Neosnovanost ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sudovi su postupali efikasno, a postupak je prekinut na predlog samog podnosioca žalbe, koji kasnije nije tražio nastavak, pa nema neopravdanog odugovlačenja.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1500/2010
18.10.2012.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Milića iz Markovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radoslava Milića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 243/06.
O b r a z l o ž e nj e
1. Radoslav Milić iz Markovca je 8. marta 2010. godine preko punomoćnika Dragana Bogdanovića, advokata iz Kosovske Mitrovice podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio protiv njega kao tuženog pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 243/06.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak u kome je predmet smetanje poseda traje šest godina a da ni prvostepena presuda nije doneta. Naknadu štetu nije tražio.
2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 243/06, a zatim Osnovnog suda u Smederevu I 1.P. 937/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac Miroslav Milić iz Markovca je 10. aprila 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog Radoslava Milića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi smetanja poseda.
Pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani bio je ukupno održano šest ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište ni je bilo održano i to na zahtev tuženog jer njegov punomoćnik nije pristupio ročištu.
Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 243/06 od
9. novembra 2007. godine utvrđeno je da je tuženik smetao tužioca u mirnoj i faktičkoj sudržavini kuće u Markovcu na taj način što je dana 25. marta 2006. godine bez znanja i odobrenja tužioca započeo adaptaciju i renoviranje te zgrade, pa mu se zabranjuje dalje uznemiravanje sudržavine a takođe se obavezuje tuženi da tužiocu plati troškove spora.
Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1224/08 od 10. septembra 2008. godine odlučujući o žalbi tuženog ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 243/06 od 9. novembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano četiri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvođeni dokazi saslušanj em parničn ih stranaka i saslušanj em svedoka.
Ustanovljavanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 1. januara 2010. godine predmet je dobio broj I 1P. 937/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Smederevu.
Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu I 1P. 937/10 od 7. juna 2010. godine utvrđeno je da je tuženi smetao tužioca u mirnoj i faktičkoj sudržavini kuće u Markovcu na taj način što je dana 25. marta 2006. godine bez znanja i odobrenja tužioca razvalio ulazna vrata na toj kući, iz iste izbacio i uzeo sve pokretne stvari pokojne majke koja je u njoj do smrti sama živela i započela adaptaciju i renoviranje te zgrade, pa mu se nalaže da odmah a najkasnije 24 časa po prijemu ovog rešenja vrati tu nepokretnost u pređašnje stanje i prestane sa smetanjem poseda , a takođe se tuženi obavezuje da tužiocu plati troškove postupka.
Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 2 287/10 od 18. avgusta 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog , ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Smederevu I 1P. 937/10 od 7. juna 2010. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak. U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je ročište 25. novembra 2010. godine na kome je sud doneo rešenje da se postupak u ovoj stvari prekida do prav nosnažnog okončanja predmeta 9. P. 702/10 u kome je predmet spora utvrđivanje da li je sporna kuća uopšte vlasništvo pokojne majke stranaka u parničnom postupku. Prekid postupka je tražio tuženi, sa čim se i tužilac saglasio.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosila ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) koji se u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) primenjuje na konkretni parnični postupak propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. ). Članom 447. Zakona je propisano da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja.
Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.
Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku nadležni sudovi efikasno i u kratkim vremenskim rokovima postupali. Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene odluke prošlo je godinu dana i sedam meseci, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana dok, je u nastavku postupka i pored ustanovljavanja nove mreže sudova u Republici Srbiji prvostepeni sud odlučio za manje od dve godine a drugostepeni sud već posle dva meseca. Zatim je na zahtev podnosioca ustavne žalbe prvostepeni sud prekinuo postupak u toj pravnoj stvari i dalje u spisima predmeta nema zahtev a podnosioca ustavne žalbe za nastavak prekinutog postupka. Dakle, od podnošenja tužbe 10. aprila 2006. godine do prekida parničnog postupka na zahtev podnosioca ustavne žalbe 25. novembra 2010. godine prošlo je tri godine i sedam meseci što se ne može smatrati neopravdano dugim periodom.
Takođe, po oceni Ustavnog suda prvostepeni sud je redovno održavao ročišta za glavnu raspravu na kojima je izvodio razne dokaze jer je konkretan predmet imao određenu složenost te je iziskivao saslušanje većeg broja svedoka. Dakle, na osnovu navedenog, po oceni Ustavnog suda nadležni sudovi su postupali redovno i u kratkim vremenskim razmacima su odlučivali te podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani vodio pod brojem P. 243/06 a zatim pred Osnovnim sudom u Smederevu pod brojem I 1P. 937/10, te je ustavna žalba odbijena kao neosnovana na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredba člana 42b stav 1, tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević