Odbačena ustavna žalba zbog pogrešnog tumačenja zakona i neblagovremenosti podnošenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Prvi deo je odbačen zbog neutemeljenosti, a drugi kao neblagovremen, jer rok teče od pravosnažnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1505/2008
28.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislave Stanišić iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Branislave Stanišić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3565/07 od 1. oktobra 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Zaječaru vodio u predmetu P. 895/04.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislava Stanišić iz Zaječara je 16. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Petra Zdravkovića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu u kojoj se poziva na povredu prava na pravično suđenje, učinjenu osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3565/07 od 1. oktobra 2008. godine i na povredu prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Zaječaru vodio u predmetu P. 895/04.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena kao nedozvoljena revizija koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1603/07 od 17. avgusta 2007. godine zato što je podneta protiv odluke drugostepenog suda u sporu male vrednosti, u kome revizija po Zakonu o parničnom postupku nije dozvoljena. Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći svoje tumačenje odredaba Zakona o parničnom postupku, smatra da je osporeno rešenje posledica pogrešne primene odredbe člana 394. stav 2. navedenog zakona koja uslov za dozvoljenost revizije vezuje za tužbeni zahtev – za vrednost predmeta spora označen u tužbenom zahtevu, a ne za iznos iz prvostepene presude i da je zato Vrhovni sud bio u obavezi da o izjavljenoj reviziji odlučuje meritorno, a kako to nije učinio, povredio je njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

Pored toga, navodi se da je u ovom parničnom postupku tužba bila podneta još 24. jula 1998. godine, a da je osporeno revizijsko rešenje punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe primio tek 24. novembra 2008. godine, što znači posle više od 10 godina, što pokazuje da je postupak nerazumno dugo trajao, a za šta odgovornost snose prvostepeni i drugostepeni sud.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda zajemčena Ustavom.

Pravo na pravično suđenje, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, u članu 32. stav 1. Ustava svakome jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona sledi da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud isključivo utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te se stoga navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje. Takođe, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe je da je podneta u Zakonom propisanom roku.

3. U toku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Podnositeljka ustavne žalbe je imala položaj tužene u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru, radi isplate duga, po tužbi podnetoj 24. jula 1998. godine. Tužilac je tužbenim zahtevom tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga isplati iznos od 28.504,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. jula 1997. godine pa do isplate. Prvostepeni postupak je okončan presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 895/04 od 17. novembra 2006. godine, kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen tako što je tužena obavezana na isplatu iznosa od 23.254,04 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate, dok je deo tužbenog zahteva za preostali traženi iznos odbijen kao neosnovan. Drugostepena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1603/07, kojom je postupak pravosnažno okončan, doneta je 17. avgusta 2007. godine i njome je žalba tužene odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedene drugostepene presude tužena je izjavila reviziju koju je Vrhovni sud Srbije, osporenim rešenjem Rev. 3565/07 od 1. oktobra 2008. godine, odbacio kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može podneti. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja se navodi: da je tužba u ovoj pravnoj stvari, radi isplate novčanog iznosa od 28.504,00 dinara, podneta 1998. godine; da je u vreme donošenja prvostepene presude na snazi bio Zakon o parničnom postupku donet 2004. godine („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji u članu 467. stav 1. propisuje da su sporovi male vrednosti oni sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, a koji ne prelazi iznos od 100.000,00 dinara; da se u konkretnom slučaju radi o tužbi u kojoj se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje iznosa od 28.504,00 dinara, dakle o sporu koji je posle stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku, 23. februara 2005. godine, postao spor male vrednosti; da u sporovima male vrednosti, prema članu 478. stav 6. Zakona, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

4. Iz odredbe člana 491. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) kojom je propisano da će se, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovesti po dosadašnjim propisima, proizlazi da je na sve prvostepene postupke koji su na dan stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku, a to je bio 23. februar 2005. godine, još uvek bili u toku, nastavio da se u celini primenjuje novi Zakon. To dalje znači da su od 23. februara 2005. godine svi parnični postupci u kojima se tužbeni zahtev odnosio na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara, prema odredbi člana 467. stav 1. Zakona, postali sporovi male vrednosti. Dakle, nije od značaja što u vreme podnošenja tužbe vrednost predmeta spora iz tužbenog zahteva tom sporu nije davala karakter spora male vrednosti. Konačno, primena odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine na čitav dalji tok postupka ima za posledicu i da, saglasno odredbi člana 478. stav 6. tog zakona, u sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena protiv odluke drugostepenog suda.

5. Polazeći od utvrđenih činjenica i navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe kojima se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3565/07 od 1. oktobra 2008. godine posledica pogrešnog tumačenja zakonskih odredaba od strane podnositeljke ustavne žalbe, te da stoga ne mogu predstavljati ustavnopravne razloge na kojima bi se mogle zasnivati tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Iz ovih razloga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud ukazuje da se ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi može tražiti nakon što su pre izjavljivanja ustavne žalbe iskorišćena pravna sredstva, i to u Zakonom o Ustavnom sudu propisanom roku. Stav Ustavnog suda je da su u parničnom postupku pravna sredstava iscrpljena korišćenjem revizije, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na zakonom dozvoljeni način. U protivnom, smatraće se da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke o žalbi na prvostepenu presudu. U tom slučaju i zakonski rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče od dana prijema drugostepene sudske odluke, a ne od dana prijema rešenja kojim je revizija odbačena. Pri tome Ustavni sud ukazuje da u ovakvoj pravnoj situaciji nije od značaja da li se ustavnom žalbom ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku ili povreda, odnosno uskraćivanje nekog drugog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Ovo iz razloga što Zakon o Ustavnom sudu, odredbom člana 82. stav 2. dopušta mogućnost da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ustavna žalba podnese i pre nego što je postupak okončan i iscrpljena sva pravna sredstva, ali ako je postupak pravnosnažno završen, a revizija nije bila dozvoljena, ustavnosudska zaštita zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može se tražiti samo u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene sudske odluke, kao i kada je reč o povredama drugih Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da, iako je u konkretnom slučaju parnični postupak u kome je odlučivano o obavezi podnositeljke ustavne žalbe od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne presude trajao devet godina, podnositeljka ustavne žalbe je propustila da zaštitu od povrede prava na suđenje u razumnom roku traži u Zakonom propisanom roku. Ovo stoga što je presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1603/07 od 17. avgusta 2007. godine kojom je postupak pravnosnažno okončan, svakako primila pre 1. oktobra 2008. godine, kada je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Rev. 3565/07 kojim je odbacio reviziju kao nedozvoljenu. Pošto je ustavna žalba podneta tek 16. decembra 2008. godine, to je Ustavni sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbačena ustavna žalba zbog pogrešnog tumačenja zakona i neblagovremenosti podnošenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti