Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra, dok je deo žalbe protiv presude Upravnog suda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. „T.“ Bačko Petrovo Selo, opština Bečej, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Z. „T.“ Bačko Petrovo Selo i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Komisija za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo u predmetu broj 951-2343/09ž povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. „T.“ Bačko Petrovo Selo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Z. „T.“ Bačko Petrovo Selo, opština Bečej, preko punomoćnika N. Ks, advokata uz Bečeja, podnela je Ustavnom sudu 4. januara 2021. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke. Ustavnom žalbom je, takođe, osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8770/17 od 5. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

 

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je odugovlačenjem upravnog postupka, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac podneo prigovor na zapisnik Komisije za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo od 18. februara 2011. godine; da je rešenjem Komisije od 18. aprila 2011. godine odbijen prigovor podnosioca, a da je drugostepeni organ odbio žalbu podnosioca izjavljenu 29. aprila 2011. godine protiv navedenog rešenja Komisije.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Republičkog geodetskog zavoda – Komisija za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo broj 951-2343/09ž, Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8770/17 i celokupnu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Republički geodetski zavod – Komisija za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo sastavila je 18. februara 2011. godine zapisnik broj 951-2343/09ž o podacima i pravima na k.p. broj … u toj katastarskoj opštini.

Podnosilac ustavne žalbe je 10. marta 2011. godine podneo prigovor na navedeni zapisnik, a prvostepeni organ je zaključkom od 24. marta 2011. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi isprave o sticanju prava zadružne svojine na 10/12 dela k.p. broj … KO Bačko Petrovo Selo novog premera, uz uslov pravnog kontinuiteta sa licem koje je poslednje upisano u zemljišnu knjigu.

Republički geodetski zavod – Komisija za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo je rešenjem broj 951-2343/09ž od 18. aprila 2011. godine odbio prigovor podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Komisija u postupku izlaganja preuzela iz zemljišne knjige podatke o nosiocu prava na zemljištu i objektu na k.p. broj … KO Bačko Petrovo Selo novog premera, te je na zemljištu određena državna svojina 10/12 dela, na kojoj podnosilac ustavne žalbe ima pravo korišćenja, i zadružna svojina 2/12 dela, a na pomoćnom objektu sagrađenom na navedenoj parceli određena je zadružna svojina. Polazeći od toga da podnosilac u postupku izlaganja nije dostavio ispravu podobnu za upis promene nosioca prava na zemljištu, odlučeno je kao u dispozitivu rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. aprila 2011. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, predlažući da Republički geodetski zavod kao „drugostepeni organ“ usvoji žalbu i preinači pobijano rešenje. Komisija za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO Bačko Petrovo Selo je uz dopis od 6. maja 2011. godine prosledila žalbu i spise predmeta na dalje postupanje Republičkom geodetskom zavodu – Sektor za pravne poslove, koji je uz dopis od 9. maja 2011. godine dostavio žalbu i spise predmeta na postupak i odlučivanje Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda broj 952-02-22-3610/2016 od 24. aprila 2017. godine žalba je odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta 3. juna 2017. godine podneo tužbu u upravnom sporu, koja je, nakon održane usmene javne rasprave, odbijena osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8770/17 od 5. novembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10), u tekstu koji je bio na snazi na dan izjavljivanja žalbe protiv prvostepenog rešenja, bilo je propisano da u upravnim poslovima državnog premera, osnivanja i obnove katastra nepokretnosti, osnivanja katastra vodova, kao i njihovog održavanja, rešava u prvom stepenu Zavod (član 11. tačka 1)), a u drugom stepenu rešava ministarstvo nadležno za poslove prostornog planiranja i urbanizma (do 2. avgusta 2013. godine) (član 11. tačka 2)). Saglasno izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, br. 65/13 i 96/15, u drugom stepenu rešavalo je ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva i urbanizma (do 2. marta 2016. godine), a nakon navedenog datuma Republički geodetski zavod. Odredbama Zakona o državnom premeru i katastru je, takođe, propisano da se protiv rešenja komisije za izlaganje može izjaviti žalba, koja se podnosi preko komisije za izlaganje koja je donela prvostepeno rešenje (član 105. st. 1. i 3.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se stvarna nadležnost za rešavanje u upravnom postupku određuje po propisima kojima se uređuje određena upravna oblast, odnosno po propisima kojima se određuje nadležnost pojedinih organa (član 17.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je našao da je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava trajao od 10. marta 2011. godine, kada je podnet prigovor podnosioca ustavne žalbe na zapisnik Komisije za izlaganje, do donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8770/17 od 5. novembra 2020. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak.

Činjenica da je osporeni postupak trajao devet godina i osam meseca, može, sama za sebe, ukazivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio posebno složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on imao materijalni interes da se u razumnom roku ispita osnovanost njegove žalbe.

Ocenjujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka snose organi koji su bili nadležni za odlučivanje u drugom stepenu o žalbi podnosioca od 29. aprila 2011. godine. Naime, navedena žalba je neposredno po izjavljivanju dostavljena ministarstvu nadležnom za poslove prostornog planiranja i urbanizma, čija nadležnost je trajala do 2. avgusta 2013. godine, da bi potom do 2. marta 2016. godine bilo nadležno ministarstvo za poslove građevinarstva i urbanizma, a nakon toga Republički geodetski zavod. O navedenoj žalbi je odlučeno šest godina nakon podnošenja. Sud je, takođe, ocenio da odlučivanje Upravnog suda u predmetnom upravnom sporu nije bilo efikasno, budući da je trajalo tri godine i pet meseci.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u periodu od pet godina i deset meseci nije podneo tužbu zbog ćutanja uprave, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, kako bi ubrzao donošenje odluke o njegovoj žalbi. Sud je, međutim, ocenjujući sve navedene kriterijume, našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uprkos njegovom doprinosu trajanju osporenog postupka.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom postupku i našao da navedeni novčani iznos predstava adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 8770/17 od 5. novembra 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, proizlazi da je Sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, a imajući u vidu nadležnosti Ustavnog suda i granice delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koji su ocenjeni na način koji ovaj sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Imajući to u vidu, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, jer je ocenio da se povrede označenih prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava smatraju posledicom istaknute povrede prava na pravično suđenje.

 

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.