Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši da je odbijanje tužbenog zahteva zbog jednostrane konverzije deviznog duga u dinare proizvoljna primena člana 395. ZOO. Sud je mogao dosuditi dinarsku protivvrednost po kursu na dan ispunjenja, a ne odbiti zahtev.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1504/2016
22.11.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. T . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju su tuženi izjavili protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 2089/13 od 5. septembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T . iz Beograda je , 24. februara 2016. godine, preko punomoćnika M . B, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac podneo tužbu protiv tuženog D. K . kojom je u stavu drugom petituma tužbe tražio da se tuženi obaveže da mu isplati iznos od 2.250 DEM , u dinarskoj proitvvrednosti, po osnovu zakupnine za korišćenje poslovnog prostora – lokala u Kruševcu bliže određenog u stavu prvom petituma; da je podneskom od 6. maja 2005. godine precizirao tužbeni zahtev tako što je tražio da se tuženi- protivtužilac obaveže da mu na ime zakupnine za predmetni lokal za period od 1. februara 2000. godine do 1. septembra 2004. godine isplati iznos od 573.430,19 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 5. maja 2005. godine pa do isplate; da se tuženi- protivtužilac nije protivio preinačenju tužbe i traženju iznosa od 573.430,19 dinara umesto prvobitno traženih 2.250 DEM, već se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi; da su nakon smrti tuženog- protivtužioca u parnicu stupili njegovi naslednici; da je drugostepeni sud proizvoljno postupio kada je osporenom presudom preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Kruševcu; da je pogrešnom, proizvoljnom i arbitrernom primenom materijalnog prava, i to odredbe člana 395. Zakona o obligacionim odnosima od strane Apelacionog suda u Kragujevcu došlo do povrede prava podnosioca na pravično suđenje; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje budući da Apelacioni sud nije obrazložio ključne argumente za odbijanje tužbenog zahteva.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvidom u spise pr edmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 2089/03 (prvobitno predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 2171/2000), utvrdio sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. novembra 2000. godine podneo Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tuženog D. K, kojom je, pored ostalog, od tuženog zahtevao isplatu 2.250 DEM, u dinarskoj protivvrednosti , na ime zakupnine za korišćenje bliže označenog lokala u Kruševcu.

Podnosilac je, podneskom primljenim u prvostepenom sudu 9. maja 2005. godine, preinačio tužbeni zahtev, tako što je povukao tužbu za ispražnjenje lokala i ukupan iznos duga od 13.750 DEM konvertovao u dinarsku protivvrednost prema kursu NBS na dan 5. maja 2005. godine potražujući iznos od 573.430,19 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos od 5. maja 2005. godine pa do isplate.

Tuženi u svom izjašnjenju o navedenom podnesku primljenim u prvostepenom sudu 6. jula 2005. godine i kasnije na ročištima nije osporio konverziju tužiočevog potraživanja u dinare. Konverziju potrživanja su osporili pravni sledbenici prvobitno tuženog zakupca, koji su stupi li u parnicu nakon njegove smrti, u prvostepenom postupku, kao i u žalbi protiv prvostepene presude.

Osnovni sud u Kruševcu je, presudom P. 2089/13 od 5. septembra 2014. godine , obavezao tužene S . K . i D . K, oboje iz Trmčara, da tužiocu – ovde po dnosiocu ustavne žalbe na ime neisplaćene zakupnine solidarno isplate iznos od 573.430,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 5. maja 2005. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke) i da mu solidarno naknade troš kove parničnog postupka u iznosu od 291.000 dinara (stav drugi izreke presude).

Rešavajući o žalbi tuženih podnetoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca usvojen prvostepenom presudom i obavezao tužioca da tuženima na ime troškova parničnog pos tupka p lati iznos od 44.030 dinara, s obzirom na to da je Apelacioni sud našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku, da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, ali da je ožalbenu p resudu doneo pogrešnom primenom materijalno g prava. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac Lj. T . u svojstvu zakupca sa DP I . iz Kruševca, zaključio ugovor o zakupu 17. septembra 1991. godine, a zatim i aneks tog ugovora, po kome je zakupio garažu u Kruševcu, u ul. P, i istu držao i koristio do zaključenja poravnanja pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 235/03 od 12. maja 2004. godine; da je tužilac neposredno i lično sa pravnim prethodnikom ovde tuženih D . K . zaključio usmeni ugovor o zakupu, odnosno podzakupu, počev od 1. februara 2000. godine, sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 250 DM i da mu je lično predao u državinu i na korišćenje navedenu garažu; da je bez odobrenja tužioca u februaru 2000. godine, pravni prethodnik tuženih izvršio adaptaciju predmetne garaže u poslovni prostor, pa je zbog toga tužilac otkazao dalje korišćenje garaže, odnosno garaže adaptirane u poslovni prostor, i podneo tužbu protiv pravnog predhodnika ovde tuženih 14. novembra 2000. godine; da je 9. septembra 2004. godine predmetni prostor predat u državinu I . iz Kruševca; da je o dlučujući o zahtevu tužioca, prvostepeni sud stao na stanovište da tužilac osnovano potražuje zakupninu počev od 1. februara 2000. godine, pa do dana izvršenja primopredaje I. Kruševac 9. septembra 2004. godine, i to za ukupno 55 meseci sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 250 DM, a što iznosi 13.750 DM , čija dinarska protivvrednost po zvaničnom kursu NBS na dan 5. maja 2005. godine kada je preciziran tužbeni zahtev iznosi 573.430,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. maja 2005. godine pa do naplate, te je s obzirom na navedeno , usvoji o tužbeni zahtev tužioca u celosti kao osnovan, shodno čl. 567, 586. i 590. ZOO. U obrazloženju osporene presude se dalje navodi: da p o oceni Apelacionog suda, ovakav pravni zaključak prvostepenog suda nije pravilan, zbog čega je odluka u pobijanom delu u odnosu na tužene preinačena; da se o snovano žalbenim navodima tuženih ukazuje da je jednostrano izvršena konverzija dospelog deviznog duga u supro tnosti sa odredbom člana 395 . ZOO, koja dopušta izvršenje novčan e obaveze u stranoj valuti, isplatom njene dinarske protivvrednosta prema k ursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze; da se po oceni Apelacionog suda, konverzija duga može zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja, a to je datum kada se stvarno vrši efektivno plaćanje deviznog duga; da je zato samo tada, a ne i pre izvršenja isplate, dopuštena konverzija deviznog u dinar sko potraživanje, pod uslovom da ugovorom stranaka nije drugačije određeno (čl. 12. i 261. ZOO); da je u konkretnom slučaju tužilac sa pravnim prethodnikom ovde tuženih D, zaključio usmeni ugovor o zakupu, odnosno podzakupu , i to počev od 1. februara 2000. godine sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 250 DM i da nema dogovora stranaka o konverziji deviznog potraživanja pri ispunjenju obaveze; da tužilac može ispunjenje novčane obaveze koja glasi na plaćanje u stranoj valuti zahtevati u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja duga , a ne pre izvršenja na plate; da je po oceni Apelacionog suda precizirani tužbeni zahtev tužioca u suprotnosti sa članom 395. ZOO jer između stranaka nije bilo konverzije deviznog potraživanja pre ispunjenja obaveze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice (član 15.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, te da kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (član 262. st. 1. i 2.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ust avnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe navode o povredi ustavnog prava na pravično suđenje temelji u osnovi na tvrdnji da je Apelacioni sud u Kragujevcu donošenjem osporene presude Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine, kojom je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio njegov tužbeni zahtev , pogrešno primenio odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, stav drugostepenog suda iz obrazloženja osporene presude je da je podnosilac potraživanje koje glasi u devizama jednostrano konvertovao u dinare suprotno odredbi iz člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, a da ugovorom stranaka to nije bilo određeno (čl. 12. i 262. Zakona). Prema članu 395. Zakona, poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Iz navedenog proizlazi da poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od tuženog, kao dužnika, zahteva izmirenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti samo prema kursu koji važi u vreme isplate, ukoliko drugačije nije ugovoreno; da je precizirani tužbeni zahtev podnosioca u suprotnosti sa članom 395. Zakona jer nema sporazuma stranaka o konverziji deviznog duga pre ispunjenja obaveze, usled čega je tužbeni zahtev potrebno odbiti kao neosnovan.

U vezi s tim, Ustavni sud je ocenio da odluka Apelacionog suda u Kragujevcu kojom je odbio tužben i zahtev iz deviznog potraživanja podnosioca ustavne žalbe, jer je isti bio istaknut u stranoj valuti, a ne u dinarima , predstavlja proizvoljnu primenu merodavnog prava. Na taj način je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ustavno pravo na pravično suđenje , jer je nepravično uskratiti podnosiocu pravo na sudsku zaštitu uz obrazloženje da je tužbeni zahtev morao biti postavljen u deviznom iznosu. Naime, Ustavni sud je našao da iako je poverilac deviznog potraživanja u konkretnom slučaju jednostranom izjavom konvertovao svoje potraživanje u dinare i zahtevao isplatu tako dobijenog iznosa u dinarima, kao i zakonsku zateznu kamatu, drugostepeni sud je mogao smatrati da taj zahtev u sebi sadrži i zahtev za plaćanje dinarske protivvrednosti određenog broja novčanih jedinica u stranoj valuti, te se podnosiocu, prema članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, mogla dosuditi dinarska protivvrednost njegovog deviznog potraživanja po kursu važećem u momentu ispunjenja, sa kamatom prema valuti glavnog potraživanja obračunatoj na isti način i po istom kursu kao i glavni dug. ( Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo i u Odluci Už-3991/2013 od 14. aprila 2016. godine).

Polazeći od napred izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, te saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučćujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 478/15 od 9. decembra 2015. godine i određivanjem da isti nadležni sud do nese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 2089/13 od 5. septembra 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti