Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da je proizvoljnom primenom prava povređeno pravo na pravično suđenje, jer sud nije razmotrio privremenu prirodu prava korišćenja poslovnog prostora dodeljenog tuženima od strane pravnog prethodnika prodavca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1503/2015
17.11.2016.
Beograd

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už – 1503/2015

_____ 2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „M.“ d.o.o. iz Umke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „M.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1075/13 od 10. decembra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1075/13 od 10. decembra 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70110/10 od 11. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „M.“ d.o.o. iz Umke podnelo je, 27. februara 2015. godine, preko punomoćnika O. B. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1075/13 od 10. decembra 2014. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se poziva i na član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( u daljem tekstu: Konvencija).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo korišćenja imovine, koju je kupio u postupku likvidacije privrednog društva, nezakonito ograničeno stavom suda da tuženi imaju pravo da koriste deo poslovnog prostora na osnovu odluke radničkog saveta pravnog prethodnika prodavca kojom je taj prostor tuženoj dodeljen kao privremeni smeštaj do konačnog rešenja stambenog pitanja. Dodaje da u toku postupka nisu utvrđene odlučne činjenice - da su tuženi bilo kada zaključili ugovor o zakupu spornog prostora, da ne plaćaju zakupninu i da je prestankom radnog odnosa tuženoj prestalo pravo privremenog korišćenja spornog prostora, te da je stoga pogrešan zaključak suda da tuženi imaju pravni osnov za njegovo korišćenje samo iz razloga što on nije dokazao da je akt o privremenom korišćenju poništen ili stavljen van snage. Takođe ističe da na njegovoj strani ne stoji obaveza da tuženima rešava stambeno pitanje. Smatra da je osporena presuda doneta suprotno odredbama čl. 37. i 54. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da ne postoji javni interes zbog kog bi bilo ograničeno njegovo pravo na imovinu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i prizna mu troškove na ime njenog sastava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70110/10 od 11. aprila 2011. godine obavezani su tuženi R. M. i P. M. da se isele iz dela bliže opisanog poslovnog prostora i da ga predaju na korišćenje i raspolaganje tužiocu Privrednom društvu „M.“ d.o.o, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odlukom RO „C.“ od 24. oktobra 1984. godine tuženoj R. M. je kao radniku OOUR za proizvodnju „P.“ sporni prostor dat kao privremeni smeštaj do rešenja stambenog pitanja. Rešenjem radničkog saveta pomenutog OOUR od 6. juna 1993. godine tuženoj je taj prostor dat na privremeno korišćenje do konačnog rešenja stambenog pitanja i određeno je da će ga koristiti sa sinom, tuženim P. M, kao članom svog porodičnog domaćinstva. U rešenju je navedeno i da se predmetne poslovne prostorije ne mogu ustupati drugom, niti otkupiti u skladu sa zakonskim propisima. Tužilac je 2. avgusta 2007. godine sa pravnim sledbenikom pomenutog preduzeća, poslovnim sistemom „C.“ d.o.o, u likvidaciji, zaključio ugovor o kupoprodaji prava korišćenja zemljišta i spornog objekta – useljenog stambenog prostora ukupne površine 175m2 u viđenom i zatečenom stanju i uveden je u njegov posed. U obrazloženju presude je konstatovano da je sud ostavio dovoljno dugačak rok za združenje spisa likvidacionog postupka poslovnog sistema „C.“, ali da je našao da odluku može doneti i bez njih, budući da je u izjašnjenju likvidacionog upravnika od 25. maja 2009. godine navedeno da u kupoprodajnoj dokumentaciji postoji podatak o tome da se radi o useljivom jednosobnom stanu površine 40m2 i neuseljivom delu poslovne zgrade površine 135 m2 tj. da je kupac znao da su tuženi smešteni u poslovne prostorije zgrade koju kupuje, odnosno da predmet kupoprodaje nije slobodan od lica i stvari. Pozivajući se na član 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan, uz ocenu da odluka i rešenje o privremenom smeštaju ne mogu biti valjan pravni osnov za dalje korišćenje dela spornih poslovnih prostorija budući da je tadašnji Zakon o stambenim odnosima propisivao da se na prostorijama za privremeni smeštaj i službenim prostorijama ne može steći stanarsko pravo, te da su iz tog razloga i neosnovani navodi tuženih da se radi o stvarnom teretu na nepokretnosti.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1075/13 od 10. decembra 2014. godine preinačena je nižestepena odluka, tako što je tužbeni zahtev za iseljenje tuženih i predaju spornog prostora odbijen kao neosnovan. Polazeći od toga da je tužilac kupio „useljeni stambeni prostor površine 175m2“, da je pre zaključenja kupoprodajnog ugovora bio upoznat sa činjenicom da tuženi sporni deo poslovnih prostorija koriste za stanovanje, da u toku postupka nije dokazano da su akti o dodeli „stana“ (kako je sporni prostor označen u drugostepenoj presudi) na privremeno korišćenje stavljeni van snage ili poništeni, drugostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo da u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa traži iseljenje tuženih jer tuženi imaju pravni osnov za korišćenje spornih prostorija.

Prema podacima objavljenim na sajtu Agencije za privredne registre, rešenjem Trgovinsk og suda u Beogradu L. 438/2000 od 27. decembra 2000. godine otvoren je likvidacion i postup ak nad preduzećem za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu P. s. – C. d.o.o. Beograd, matični broj 17077481, koje je osnovano 13. juna 1995. godine i u kome je udeo društvenog kapitala 100%. Ovo privredno društvo se i dalje nalazi u postupku likvidacije.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.);

da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).

Kako se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud povredu prava ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja je i odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 8/81 – prečišćeni tekst , 18/81 i 38/84 ), koji je bio na snazi u vreme donošenja prve odluke o dodeli prostora tuženoj na privremeno korišćenje, bilo je propisano: da pravo da daju stanove na korišćenje radnicima imaju radnici u osnovnim organizacijama udruženog rada, radnim zajednicama, ugovornim organizacijama udruženog rada, osnovnim zadružnim organizacijama, osnovnim organizacijama kooperanata, zemljoradničkim i drugim zadrugama (član 3. stav 1.); da se prostorije za privremeni smeštaj (privremeni stanovi na gradilištima, u barakama i slično), kao i prostorije za smeštaj pojedinaca (domovi za samce, studente, učenike, penzionere i slično) ne smatraju stanovima u smislu ovog zakona i da k orisnici prostorija iz stava 1. ovog člana stiču u korišćenju tih prostorija samo prava utvrđena samoupravnim opštim aktom nosioca prava korišćenja na tim prostorijama i prava iz ugovora o zakupu (član 6.).

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92 i 33/93), koje su bile na snazi u vreme donošenja druge odluke o dodeli prostorija na privremeno korišćenje tuženoj, bilo je propisano: da se od dana stupanja na snagu ovog zakona na stanu ne može steći stanarsko pravo (član 30. stav 1.); da preduzeća i ustanove mogu u skladu sa svojim opštim aktom, odnosno propisom o rešavanju stambenih potreba da daju stanove u zakup na neodređeno vreme zaposlenim licima do 31. decembra 1995. godine (član 47. stav 2.).

Članom 6. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 49/95) izmenjen je dotadašnji član 47. stav 2. zakona tako što su brisane reči „do 31. decembra 1995. godine“.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80, 36/90, „Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/ 05) je propisano: da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari i da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.); da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina) i da d ržavinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu (posredna državina) (član 70. st. 1. i 2.).

Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05), koji je bio na snazi u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora, bilo je propisano: da je stečajni poverilac lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku (član 34.);

da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 66. stav 1.); da poverioci podnose prijave potraživanja pismeno stečajnom sudu (član 90. stav 1.); da kada kupac isplati cenu, na kupca se prenosi imovina bez tereta (član 111. stav 11.); da se odredbe ovog zakona shodno primenjuju na postupak likvidacije preduzeća ako zakonom kojim je uređen pravni položaj preduzeća nije drugačije propisano (član 144. stav 2.); da će se stečajni postupci i postupci prinudnog poravnanja, kao i postupci likvidacije, pokrenuti po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", br. 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) u kojima je doneta odluka o unovčenju imovine ali u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona nije prodato više od 50% od knjigovodstvene vrednosti imovine, nastaviti se po odredbama ovog zakona (član 185. stav 2.).

5. Budući da podnosilac tvrdnju o povredi prava obrazlaže time da mu je stavom suda - da tuženi imaju pravo korišćenja spornog dela poslovnog prostora zbog toga što nije dokazano da je odluka radničkog saveta pravnog prethodnika prodavca, kojom im je taj prostor dat na privremeno koriš ćenje do konačnog rešavanja stambene potrebe, stavljena van snage - nezakonito ograničeno korišćenje imovine, Ustavni sud je ocenio se navodima ustavne žalbe u suštini dovodi u pitanje primena merodavnog prava, te da stoga navode žalbe treba ispitati sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je osporena odluka zasnovana na oceni drugostepenog suda da podnosilac kao vlasnik sporne nepokretnosti nema pravo da u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, traži iseljenje tuženih zbog toga što tuženi imaju valjan pravni osnov za državinu predmetnih prostorija - odluku od 24. oktobra 1984. godine i rešenje od 4. juna 1993. godine pravnog prethodnika prodavca, kojim su im te prostorije date na privremeno korišćenje do konačnog rešenja stambenog pitanja.

Imajući u vidu pravnu argumentaciju drugostepenog suda, Ustavni sud pre svega ističe da se prema odredbama Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u vreme donošenja prvog rešenja o dodeli spornih prostorija tuženoj, stanarsko pravo nije moglo moglo steći na stanovima namenjenim za privremeni smeštaj, te da iz samog karaktera dodele stana ili određenih prostorija na privremeno korišćenje proizlazi da se ne radi o trajnom rešenju stambene potrebe, budući da su građani u tim prostorijama boravili sve dok su postojale okolnosti zbog kojih su im one date na korišćenje. Takođe, prema odredbama ovog zakona, pravo da daju stanove na trajno korišćenje radnicima imali su nosioci prava raspolaganja na stanovima u društvenoj svojini. S druge strane, Zakon o stanovanju, koji je bio na snazi u vreme donošenja druge odluke o dodeli predmetnih prostorija tuženoj na privremeno korišćenje, više nije predviđao mogućnost sticanja stanarskog prava. Pomenuti zakon je predvideo da se stanovi koriste po osnovu prava svojine i po osnovu prava zakupa kao i to da su se stambene potrebe zaposlenih lica mogle rešavati davanjem stanova u zakup na neodređeno vreme u skladu sa opštim aktima i propisima o rešavanju stambenih potreba preduzeća u kojima su oni radili, i to do 31. decembra 1995. godine, s tim što je ovaj rok ukinut izmenama i dopunama Zakona iz novembra 1995. godine. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne i da lice koje pretenduje na dodelu stana, svoje potraživanje može da prijavi u likvidacionom postupku, a o osnovanosti tog potraživanja se izjašnjava likvidacioni upravnik, koji takav zahtev može priznati ili osporiti.

Polazeći od toga da je u konkretnom slučaju utvrđeno da se tuženi u spornim prostorijama nalaze na osnovu akata iz 1984. i 1993. godine kojima su im te prostorije date na privremeno korišćenje do konačnog rešenja stambene potrebe, da je te akte doneo pravni prethodnik privrednog društva u likvidaciji od kog je podnosilac kupio objekat 2007. godine, da se iz obrazloženja osporene presude ne može utvrditi da li je uopšte vođen postupak raspodele stanova na trajno korišćenje zaposlenima u OOUR „C.“ ili u P. s. „C.“ u kome je učestvovala tužena, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud, ocenu o neosnovanosti podnosiočevog zahteva nije mogao obrazložiti isključivo činjenicom da postoje dva akta o privremenom korišćenju spornih prostorija, a da se pri tome ne upusti u razmatranje pitanja vremenskog dejstva tih akata tj. uopšte mogućnosti nastupanja uslova iz ovih akata, odnosno prestanka okolnosti zbog kojih su tuženima date sporne prostorije, nezavisno od toga kakav bi bio njegov konačan zaključak. Takođe, po shvatanju Ustavnog suda, činjenica da je podnosiocu bilo poznato da su tuženi smešteni u poslovne prostorije zgrade koju kupuje, u kojoj drugostepeni sud nalazi dodatni argument za ocenu o neosnovanosti zahteva, sama po sebi ne predstavlja valjan osnov za korišćenje tih prostorija od strane tuženih.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za primenu merodavnog prava, dovelo do proizvoljnog pravnog zaključka suda o tome da je podnosiočev tužbeni zahtev za iseljenje tuženih i predaju spornog prostora neosnovan.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70110/10 od 11. aprila 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Za tačnost otpravka:

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti