Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu Milana Mihajlovića izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica. Sud je utvrdio da je potraživanje zastarelo, te da pravo na pravično suđenje i načelo zabrane diskriminacije nisu povređeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Mihajlovića iz Valjeva na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Mihajlovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 379/10 od 25. marta 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 165/11 od 17. februara 20 11. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Mihajlović iz Valjeva podneo je 5. aprila 20 11. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 379/10 od 25. marta 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 165/11 od 17. februara 201 1. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6, 8, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: „da osporene presude nisu pravične, da sud nije bio ovlašćen da samovlasno menja suštinu tužbenog zahteva i da je sud odbio nešto što tužilac nije ni tražio“; da je podnosilac diskriminisan, jer je tužena priznala dug – štetu 2006. godine za naknadu nematerijalne štete zbog ranjavanja koja se desila 1991. godine, te se pita kako je njegovo potraživanje zastarelo, a „nije potraživanje koje je staro 17 godina“. Podnosilac je od Ustavnog suda zahteva o da usvoji ustavnu žalbu utvrdi povredu prava na pravično suđenje i ukine osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 379/10 od 25. marta 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstv a odbrane, kojim je traži o da se tužena obaveže da mu isplati određene novčane iznose na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica '', sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate.

Postupajući po žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 379/10 od 25. marta 2010. godine, Viši sud u Valjevu je doneo osporenu presudu Gž. 165/11 od 17. februara 201 1. godine, kojom je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i navedena presuda potvrđena . U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužioca, pravilno nalazeći da je protekao, ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala , jer su tužbe podnete 2008. godine, a šteta nastala 1999. godine; da su neosnovani navodi iz žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da u tom smislu primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužioca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da mu isplati dnevnice i da je tužilac zbog nepravilnog rada tužene pretrpeo štetu za koju tužena odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima .

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava iz čl. 6, 8, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 2 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama člana 8. Evropske konvencije je zagarantovano svakom pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske , kao i to da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Odredbama Ustava na čije se povrede ukazuje ustavnom žalbom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (člana 21.); pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (člana 36.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, kao i da s vako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Članom 376. Zakona propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) , kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosioca. Ustavni sud konstatuje da je Osnovni sud u Valjevu , nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosi oca ustavne žalbe kojim je traži o isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ''ratnih dnevnica'' za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosi oca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ''ratnih dnevnica'' od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa je tužbeni zahtev podnosioca odbijen pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Osnovni sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni , nije osnovan tužbeni zahtev , sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio u celini kao neosnovanu.

Prilikom ocene ove ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'' (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), ali navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom ustavnosudskom sporu.

Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

Za razliku od navedenog, podnosilac predmetne ustavne žalbe se, pozivom na povrede prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, žali na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova njegovog tužbenog zahteva, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu ustavna žalba ne sadrži navode o nedoslednoj sudskoj praksi, povredi prava na pravnu sigurnost, niti povredi prava na imovinu. Ipak to ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud je cenio i navode o povredi načela zabrane diskriminacije, koje podnosilac zasniva na činjenici da je Ministarstvo odbrane Republike Srbij e „priznalo dug iz 1991. godine“ zaključenjem ugovora o poravnanju sa licem koje je bilo ranjeno 15. decembra 1991. godine prilikom služenja vojnog roka u VP . 5330/90 Osijek. Međutim, navedeno poravnanje se odnosi na naknadu nematerijalne štete usled ranjavanja (zbog pretrpljenog straha, pretrpljenih fizičkih bolova, umanjenja opšteživotne sposobnosti i naruženosti), a ne na naknadu tzv. ratnih dnevnica , te se, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o postojanju diskriminacije.

Konačno, Ustavni sud smatra da se odredbe člana 51. Ustava i člana 8. navedene Evropske konvencije, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenih akata i parničnim postupkom u kome su ti akti doneti.

Stoga je Ustavni sud, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, ocenio da u konkretnom slučaju navedena presuda Evropskog suda za ljudska prava nije od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti