotovom novcu (član 198.). Odredbe člana 199. ovog zakona propisuju: da rešenje o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika sud dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu koja odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama kod kojih se vode računi izvršnog dužnika da obustave sve isplate sa tih računa do konačne naplate potraživanja (stav 1.); da organizacija za prinudnu naplatu obaveštava i druge banke ili finansijske organizacije da tom izvršnom dužniku ne mogu da otvore nove račune i istovremeno nalaže bankama i drugim finansijskim organizacijama da joj odmah dostave podatke o stanju sredstava na računima izvršnog dužnika (stav 2.); da po prijemu podataka iz prethodnog stava organizacija za prinudnu naplatu nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama prenos sredstava na račun izvršnog poverioca ili gotovinsku isplatu (stav 3.).
Odredbom člana 236. stav 4. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06) propisano je da je predmet upisnika I i Iv završen: kad je rešenje o izvršenju postalo pravosnažno, a uz to - kada se izvršenje sprovede ili izvršni poverilac odustane od zahteva ili se izvršenje obustavi, a kod izvršenja plenidbom sredstava na računu, kad blagajna primi rešenje; kad bude ekspedovano rešenje kojim je odbijen predlog da se izvršenje dozvoli.
5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da se period u kome se građanima Srbije jemči prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka kako parničnog, od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Pazaru 5. jula 2004. godine do donošenja pravnosnažne odluke po toj tužbi, tako i period trajanja izvršnog postupka od podnošenja predloga za dozvolu izvršenja 11. marta 2005. godine do dana izjavljivanja ustavne žalbe.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični sud zakazao ročište i doneo presudu u roku od tri meseca od dana podnošenja tužbe, kao i da izvršni postupak traje 3 godine 9 meseci i 5 dana.
Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao.
Ocenjujući postupanje suda u parničnom i izvršnom postupku, Ustavni sud je našao da je parnični sud sproveo postupak u razumnom roku, ali da izvršni sud u konkretnom slučaju nije preduzeo sve radnje na koje je po Zakonu bio obavezan kako bi se izvršenje određeno pomenutim rešenjem sprovelo do kraja.
Naime, bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter - ukoliko je nekom pravosnažnom sudskom odlukom dužniku naloženo određeno činjenje ili nečinjenje on je dužan da se u skladu sa tom odlukom i ponaša, a ukoliko on to ne učini u roku određenom sudskom odlukom za dobrovoljno izvršenje, na to će ga prinuditi država preko izvršnog suda. Prinudni karakter izvršnog postupka određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka. Slučajevi kada se od stranke traži aktivno ponašanje su Zakonom izričito predviđeni (npr. ako se nepokretnost nije mogla prodati ni na drugom ročištu obustaviće se postupak izvršenja, osim ako poverilac podnese predlog za određivanje novog ročišta za prodaju nepokretnosti i sl.), a izostanak takvog ponašanja je, po pravilu, sankcionisan. Dakle, u slučaju da aktivno ponašanje stranke nije izričito predviđeno zakonom, stranka nema obavezu takvog ponašanja, već je sud dužan da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do okončanja izvršnog postupka. Izvršni postupak se smatra okončanim sprovođenjem izvršenja ili donošenjem rešenja o obustavi postupka u zakonom izričito predviđenim slučajevima. Pri tome je sud dužan da saglasno odredbi člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku postupa hitno.
Dakle, izvršni sud je, u konkretnom slučaju, prvo bio dužan da odmah po donošenju rešenja o izvršenju od 23. juna 2005. godine to rešenje, u skladu sa odredbom člana 199. Zakona o izvršnom postupku, dostavi strankama i organizaciji za prinudnu naplatu, s obzirom da eventualna žalba ne odlaže izvršenje. Međutim, izvršni sud nije tako postupio. S obzirom na to da, saglasno odredbi člana 8. stav 2. Zakona, sud nije ograničio izvršenje na samo jedno sredstvo izvršenja, te da u razumnom roku potraživanje nije namireno prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika na račun punomoćnika poverioca, izvršni sud je bio dužan da, pređe na drugo sredstvo izvršenja određeno rešenjem o izvršenju, u skladu sa predlogom za dozvolu izvršenja, a ne da po dostavljanju rešenja Narodnoj banci Srbije predmet arhivira. Odredbe Sudskog poslovnika o tome kada se predmet smatra završenim kod izvršenja plenidbom na računu, na koje se opštinski sud poziva u odgovoru na ustavnu žalbu, u konkretnom slučaju, nisu od uticaja, jer izvršenje na sredstvima na računu izvršnog dužnika nije jedino sredstvo izvršenja po rešenju, pa se tako dostavljanjem rešenja o izvršenju blagajni ovaj izvršni postupak nije mogao smatrati okončanim, već je sud bio dužan da sprovede izvršenje prelaskom na ostala dva sredstva izvršenja određena rešenjem o izvršenju.
Ustavni sud je ocenio da je nezavisno od zakonske obaveze izvršnog suda da sprovede izvršenje, podnositeljka ustavne žalbe mogla podneskom tražiti da sud postupi po rešenju koje je doneo i da, ukoliko izvršenje ne može da se sprovede jednim sredstvom izvršenja, pređe na drugo sredstvo određeno rešenjem o izvršenju i tako podstakne sud da postupak nastavi i eventualno ubrza.
Ustavni sud je, takođe, ocenio da je postavljen zahtev od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom da se radi o naplati potraživanja iz radnog odnosa , garantovane zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Iz svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku izvršenja koji se u predmetu I. 272/05 vodi pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru.
6. U delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da je u nesprovođenjem izvršnog postupka povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe i na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, svako novčano potraživanje dosuđeno pravosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odredio način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede Ustavom zajemčenih prava, tako što je podnositeljki ustavne žalbe utvrdio pravo na naknadu štete i ujedno naložio Opštinskom sudu u Novom Pazaru da preduzme mere kako bi se što pre sprovelo izvršenje u naznačenom predmetu tog suda.
8. Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić