Odluka Ustavnog suda o zastarelosti prekršajnog gonjenja za carinski prekršaj

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Prekršajni sudovi su pogrešno tumačili vreme izvršenja carinskog prekršaja, što je dovelo do osuđujuće presude uprkos nastupanju apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi AMSS d.o.o. iz Beograda i Dragana Nikića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba AMSS d.o.o. i Dragana Nikića i utvrđuje da su presudom Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 29219/12 od 13. decembra 2012. godine povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 29219/12 od 13. decembra 2012. godine i određuje da nadležan prekršajni sud donese novu odluku o žalbi AMSS d.o.o. Beograd – PJ AB Niš i Dragana Nikića izjavljen oj protiv presude Prekršajnog suda u Nišu Pr. 10-6414/12 od 15. oktobra 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. AMSS d.o.o. iz Beograda i Dragan Nikić iz Niša, su 23. februara 201 3. godine, preko punomoćnika Sretena Milovanovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosioci ustavn u žalb u podnose kao okrivljeni koji su u prekršajnom postupku pravnosnažno osuđeni zbog izvršenja prekršaja iz člana 334. stav 1. tačka 1) i stav 2. u vezi člana 332. stav 3. Carinskog zakona na novčane kazne u iznosu od 20.000,00 dinara (AMSS kao pravno lice) i 10.000,00 dinara (Dragan Nikić kao odgovorno lice u pravnom licu). Kao razlog za povredu načela iz člana 22. Ustava i prava iz člana 32. stav 1. Ustava podnosioci navode da je prekršajni postupak trebalo da bude obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, ali sudovi su kao datum izvršenja prekršaja pogrešno prihvatili datum otuđenja vozila putem javne licitacije, a ne datum kada su okrivljeni došli u posed vozila, što je rezultiralo donošenjem osporenih presuda, dok kao razlog za povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosioci navode nejednako postupanje istog drugostepenog suda i istog veća u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, jer su u ostalim predmetima u kojima su podnosioci okrivljeni za isti carinski prekršaj, doneli presude kojima su obustavili prekršajni postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, s obzirom na to da su kao datum izvršenja prekršaja prihvatili datum prijema predmetnih vozila, a ne datum njihovog otuđenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalb e, kao i uvidom u prilo ženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Prekršajni sud u Nišu je 15. oktobra 2012. godine doneo osporenu presudu Pr . 10-6414/12, kojom je podnosioce kao okrivljene oglasio krivim zbog toga što su 21. oktobra 2006. godine preuzeli havarisano, oštećeno putničko vozilo poreklom iz inostranstva, za koje je proverom utvrđeno da nije u sistemu registrovanih vozila na teritoriji Republike Srbije, te su ga držali na auto placu, a potom ga 17. jula 2007. godine otuđili putem javne prodaje, a prema okolnostima su znali ili su mogli znati da vozilo nije prijavljeno carinskom organu, čime su izvršili prekršaj iz člana 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona (AMSS kao pravno lice) i prekršaj iz člana 334. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. Carinskog zakona (Dragan Nikić kao odgovorno lice u pravnom licu), a sve u vezi člana 332. stav 3. istog zakona, i kažnjeni novčanim kaznama u iznosu od 20.000,00 dinara (pravno lice) i 10.000,00 dinara (odgovorno lice).

Odlučujući o žalbi okrivljenih izjavljenoj protiv prvostepene prekršajne presude, Viši prekršajni sud – Odeljenje u Nišu je 13. decembra 2012. godine doneo osporenu presudu Prž. 29219/12 kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, kao i u obrazloženju prvostepene presude, je navedeno da je sud utvrdio da su okrivljeni predmetno vozilo primili 21. oktobra 2006. godine, ali da se kao momenat izvršenja prekršaja smatra 17. jul 2007. godine, kada je vozilo stavljeno u promet javnom prodajom, zbog čega sud matra da u konkretnom slučaju nije nastupila apsolutna zastarelost vođenja prekršajnog postupka.

Uvidom u priložene presude Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 8021/12 od 20. marta 2012. godine i Prž. 12434/13 od 7. juna 2013. godine, utvrđeno je da je drugostepeni prekršajni sud u tim predmetima zauzeo stav da je vreme izvršenja prekršaja iz člana 334. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. a sve u vezi člana 332. stav 3. Carinskog zakona vreme preuzimanja vozila, odnosno momenat prijema spornih vozila u državinu, a ne vreme kada su vozila otuđena. Pri tome, Viši prekršajni sud – Odeljenje u Nišu je priložene presude doneo u istom veću u kome je doneo i osporenu drugostepenu presudu.

4. Odredbama člana 22. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.); da g rađani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.) .

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se utvrđ uje da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 36. stav 1. Ustava j emči jednaku zaštit u prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Odredbom člana 332. stav 3. Carinskog zakona ( "Službeni glasnik RS", br. 73/03, 61/05 i 85/05 ), koji je bio na snazi u vreme izvršenja prekršaja, bilo je propisano da se saučesnicima, u smislu ovog zakona, smatraju i lica koja su primila predmete za koje su znali ili su mogli znati da su predmet prekršaja, dok je odredbama člana 334. Zakona, pored ostalog, bilo propisano da će se novčanom kaznom od jednostrukog do četvorostrukog iznosa vrednosti robe koja je predmet prekršaja, kazniti lice koje ne prijavi carinskom organu robu koju unosi u carinsko područje (član 16. stav 3. i član 64. stav 1.) (stav 1. tačka 1) ), dok je stavom 2. ovog člana bilo propisano da će se, kad je izvršilac prekršaja pravno lice, za radnje iz stava 1. tač. 1. i 2. ovog člana, kazniti za prekršaj i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 10.000 do 63.000 dinara. Članom 394. stav 3. ovog zakona je bilo propisano da zastarevanje počinje ponovo da teče svakim prekidom, ali zastarelost gonjenja nastaje u svakom slučaju po isteku roka od šest godina od dana kad je prekršaj učinjen.

6. Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje navode o povredi označen ih ustavn ih prava prvenstveno zasnivaju na tvrdnji o apsolutnoj zastarelosti prekršajnog gonjenja koja je, po nj ihovim navodima, nastupila u periodu nakon donošenja prvostepene prekršajne presude, a pre donošenja osporene drugostepene presude, o kojoj drugostepeni prekršajni sud nije vodi o račun iako je ex officio ima o tu zakonsku obavezu, jer je zauzeo pogrešan stav u pogledu vremena izvršenja spornog prekršaja.

Iz sadržine odredbe člana 332. stav 3. Carinskog zakona, koja je propisivala da se saučesnicima, u smislu ovog zakona, smatraju i lica koja su primila predmete za koje su znali ili su mogli znati da su predmet carinskog prekršaja, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da radnju ovog prekršaja čini onaj ko primi predmete prekršaja za koje je zna o ili je mog ao znati da su predmet carinskog prekršaja, odnosno da vreme izvršenja ovog prekršaja predstavlja vreme kada je izvršilac primio predmet prekršaja u državinu.

Imajući u vidu da ni za nadležne redovne sudove koji su odlučivali u prekršajnom postupku nije bilo sporno da su podnosioci ustavne žalbe predmet spornog prekršaja primili 21. oktobra 2006. godine, kada su preuzeli havarisano, oštećeno putničko vozilo poreklom iz inostranstva za koje je proverom utvrđeno da nije u sistemu registrovanih vozila na teritoriji Republike Srbije, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo ono tumačenje relevantnih odredaba Carinskog zakona prema kome se navedeni datum smatra danom izvršenja prekršaja, od kog datuma počinje da teče i zakonom propisani rok u kome je moguće preduzimati prekršajno gonjenje. Kako je član 394. stav 3. Carinskog zakona propisivao da je rok apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja šest godina, Ustavni sud je utvrdio da je osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da je, u konkretnom slučaju, apsolutna zastarelost prekršajnog gonjenja nastupila 21. oktobra 2012. godine, odnosno nakon donošenja osporene prvostepene presude, a pre donošenja osporene drugostepene presude. S obzirom na to da u osporenim presudama nisu dati razlozi zbog kojih se kao datum izvršenja carinskog prekršaja ne prihvata datum prijema spornog vozila, Ustavni sud smatra da za ovaj stav prekršajni sudovi nisu pružili ustavnopravne i na zakonu zasnovane razloge, zbog kojih je utvrdio da su time povredili pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Viši prekršajni sud – Odeljenje u Nišu u drugim postupcima koji su vođeni protiv istih okrivljenih i za isti carinski prekršaj, zauzeo dijametralno suprotan pravni stav od pravnog stava zauzetog u osporenoj presudi. Naime, u osporenoj presudi Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 29219/12 od 13. decembra 2012. godine taj sud je zauzeo stav da vreme izvršenja spornog carinskog prekšaja predstavlja vreme kada je vozilo koje je predmet carinskog prekršaja otuđeno, dok je u priloženim presudama zauzeo stav da vreme izvršenja prekršaja predstavlja vreme prijema vozila, što, po oceni Ustavnog suda, predstavlja nejednako postupanje prekršajnog suda najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a time i povredu prava zejemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su presudom Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 29219/12 od 13. decembra 2012. godine povređen a Ustavom garantovan a prav a podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

S obzirom na to da je utvrđena povreda zajemčenih prava podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud se nije upuštao u ispitivanje povrede načela o pravu na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, jer se navedenim odredbama Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojima počiva ostvarivanje svih zajemčenih prava i sloboda, te da je povreda ustavnog načela stoga uvek akcesorne prirode, a u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe je posebno nisu ni obrazlagali.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica prouzrokovanih povredom njihovih ustavnih prava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjen ih povred a takve prirode da se mogu otkloniti samo poništenjem presude Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 29219/12 od 13. decembra 2012. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi okrivljenih izjavljenoj protiv presude Prekršajnog suda u Nišu Pr. 10-6414/12 od 15. oktobra 2012. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. st av 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 122/2011: Odluka o povredi prava na pravično suđenje u prekršajnom postupku
• Už 2105/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u carinskom prekršajnom postupku
• Už 8881/2012: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5902/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog zastarelosti i nejednake sudske prakse