Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao devet i po godina. Sud je naložio hitno okončanje postupka, ističući da je nedelotvorno postupanje sudova glavni razlog dugog trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Jakovljevića iz Donje Livadice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Jakovljevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 369/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Jakovljević iz Donje Livadice je 8. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 215/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani već sedam godina vodi parnica po njegovoj tužbi, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i da nije okončana. Takođe je naveo da za proteklih sedam godina „ ni jednom nije zaključena rasprava i doneta presuda“. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. aprila 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog - Lovačko udruženje „ Pomoravlje“ iz Velike Plane, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu (23. juna, 7. jula, 18. avgusta, 3. novembra i 1. decembra 2003. godine i 16. januara 2004. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. jun 2003. godine nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 16. januara 2004. godine doneo presudu P. 647/03, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje upravnog odbora tuženog broj 18/03 od 15. aprila 2003. godine kojim je izrečena mera prestanka radnog odnosa tužioca i da se tuženi obaveže da tužioca vrati u radni odnos na ranije radno mesto upravnika lovišta, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Smederevu je 20. jula 2004. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž1. 661/04, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 647/03 od 16. januara 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani predmet je dobio novi broj P. 1408/04 i zakazano je ukupno dvadeset ročišta za glavnu raspravu (24. septembra i 25. novembra 2004. godine, 10. januara, 25. februara, 8. aprila, 20. jula, 19. oktobra i 12. decembra 2005. godine, 22. februara, 12. aprila, 18. maja, 5. jula, 25. septembra i 29. novembra 2006. godine, 15. januara, 23. februara, 23. marta, 11. aprila, 4. juna i 2. jula 2007. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. septembar 2004. godine nije održano na molbu tužioca, radi angažovanja punomoćnika; ročište zakazano za 25. novembar 2004. godine nije održano na molbu tužioca, jer njegov punomoćnik nije mogao da pristupi na ročište; ročišta zakazana za 8. april 2005. godine i 23. februar 2007. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročišta zakazana za 15. januar i 4. jun 2007. godine nisu održana na molbu tuženog.

Tužilac je podneskom od 23. decembra 2005. godine izvršio subjektivno preinačenje tužbe, označavajući kao tužene i Lovačko udruženje „Vožd“ iz Rakinca i Lovačko udruženje „Šumarice“ iz Krnjeva, s obzirom na to da se u toku parnice tuženi transformisao u tri pravna subjekta, koji su pravni sledbenici tuženog.

Opštinski sud u Velikoj Plani je 2. jula 2007. godine doneo presudu P. 1408/04, kojom je u stavu prvom izreke poništio kao nezakonito rešenje upravnog odbora prvobitno tuženog broj 18/03 od 15. aprila 2003. godine kojim je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa i obavezao tužene, kao pravne sledbenike prvobitno tuženog, da tužioca vrate na rad, a u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu na ime parničnih troškova solidarno isplate odgovarajući novčani iznos.

Okružni sud u Smederevu je 9. septembra 2008. godine, odlučujući o žalbi tuženih, doneo rešenje Gž1. 1580/07, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1408/04 od 2. jula 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani predmet je dobio novi broj P. 215/08 i zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu (18. februara, 8. aprila, 15. juna, 25. septembra, 8. oktobra i 6. novembra 2009. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. septembar 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, predmet je dobio novi broj P1. 369/10 i zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu ( 14. aprila, 20. maja, 8. jula i 9. septembra 2010. godine, 5. maja i 15. jula 2011. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. april 2010. godine nije održano na molbu tužioca.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 8. jula 2010. godine izjavio da povlači tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani je 9. jula 2010. godine doneo rešenje P1. 369/10, kojim je u stavu prvom izreke utvrdio da je povučena tužba tužioca protiv tuženih drugog i trećeg reda, a u stavu drugom izreke je obavezao tužioca da tuženi ma drugog i trećeg reda naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.000,00 dinara.

Viši sud u Smederevu je 26. novembra 2010. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 738/10, kojim je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 od 9. jula 2010. godine u stavu drugom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani je 8. decembra 2010. godine doneo rešenje P1. 369/10, kojim je obavezao tužioca da tuženom drugog reda i tuženom trećeg reda naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 84.000,00 dinara.

Viši sud u Smederevu je 9. februara 2011. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 122/11, kojim je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 od 8. decembra 2010. godine.

Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani je 15. jula 2011. godine doneo presudu P1. 369/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se kao nezakonito poništi rešenje upravnog odbora tuženog broj 18/03 od 15. aprila 2003. godine kojim je izrečena mera prestanka radnog odnosa tužioca i da se tuženi obaveže da tužioca vrati u radni odnos na ranije radno mesto upravnika lovišta; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u visini zarade koja bi mu bila isplaćena da je ostao u radnom odnosu isplati odgovarajući novčani iznos sa pripadajućom kamatom; u stavu trećem izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tuženi je 2. septembra 2011. godine izjavio žalbu protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 od 15. jula 2011. godine u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka.

Tužilac je 7. septembra 2011. godine izjavio žalbu protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 od 15. jula 2011. godine.

Do 26. oktobra 2012. godine, kada su spisi predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 369/10 dostavljeni Ustavnom sudu, još uvek nije odlučeno o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv prvostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitna je odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. aprila 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani i da nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da postupak traje devet i po godina i da još uvek nije pravnosnažno okonačan, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postupak u kome se odlučuje o vraćanju lica na rad od presudne važnosti za tužioca i da se kao takav mora hitno rešavati (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Stevanović protiv Srbije'' od 9. oktobra 2007. godine, stav 55.). Ovaj zahtev je dodatno potkrepljen činjenicom da je i tada važeći Zakon o parničnom postupku propisivao dužnost suda da u postupku u parnicama iz radnih odnosa vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka . Ustavni sud konstatuje da tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana na molbu podnosioca ustavne žalbe , ali nalazi da to nije značajnije doprinelo produžavanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud smatra da je nedelot vorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je drugostepeni sud dva puta ukidao prvostepenu presudu i predmet vraćao prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu; da u periodu od 6. novembra 2009. godine pa do 14. aprila 2010. godine prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, a posebno činjenicu da radni spor u kome se odlučuje o vraćanju podnosioca na rad nije pravnosnažno okončan ni nakon devet i po godina, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 369/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Za kona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama istaknutog zahteva, ocenio da donošenje odluke kojom je usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava predstavlja dovoljan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti