Odbijena ustavna žalba u sporu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Utvrđeno je da pravo svojine podnosilaca na stanovima ne sprečava izvršenje pravnosnažne odluke donete u posedovnoj parnici protiv njihovog pravnog prethodnika, radi uspostavljanja ranijeg stanja poseda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1503/2014
25.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Olujić i Milana Olujića, oboje iz Sombora, i Andreja Šolara iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marije Olujić, Milana Olujića i Andreja Šolara izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1589/13 od 11. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Olujić i Milan Olujić, oboje iz Sombora, i Andrej Šolar iz Novog Sada, podneli su, 19. februara 2014. godine, preko punomoćnika Miroslava Kosanića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1589/13 od 11. decembra 2013. godine, zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu parničnom sudu radi proglašenja da je nedopušteno izvršenje obaveze skidanja brava na njihovim stanovima, a koja obaveza je pravnosnažno utvrđeno u postupku smetanja državine; da je predmetno potraživanje utvrđeno prema njihovom pravnom prethodniku; da u trenutku kupovine predmetnih stanova, u javnoj knjizi nije bila upisana zabeležba spora povodom tih stanova; da je drugostepeni sud pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosilaca; da kako podnosioci ustavne žalbe imaju pravo svojine na predmetnim stanovima, to je neprihvatljiv stav drugostepenog suda da ovo pravo ne sprečava sprovođenje izvršenja; da se osporenom presudom drugostepenog suda unosi pravna nesigurnost jer se tom presudom državina smatra jačim pravnim osnovom od prava svojine.

Tražili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražili su i naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Marija Olujić, Milan Olujić i Andrej Šolar, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su izlučnu tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv prvotuženog Zorana Dragičevića i drugotuženog Nebojše Dragičevića, radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu I. 14781/10 od 16. septembra 2010. godine koje se ima sprovesti skidanjem brava sa ulaznih vrata stana br. 6 u ulici Cara Dušana br. 38 u Novom Sadu i stana br. 1A u istom stambeno-poslovnom objektu.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 3355/11 od 4. septembra 2012. godine usvojio tužbeni zahtev. U obrazloženju te presude je navedeno: pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 352/2009 od 11. maja 2009. godine utvrđeno je da je Đorđe Kostić dana 21. decembra 2008. godine smetao ovde tuženog Zorana Dragičevića u faktičkom i mirnom korišćenju stana br. 6 u ulici Cara Dušana br. 38 u Novom Sadu, a dana 30. decembra 2008. godine smetao ovde tuženog Nebojšu Dragičevića u faktičkom i mirnom korišćenju stana br. 1A u istom stambeno-poslovnom objektu, tako što je obio i provalio u stanove, skinuo postojeće brave na ulaznim vratima stanova i stavio nove brave; da je istim rešenjem Đorđu Kostiću naloženo da odmah prestane sa navedenim smetanjem i uspostavi prvobitno stanje poseda pre smetanja, tako što će vratiti skinute brave na ulazna vrata predmetnih stanova; u daljem toku činjeničnog obrazloženja je ukazano na koji način su tužioci stekli državinu i vlasništvo predmetnih stanova od Đorđa Kostića; da su ovde tuženi kao izvršni poverioci, na osnovu navedenog pravnosnažnog rešenja o smetanju poseda P. 352/2009 od 11. maja 2009. godine, podneli predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Đorđa Kostića; da je Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem I. 1478/10 od 16. septembra 2010. godine dozvolio predloženo izvršenje; da je sud imajući u vidu da su tužioci zaključili kupoprodajne ugovore, da su navedeni ugovori overeni kod suda, da su tužioci kao vlasnici navedenih stanova stupili u posed istih, to je sud našao da je njihov tužbeni zahtev osnovan, tim pre što su tužioci 1-3. reda tokom postupka dokazali svoje vlasništvo na stanovima na kojima se izvršenje traži, a koje sprečava izvršenje.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1589/13 od 11. decembra 2013. godine usvojio žalbu tuženih, te je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da tužioci zahtevom u ovoj pravnoj stvari traže proglašenje (utvrđenje) nedopuštenim izvršenja rešenja o izvršenju broj I. 14781/10 od 16. septembra 2010. godine na predmetnim stanovima (na kojima je pravnosnažno utvrđeno smetanje poseda od strane Đorđa Kostića), jer su te stanove u međuvremenu od istog kupili i ušli u posed; da na predmetnim stanovima tužioci nisu stekli pravo svojine, jer nisu (kao ni njihov pravni prethodnik-prodavac) upisani kao vlasnici u javnoj knjizi; da tužioci kao kupci stanova koji svoja prava izvode iz prava njihovog prethodnika ne mogu uživati zaštitu koja ne može pripadati njihovom pravnom prethodniku; da priroda zaštite (uspostava ranije stanja poseda) koja je pripala ovde tuženima isključuje mogućnost postojanja bilo kakvog prava (pa i prava svojine upisanog u javnu knjigu) u pogledu spornih stanova, koja bi sprečavala izvršenje; da je stoga svaka promena državine predmetnih stanova izvršena nakon 30. decembra 2008. godine, pa i kad je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu stečenom u kasnijem periodu, bez pravnog dejstva u odnosu na ovde tužene jer tu zaštitu nije imao ni njihov pravni prethodnik; da bi u protivnom, kako se žalbom osnovano ukazuje, bio obesmišljen pravni institut državine, kao i postupak njene zaštite kroz parnicu za smetanje državine.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, takođe, ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP) , koji se primenjivao u konkretnom predmetu, bilo je propisano: da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, da sud može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem uputiti da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopustivo (član 23. st. 1. i 4.); da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka, i bez upućivanja suda iz člana 23. stav 4. ovog zakona, da protiv poverioca pokrene parnični postupak, radi nedopustivosti izvršenja na tom predmet (član 24. stav 1.); da su predmeti izvršenja stvari i prava na kojima se po zakonu može sprovesti izvršenje radi ostvarivanja potraživanja (član 42. stav 4.).

5. Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava.

Podnosioci ustavne žalbe su kao tužioci podneli izlučnu tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženih, radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu I. 14781/10 od 16. septembra 2010. godine.

Ustavni sud najpre ukazuje da izvršni poverilac ima stečeno zakonsko pravo na namirenje svog potraživanja, a da li će se potraživanje namiriti na određeni način (određenim sredstvima i na određenim predmetima izvršenja) zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja i ispunjenja nužnih zakonskih uslova i pretpostavki. Pravo trećeg lica u izvršnom postupku na predmetu izvršenja može sprečiti izvršnog poverioca da se namiri na određeni način – da spreči da se izvršenje sprovede na predloženom predmetu izvršenja. Primarno sredstvo zaštite prava trećeg lica u izvršnog postupku jeste izlučni prigovor – prigovor kojim treće lice traži da se izvršenje na određenom predmetu izvršenja proglasi nedopuštenim (član 23. stav 1. ZIP). Takođe, trećem licu je stajalo na raspolaganju podnošenje izlučne tužbe parničnom sudu (član 23. stav 4. i član 24. stav 1. ZIP) - tužba radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno na predmetu izvršenja. Ustavni sud ukazuje da su odredbe ZIP o izlučnom prigovoru i izlučnoj tužbi bile opšteg karaktera, te su načelno bile primenljive kod svih vrsta izvršnih postupaka.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su podneli izlučnu tužbu radi proglašenja nedopustivosti izvršenja nenovčane obaveze (skidanje brave sa predmetnih stanova) koja je utvrđena u pravnosnažnom i izvršnom parničnom rešenju donetom u postupku smetanje državine. Međutim, pravno dejstvo i efekat izlučne tužbe uslovljeni su zakonskom odrednicom iz člana 24. ZIP „da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje“ može pokrenuti postupak radi nedopustivosti izvršenja. Znači, traži se da treće lice ima određeno pravo na predmetu izvršenja. Predmeti izvršenja su stvari i prava na kojima se po zakonu može sprovesti izvršenje radi ostvarivanja potraživanja (član 42. stav 4. ZIP). Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju skidanje brave sa predmetnih stanova predstavlja nenovčano potraživanje iz izvršne isprave, a ne predmet izvršenja. Sam ZIP nije poznavao mogućnost sprečavanja namirenja potraživanja izvršnog poverioca, već samo zakonsku mogućnost sprečavanja namirenja na određenom predmetu izvršenja kroz primenu instituta izlučnog prigovora i izlučne tužbe, ako su za to bili ispunjeni zakonski uslovi. U vezi iznetog, Ustavni sud ocenjuje da pravo tuženih, koji su izvršni poverioci u izvršnom postupku, da se skinu brave sa predmetnih stanova, predstavlja njihovo zakonski stečeno pravo na namirenje nenovčanog potraživanja, a sa druge strane izvršni sud ima obavezu da preduzme radnje radi namirenja tog potraživanja. Utvrđenje nedopustivosti izvršenja u konkretnom slučaju značilo bi onemogućavanje tuženih u ostvarivanju svojih zakonskih prava (prava na namirenje), čime bi se, kao što je to zaključio drugostepeni sud, obesmislio institut zaštite državine. S tim što Ustavni sud dodaje i to da bi se usvajanjem tužbenog zahteva u konkretnom slučaju obesmislio cilj izlučne tužbe – da se spreči neosnovano izvršenje na određenom predmetu izvršenja (a ne da se spreči izvršenje u celini).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi o sukobu državine tuženih i prava svojine na predmetnim stanovima podnosilaca ustavne žalbe, već o obavezi trpljenja preduzimanja određenih radnji koje su pravnosnažno utvrđene prema njihovom pravnom prethodniku. Radi se o depersonalizovanoj obavezi koja opteređuje sva lica koja se nalaze u državini predmetnih stanova.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1589/13 od 11. decembra 2013. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba u sporu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti