Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa izdržavanjem deteta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu maloletnog podnosioca protiv presude o visini izdržavanja, nalazeći da je sud pravilno cenio potrebe deteta i mogućnosti dužnika. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. S. N. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba mal. S. N. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3067/10 od 9. septembra 2010. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba mal. S. N. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9229/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mal. S . N. iz B, čiji je zakonski zastupnik otac Z. N. iz B. podneo je 5. januara 201 1. godine, preko punomoćnika Z. A, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava deteta iz člana 64. Ustava i prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku navedenom u tački 2. izreke.

Obrazlažući tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, prava deteta iz člana 64. Ustava i prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava u ustavnoj žalbi se, pored ostalog, citira više odredaba Porodičnog zakona i navodi: da se u osporenoj presudi revizijski sud nije rukovodio najboljim interesom mal. podnosioca; da je podnosilac, kao jedno od dva zajednička deteta, stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na drugo dete koje ne izdržava zakonski zastupnik mal. podnosioca, već tužena majka; da je posredno učinjenom povredom odredbe o „ravnopravnosti roditelja u izdržavanju“ osporenom presudom povređeno i pravo mal. podnosioca; da su oba zajednička deteta zakonskog zastupnika mal. podnosioca i tužene majke istog uzrasta, te da su ravnopravna u svojim pravima i u „svojoj potrebi na izdržavanje“, kao i da su oba roditelja dužna da „ravnopravno i nesebično izdržavaju oba zajednička deteta, bez diskriminacije“; da je dužnost suda bila da, rukovodeći se najboljim interesom deteta, „sagledava realne potrebe“ mal. podnosioca, a ne da „rutinski, blanko sagledava i banalno nabraja potrebe deteta“; da je sud „morao adekvatnije da ceni pravu meru potreba podnosioca i to ravnopravno, dovođenjem istih u vezu sa potrebama i drugog deteta“, kao i što je morao „ravnopravno da ceni prava u kojima su oba deteta izjednačena na standard kakav uživa roditelj, konkretni dužnik izdržavanja“; da revizijski sud nije utvrdio niti obrazložio „krucijalne činjenice od uticaja za uspostavljanje ravnopravnosti i jednakosti pred zakonom kako roditelja, tako i njihove zajedničke dece“, te da je mal. podnosilac takvim „finalnim presuđenjem“ stavljen u diskriminišući položaj u odnosu na svog rođenog brata.

Obrazlažući tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi za izmenu odluke o izdržavanju koja je podneta 24. decembra 2007. godine, te da je trajao „skoro tri godine“; da je prvostepeni sud morao voditi računa o godinama podnosioca i značaju predmeta spora, ali da je sud neopravdano odugovlačio postupak koji je i prema članu 204. Porodičnog zakona naročito hitan.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žabu, utvrdi povredu označenih prava, ukine osporenu revizijsku presudu i predmet vrati na ponovno suđenje, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9229/07, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 5255/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. N. i L.N. su 26. januara 1991. godine sklopili brak u kome su rođeni mal. V i mal. S, ovde podnosilac ustavne žalbe.

Pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3705/05 od 28. februara 2006. godine sporazumno je razveden brak Z. N. i L.N. Navedenom presudom su, pored ostalog, zajednička deca mal. V. i mal. S, poverena na negu, čuvanje i vaspitanje majci L.N, uređen je model viđanja mal. dece sa ocem Z. N. koji je obavezan da na ime izdržavanja plaća za svako dete po 1000.00 evra mesečno, u dinarskoj protivvrednosti.

Pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1919/06 od 31. oktobra 2006. godine, stavom prvim, usvojen je tužbeni zahtev tužioca Z. N. i mal. S. poveren na dalju negu, brigu i staranje ocu i izmenjena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3705/05 od 28. februara 2006. godine u delu koji se odnosi na vršenje roditeljskog prava. Stavom drugim iste presude obavezana je tužena L. G. da na ime izdržavanja mal. S. plaća 15% od redovnih mesečnih primanja.

Mal. S. N. je, preko zakonskog zastupnika, oca Z. N, podneo 24. decembra 2007. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv majke L.G, radi izmene odluke o izdržavanju.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao i držao devet ročišta za glavu raspravu na kojima je, pored ostalog, saslušao zakonskog zastupnika mal. tužioca Z. N. i tuženu, pribavio ugovore o prodaji nepokretnosti i dugoročnom kreditu tužene, kao i izveštaj o primanjima tužene.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9229/07 od 14. aprila 2009. godine, stavom prvim, usvojen je tužbeni zahtev mal. tužioca i izmenjena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1919/06 od 31. oktobra 2006. godine u stavu drugom izreke i obavezana je tužena L.G. da na ime doprinosa za izdržavanje mal. tužioca plaća 10.000,00 dinara mesečno počev od 24. decembra 2007. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski razlozi, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od 20.000,00 dinara do traženih 30.000,00 dinara. Stavom drugim iste presude obavezana je tužena da mal. tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.900,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude žalbe su izjavili i mal. tužilac i tužena.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 23069/09 od 18. novembra 2009. godine preinačena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9229/07 od 14. aprila 2009. godine tako što je obavezana tužena L. G. da na ime doprinosa za izdržavanje mal. tužioca plaća mesečno iznos od 25.000,00 dinara počev od 24. decembra 2007. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski razlozi, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara odbijen.

Protiv navedene drugostepene presude tužena je izjavila reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3067/10 od 9. septembra 2010. godine usvojena je revizija tužene L.G. i preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 23069/09 od 18. novembra 2009. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba mal. tužioca S. N. i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 9229/07 od 14. aprila 2009. godine.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka, brak između parničnih stranaka razveden 28. februara 2006. godine; da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1919/06 od 31. oktobra 2006. godine obavezana tužena da doprinosi izdržavanju mal. tužioca iznosom od 15% od redovnih mesečnih primanja, a što je nominalno iznosilo 3.750,00 dinara; da je mal. tužilac rođen 9. januara 1993. godine, da pohađa srednju školu i živi sa ocem; da su njegovi troškovi povećani, budući da igra tenis, trenira aikido, ide u teretanu, a ima i dodatne časove engleskog jezika; da tužena ima zaradu od 25.000,00 dinara, da je na ime bračne tekovine dobila iznos od 100.000,00 evra, da ima obavezu izdržavanja drugog deteta za čije izdržavanje od oca deteta, zakonskog zastupnika mal. tužioca, dobija mesečni iznos od 1.000,00 evra; da su kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno nižestepeni sudovi zaključili da su se promenile okolnosti i na strani mal. tužioca kao poverioca izdržavanja i na strani tužene kao dužnika izdržavanja, te da su ispunjeni uslovi za izmenu odluke o izdržavanju, u smislu člana 164. Porodičnog zakona.

U obrazloženju osporene revizijske presude se dalje navodi: da polazeći od potreba mal. tužioca koje su daleko više od minimalnih potreba i znatno više od prosečnih potreba dece tužiočevog uzrasta, nižestepeni sudovi različito cene mogućnosti tužene da doprinosi izdržavanju tužioca, zbog čega prvostepeni sud smatra da je iznos od 10.000,00 dinara adekvatan stvarnim mogućnostima i prihodima tužene, a drugostepeni sud smatra da je to iznos od 25.000,00 dinara mesečno; da imajući u vidu da je tužena prethodno doprinosila izdržavanju mal. tužioca iznosom od 3.750,00 dinara, te da su se potrebe tužioca s obzirom na uzrast povećale u odnosu na prethodno dosuđenje, kao i da su se povećale i mogućnosti tužene, jer ostvaruje redovni mesečni prihod od 25.000,00 dinara, ima rešeno stambeno pitanje i na ime bračne tekovine dobila je iznos od 100.000,00 evra, revizijski sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud ocenio da iznos od 10.000,00 dinara mesečno doprinosa tužene izdržavanju tužioca predstavlja iznos odmeren saglasno čl. 160. do 162. Porodičnog zakona; da je iznos dobijen na ime bračne tekovine tužena delom investirala u stan u kome živi sa drugim sinom, a delom u kupovinu automobila, čime je povećala nivo životnog standarda drugog deteta prema kome je takođe dužnik izdržavanja; da kod činjenice da tužena ostvaruje mesečni prihod od 25.000,00 dinara i činjenice da otac tužioca sa kojim mal. tužilac živi mesečno zarađuje oko 100.000,00 dinara i više, pravilan rezon prvostepenog suda da se tužena na ime izdržavanja mal. tužioca ne može opteretiti iznosom većim od 10.000,00 dinara mesečno, koji je dva i po puta veći od prethodno utvrđenog iznosa izdržavanja, kojim iznosom će se, uz doprinos oca mal. tužioca, omogućiti zadovoljavanje potreba mal. tužioca adekvatnih njegovom starosnom dobu; da se osnovano revizijom tužene ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 160. stav 3. Porodičnog zakona, kada je obavezao tuženu da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca iznosom koji je jednak ukupnim mesečnim primanjima tužene, jer se u ta primanja ne uračunava niti može uračunavati iznos koji tužena prima po osnovu doprinosa oca izdržavanju maloletnog deteta koje živi sa tuženom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbama člana 64. st. 1. i 5. Ustava su zajemčena prava deteta i utvrđeno da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti i da se prava deteta i njihova zaštita uređuju se zakonom. Odredbama člana 65. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

Odredbama člana 27. st. 1. i 2. Konvencije o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, br. 4/96 i 2/97) je propisano da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta i da roditelj(i) ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Odredbom člana 154. stav 1. istog zakona je propisano da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Odredbama člana 160. istog zakona su propisani kriterijumi određivanja izdržavanja, i to: da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.); da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.); da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.). Odredbama člana 162. Porodičnog zakona uređeno je pitanje visine izdržavanja i, pored ostalog, propisano da ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (stav 3.). Odredbom člana 204. stav 1. Porodičnog zakona je propisano da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

5. U vezi sa istaknutim povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava deteta iz člana 64. st. 1. i 4. Ustava u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3067/10 od 9. septembra 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da mal. podnosilac ove navode obrazlaže sledećim tvrdnjama: da se revizijski sud u osporenoj presudi nije rukovodio najboljim interesom mal. podnosioca, jer nije „sagledao realne potrebe“ mal. podnosioca, već je „rutinski, blanko sagledao i banalno nabrajao potrebe deteta“; da je sud „morao adekvatnije da ceni pravu meru potreba podnosioca i to ravnopravno, dovođenjem istih u vezu sa potrebama i drugog deteta“, kao i što je morao „ravnopravno da ceni prava u kojima su oba deteta izjednačena na standard kakav uživa roditelj, konkretni dužnik izdržavanja“; da revizijski sud nije utvrdio niti obrazložio „krucijalne činjenice od uticaja za uspostavljanje ravnopravnosti i jednakosti pred zakonom kako roditelja, tako i njihove zajedničke dece“, te da je mal. podnosilac takvim „finalnim presuđenjem“ stavljen u diskriminišući položaj u odnosu na svog rođenog brata.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni sud ocenjuje zakonitost osporene presude.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda mal. podnosioca, Ustavni sud prethodno konstatuje da član 64. Ustava ne garantuje izričito pravo deteta na izdržavanje, ali da ovo pravo nesporno proizlazi iz odredbe člana 65. stav 1. Ustava, koja utvrđuje pravo i obavezu roditelja da izdržavaju svoju decu, te da dete ovo pravo ostvaruje u skladu sa zakonom. S tim u vezi, Sud podseća na svoj stav da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga, pored ostalog, izdržava izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da ovo roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Drugim rečima, pravo roditelja na izdržavanje deteta u suštini predstavlja obavezu i odgovornost roditelja da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta i životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a što je i predviđeno Konvencijom o pravima deteta. Takođe, Sud konstatuje da je obaveza roditelja da izdržava svoje dete zajednička obaveza oba roditelja, bez obzira na to da koji od roditelja vrši roditeljsko pravo i da li uopšte vrši roditeljsko pravo.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da Ustav i zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, odnosno sporu za izdržavanje, postoji obaveza suda da se prilikom odlučivanja o izdržavanju deteta, rukovodi najboljim interesom deteta, poštujući pri tome specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila, i to u pogledu kriterijuma određivanja izdržavanja i visine izdržavanja, a koja pravila su propisana zakonom.

Kada je reč o određivanju izdržavanja, Sud ukazuje da su Porodičnim zakonom predviđeni kriterijumi određivanja izdržavanja, odnosno da se izdržavanje određuje, s jedne strane, prema potrebama poverioca (deteta), i to prema godinama, zdravlju, obrazovanju, imovini, prihodima, kao i drugim okolnostima koje mogu biti od značaja za određivanje izdržavanja, a sa druge strane, prema mogućnostima dužnika izdržavanja (roditelja), i to prema njegovim prihodima, mogućnostima za zaposlenje i sticanje zarade, njegovoj imovini, njegovim ličnim potrebama, obavezi da izdržava druga lica, kao i drugim okolnostima koje mogu biti od značaja za određivanje izdržavanja.

Kada je reč o visini izdržavanja, Ustavni sud konstatuje da je Porodičnim zakonom propisano da u slučaju kada je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja.

Iz napred navedenih kriterijuma proizlazi da sud izdržavanje i njegovu visinu određuje prema potrebama poverioca (deteta) i prema mogućnostima dužnika izdržavanja (roditelja), te da okolnost da li postoji obaveza da dužnik izdržava drugo lice (dete), utiče na mogućnosti tog dužnika, a ne na potrebe primaoca izdržavanja, pri čemu dosuđena visina izdržavanja u svakom slučaju treba da omogući za dete najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud prethodno konstatuje da je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1919/06 od 31. oktobra 2006. godine majka mal. podnosioca ustavne žalbe obavezana da na ime njegovog izdržavanja plaća 15% od redovnih mesečnih primanja, a što je iznosilo 3.750,00 dinara, te da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3067/10 od 9. septembra 2010. godine izmenjena odluka o izdržavanju, tako što je majka mal. podnosioca obavezana da na ime njegovog izdržavanja plaća mesečno 10.000,00 dinara.

Ustavni sud dalje konstatuje da je u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, pošao od potreba mal. podnosioca i zaključio da su one daleko veće od minimalnih potreba, kao i od prosečnih potreba dece njegovog uzrasta, te da su se potrebe mal. podnosioca, s obzirom na njegov uzrast, povećale u odnosu na prethodno dosuđenje. Ceneći mogućnosti dužnika izdržavanja, majke mal. podnosioca, kasacioni sud je zaključio da su se u odnosu na prethodno dosuđenje povećale i mogućnosti tužene, jer je utvrđeno da ona ostvaruje redovni mesečni prihod od 25.000,00 dinara, ima rešeno stambeno pitanje, te da je na ime bračne tekovine dobila iznos od 100.000,00 evra, kao i da je investiranjem dela iznosa dobijenog od bračne tekovine u stan i automobil, povećala nivo životnog standarda drugog deteta (brata mal. podnosioca ustavne žalbe), prema kome je takođe dužnik izdržavanja. Konačno, u osporenoj presudi kasacioni sud zaključuje da je pravilna ocena prvostepenog suda da se tužena majka na ime izdržavanja mal. podnosioca ne može opteretiti iznosom većim od 10.000,00 dinara mesečno, koji je dva i po puta veći od prethodno utvrđenog iznosa izdržavanja, kojim iznosom će se, uz doprinos oca mal. tužioca, omogućiti zadovoljavanje potreba mal. podnosioca adekvatnih njegovom starosnom dobu, te da se tužena majka ne može obavezati da doprinosi izdržavanju iznosom koji je jednak njenim ukupnim mesečnim primanjima, jer se u ta primanja ne uračunava, niti može uračunavati iznos koji ona prima po osnovu doprinosa oca izdržavanju maloletnog deteta (brata podnosioca ustavne žalbe) koje živi sa njom.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud nalazi da je, prilikom određivanja visine izdržavanja, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio potrebe mal. podnosioca i mogućnosti dužnika izdržavanja (majke), pri čemu se svakako rukovodio najboljim interesom mal. podnosioca ustavne žalbe, kao i zakonom propisanim specifičnostima ovog postupka i kriterijumima određivanja izdržavanja. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju od značaja bila i činjenica da postoji obaveza majke da izdržava drugo lice (brata mal. podnosioca ustavne žalbe).

Ustavni sud dalje ocenjuje da su u osporenoj presudi, na odlučna pitanja koja se odnose na dosuđenu visinu izdržavanja, posebno u pogledu ocene potreba mal. podnosioca i mogućnosti majke, dati dovoljno jasni i obazloženi argumenti za zauzet stav i odluku. Ukazujući još jednom na svoj stav da obaveza, posebno višestepenih sudova, da obrazlože odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode iz korišćenog pravnog sredstva, Ustavni sud ocenjuje da je kasacioni sud, uz uvažavanje posebnih pravila postupaka, u osporenoj ravizijskoj presudi detaljno i jasno odgovor io na odlučna pitanja, te da je, prihvatajući argumente prvostepenog suda, dovoljno obrazloži o odluku o izdržavanju (o pravu na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine).

Takođe, Sud ukazuje da navodi podnosioca koji se odnose na to da je mal. podnosilac „finalnim presuđenjem“ stavljen u neravnopravan i diskriminišući položaj u odnosu na svog rođenog brata mogu biti od značaja za pitanje doprinosa koji otac mal. podnosioca (sa kojim mal. podnosilac i živi) daje za izdržavanje drugog deteta (brata mal. podnosioca) koje živi sa majkom mal. podnosioca. Sud još jednom ukazuje da odgovornost roditelja da ravnopravno doprinose izdržavanju svoje mal. dece, u suštini, znači odgovornost roditelja da u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta i životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a koji u svakom slučaju treba da omogući za dete najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa i roditelj.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosica ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava deteta iz člana 64. st. 1. i 4. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u tački 1. izreke

6. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9229/07, Ustavni sud je utvrdio da je postupak okončan u tri stepena, nakon dve godine i devet meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio sledeće: da osporeni parnični postupak iziskivao izvođenje određenog broja dokaza u pogledu utvrđivanja potreba mal. podnosioca i mogućnosti dužnika izdržavanja, a što može ukazati da relativnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala; da je u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu mal. podnosioca ustavne žalbe; da mal. podnosilac ustavne žalbe nije značajno doprineo dužem trajanju postupka, ali da su obe starne u postupku upućivale sudu brojne podneske, na koje se onda druga strana izjašnjavala; da nije bilo značajnih propusta, niti neažurnosti koje se mogu staviti na teret sudu.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od dve godine i devet meseci, u kome je predmet ispitan od strane tri sudske instance, ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u tački 2. izreke.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži konkretne razloge i navode, niti dokaze o povredi ovog prava . Takođe, u vezi sa istaknutom povredom prava i dužnosti roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba nije izjavljena od strane zakonskog zastupnika mal. S, na koga bi se mogla odnositi navedena ustavna odredba, već da mal. podnosilac tvrdi da mu je povređeno pravo iz člana 65. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 86. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.