Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko sedam godina i još nije pravnosnažno okončan. Naloženo je nadležnim sudovima da hitno okončaju postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Joviše Filipovića iz Kruševa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Joviše Filipovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 467/06, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 109/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Joviša Filipović iz Kruševa, preko punomoćnika Dragana Bogdanovića, advokata iz Kosovske Mitrovice, je 8. marta 2010. godine podeo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 467/06.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da osporeni parnični postupak traje četiri godine, te da još uvek nije okončan žalbeni postupak i predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je, na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 467/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Joviša Filipović, ovde podnosilac ustavne žalbe , je 13. marta 200 6. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv A.D. Napredak iz Velike Plane, radi isplate zarade, naknade zarade i uplate doprinosa.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 15. maja 2006. godine doneo presudu zbog propuštanja P. 467/06, nakon čega je, 19. maja 2006. godine, tuženi podneo zahtev za vraćanje u pređašnje stanje i dostavio odgovor na tužbu. Kako se tužilac nije protivio vraćanju u pređašnje stanje, sud je na ročištu održanom 16. oktobra 2006. godine doneo rešenje kojim je usvojio navedeni zahtev i stavio van snage presudu istog suda P. 467/06 od 15. maja 2006. godine. Predmet je dobio novi upisnički broj P. 1053/06.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao deset, a održao osam ročišta za glavnu raspravu , dok dva ročišta nisu održan a zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tokom dokaznog postupka, sud je saslušao stranke i tri svedoka i odredio finansijsko veštačenje .

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1053/06 od 25. februara 2008. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor isplati iznose bliže opisane u presudi, dok je stavom drugim izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime prekovremenog rada isplati iznose bliže opisane u presudi. Stavom trećim izreke iste presude je obavezan tuženi da za tužioca na dosuđene iznose izvrši uplatu doprinosa, dok je stavom četvrtim tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 96.360,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 8. aprila 2008. godine, a tužilac je odgovor na žalbu dostavio sudu 18. aprila 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 14. oktobra 2010. godine doneo rešenje Gž. 1309/10 kojim je predmet P. 1053/06 vratio Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani, radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja je , pored ostalog, navedeno da za sada nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje u drugostepenom postupku, „jer se ne zna da li je žalbu izjavilo lice koje je ovlašćeno za njeno podnošenje, s obzirom da na samoj žalbi nije naznačeno svojstvo njenog autora, niti je uz žalbu priloženo punomoćje za zastupanje, pa se ne može oceniti dozvoljenost žalbe“. U obrazloženju je navedeno da prvostepeni sud u dopuni postupka združi spisima predmeta Pojedinačni kolektivni ugovor ili drugi opšti akt, kao i ugovor o radu zaključen između parničnih stranaka, a kojim je regulisano pitanje godišnjeg odmora i prekovremenog rada.

Prvostepeni sud je dopisom od 6. decembra 2010. godine zatražio od tuženog da se izjasni o tome ko je u ime tuženog izjavio žalbu, a što je tuženi učinio podneskom od 10. decembra 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 21. aprila 201 1. godine doneo rešenje Gž. 1709/11 kojim je predmet P. 1053/06 vratio Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani, radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da prvostepeni sud u dopuni postupka nije u celosti postupio po rešenju drugostepenog suda Gž. 1309/10 od 14. oktobra 2010. godine, jer spisima predmeta nije združen Pojedinačni kolektivni ugovor ili drugi opšti akt, kao i ugovor o radu zaključen između parničnih stranaka.

Prvostepeni sud je dopisom od 22. juna 201 1. godine naložio tuženom da u roku od osam dana dostavi sudu navedene akte , a što je tuženi učinio podneskom od 15 . jula 201 1. godine. Nakon toga, spisi predmeta su 17. avgusta 2011. godine dostavljeni drugostepenom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3485/11 od 25. novembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda O pštinskog suda u Velikoj Plani P. 1053/06 od 25. februara 2008. godine u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke ukinuta navedena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i predmet u tom delu vraćen Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi upisnički broj P. 109/12. U nastavku postupka, prvostepeni sud je zakazao i održao pet ročišta za glavnu raspravu, na kojima je završen dokazni postupak i zaključena glavna rasprava dana 28. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosioac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama p rotiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka , odnosno od dana podnošenja tužbe 13. marta 2006. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak traje više od sedam godina , te da još uvek nije pravnosnažno okončan, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od sledećih činilaca: složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca radi isplate zarade, naknade zarade i uplate doprinosa, te da, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca ustavne žalbe nesporno postoji izuzetan značaj da se sporni postupak okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da su propusti i neažurnost prvostepenog i drugostepenog suda prilikom odlučivanja o žalbi tuženog posebno d oprineli dužem trajanju postupka. Naime, Sud je utvrdio da je o žalbi tuženog odlučeno tek nakon više od tri godine i sedam meseci, i to iz razloga što je tek nakon više od dve godine, drugostepeni sud zbog propusta u radu prvostepenog suda, vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka, nakon čega je predmet još jednom vraćen na dopunu postupka, budući da prvostepeni sud nije u celini postupio po nalogu drugostepenog suda.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim ponašanje m nije doprineo dužem trajanju osporenog parničnog postupka.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 467/06, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 109/12 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da je samo donošenje odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava. Kako parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti