Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Ostatak žalbe, koji se odnosio na meritum odluke, odbačen je jer nisu navedeni ustavnopravni razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastimira Marjanovića iz B ora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Vlastimira Marjanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 9988/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlastimir Marjanović iz Bora izjavi o je Ustavnom sudu, 19. februara 201 4. godine, preko punomoćnika Biljane D. Dražević, advokata iz Zaječara, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 9988/10 od 16. novembra 201 1. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1800/12 od 3. decembra 2013. godine , zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donet e.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je parnični postupak nerazumno dugo trajao, više od 13 godina, da su sudovi pokazali svoju očiglednu neefikasnost, s obzirom na to da su svi dokazi bili prezentovani na samom početku postupka, a podnosilac se sve vreme ponašao saglasno načelu procesne ekonomije.

Osim toga, podnosilac navodi su mu sudovi neprihvatanjem dokaza, koje je predložio , povredili načelo vladavine prava . Dalje, izražava sumnju u afirmaciju principa da je neotuđivo ljudsko pravo zabrana diskriminacije , jer mu je u ovom postupku navedeno načelo povređeno. Takođe, podnosilac navodi da pravo na pravično suđenje, u konkretnom postupku , nije imalo svoju primenu, jer sud ovi ni su pokaza li nepristrasnost i pravičnost, s obzirom na očigledn u naklonjenost tuženoj strani. Podnosilac dalje navodi da je osporeni postupak vođen tako da se zasniva na nedozvoljenim radnjama i raspolaganjima, pa je samim tim, pravo na jednaku zaštitu pred sudovima dovedeno u pitanje. Na kraju, podnosilac navodi da su mu sudovi , protivno Ustavu i zakonu, oduzeli tražene nepokretnosti, čime su mu povredili pravo na imovinu.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih načela i prava, poništi osporene presude, te odloži izvršenje prvostepene presude ili mu u protivnom nadoknadi štetu na ime sudskih troškova, nastali h zbog neuobičajeno dugog vođenja postupka i neefikasnosti sudova. Podnosilac naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 9988/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M.M. i Vlastimir Marjanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, oboje iz Bora, podneli su 9. oktobra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv tuženih D.M, D.M. i B.M, radi isplate i utvrđenja. Tužbom su tražili da sud u odnosu na tužene utvrdi da su i oni vlasnici određenog procenta nepokretne i pokretne imovine stečene zajedničkim radom i ulaganjem tokom trajanja ekonomske zajednice svih parničnih stranaka.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 37 ročišta, od kojih osam nije održano (jedno nakon što je prvotuženi umro , a još uvek nije bila raspravljena zaostavština iza njegove smrti; tri zbog odsutnosti sudećeg sudije; jedno zbog odsutnosti određenog sudskog veštaka; jedno zbog promene sudećeg sudije; jedno jer veštak nije bio još dostavio nalaz i mišljenje; jedno jer je ostavljen rok strankama da se upoznaju sa nalazom veštaka).

Tokom postupka, parnični sud je više puta saslušavao tužioce i tužene u svojstvu parničnih stranaka, te je saslušao 19 svedoka, sproveo je uviđaj na licu mesta, te sproveo građevinsko veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 16. maja 2005. godine), dva dopunska građevinska veštačenja (od 27. juna 2005. i 17. februara 2006. godine), veštačenje inženjera saobraćajne struke na okolnosti vrednosti pokretnih stvari (nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 4. oktobra 2005. godine), poljoprivredno veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 15. aprila 2007. godine) i dopunu poljoprivrednog veštačenja (od 2. avgusta 2007. godine).

Na ročištu održanom 10. januara 2002. godine sud nije bio u mogućnosti da sasluša prvotuženog D.M. u svojstvu parnične stranke, jer prvotuženi nije bio u mogućnosti da se izjasni o predmetu tužbenog zahteva, shodno čemu je sud naložio da se o njegovoj parničnoj sposobnost i izjasni veštak. Na ročištu održanom 29. januara 2002. godine sud je saslušao veštaka neuropsihijatra, pa utvrdio da prvotuženi D.M. nije sposoban da bude parnična stranka u postupku pred sudom, nakon čega su stranke tražile da mu se postavi staratelj. Postupajući po zahtevu suda za postavljanje staratelja prvotuženom, Centar za socijalni rad u Zaječaru je doneo rešenje broj 522-122 od 27. maja 2002. godine, kojim se prvotuženom D.M. postavlja staratelj za poseban slučaj (njegova supruga D.M. drugotužena u parničnom postupku ).

Na ročištu održanom 26. septembra 2002. godine, sud je doneo rešenje P. 1432/01, na osnovu kojeg je određeno mirovanje postupka (u roku od tri meseca), jer se uredno pozvani tužioci nisu pojavili na ročištu.

Na ročištu koje je bilo zakazano za 4. mart 2003. godine stranke su obavestile sud da je prvotuženi preminuo 30. januara 2003. godine, nakon čega je sud doneo rešenje P. 1432/01, na osnovu kojeg se prekida postupak dok zakonski naslednici prvotuženog ne preuzmu postupak. Postupak je nastavljen na ročištu održanom 1. jula 2004. godine protiv drugotužene D.M. i B.M.

Opštinski sud u Zaječaru je doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 560/04 od 17. septembra 2007. godine, kojom se tužebni zahtevi tužilaca delimično usvajaju, a delimično odbijaju.

Postupajući po žalbama tuženih (od 4. juna 2009. godine) i tužilaca (od 30. juna 2009. godine), Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4942/10 od 17. novembra 2010. godine, kojim se prvostepena presuda ukida i predmet vraća na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao pet ročišta, na kojima je sproveo dokaz saslušanjem tužilaca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i sproveo dopunsko poljoprivredno veštačenje (nalaz i mišljenje dostavljeni sudu 4. jula 2011. godine).

Osnovni sud u Zaječaru je doneo osporenu presudu P. 9988/10 od 16. novembra 2011. godine, kojom je odbio tužbene zahteve tužilaca i obaveza o ih da tuženima naknade troškova postupka.

Postupajući po žalbama tužilaca od 8. februara 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1800/12 od 3. decembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvr dio prvostepen u presud u, te odbi o zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09, 36/11, 53/11 , 72/11 i 53/13 ), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut tužbom pred Opštinskim sudom u Zaječaru 9. oktobra 200 1. godine, a da je pravnosnažno okončan 3. decembra 201 3. godine, odnosno da je ukupno trajao 12 godina i jedan mesec. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi isplate i utvrđenja da su i podnosioci vlasnici određenog procenta nepokretne i pokretne imovine stečene zajedničkim radom i ulaganjem tokom trajanja ekonomske zajednice sa tuženima . Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku sprovedeni neuropsihijatrijsko, saobraćajno, građevinsko i poljoprivredno veštačenje, kao i dopune ovih veštačenja, da je izvršen uviđaj na licu mesta, te da su saslušani tužioci i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, kao i više svedoka. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio činjenično i pravno složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, što donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao više od 12 godina.

Ustavni sud je ocenio da je predmet parničnog postupka bio značajan za podnosioca, s obzirom na to da je imao procesno svojstvo tužioca u postupku koji se vodio radi isplate i utvrđenja prava svojine na delu pokretne i nepokretne imovine, ali se shodno navedenom u predmetnom postupku nije uvek ponašao, jer je zbog neodazivanja na jedno od ročišta sud doneo rešenje na osnovu kojeg je određeno mirovanje postupka u periodu od tri meseca, što je delimično uticalo na produženje trajanj a postupka.

I pored činjenice da se u konkretnom slučaju radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, kao i da je postupak nakon smrti prvotuženog do preuzimanja parnice od strane njegovih zakonskih naslednika, bio u prekidu od 4. marta 2003. do 1. jula 2004. godine, Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da je (prva) prvostepena presuda doneta tek nakon šest godina, te da je o tužbenim zahtevima pravnosnažno odlučeno tek nakon više od 12 godina, što su neprihvatljivo dug i period i sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući istaknute povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 32, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih načela i prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti