Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 23 godine. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, utvrđena je i značajna odgovornost prvostepenog suda zbog neefikasnosti. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16710/10 (inicijalno predmet P. 2393/89 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz B . je 28. februara 2012. godine, preko punomoćnika N . V, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 15. novembra 2012. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2120/12 od 30. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede "prava na delotvoran pravni lek", ne navodeći odredbu Ustava kojom je ovo pravo zajemčeno.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na delotvoran pravni lek, jer parnični postupak pokrenut protiv njega traje više od 20 godina, a da još uvek nije pravosnažno okončan, već je u trenutku podnošenja ustavne žalbe u toku žalbeni postupak protiv osporene prvostepene presude. U dopuni ustavne žalbe osporio je i drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda i pravnosnažno okončan ovaj postupak, ponavljajući iste razloge o dugom trajanju postupka iz ustavne žalbe, ostajući kod istaknutih povreda ustavnih prava. Predložio je da mu Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na delotvoran pravni lek, te podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 16710/10 (inicijalno predmet P. 2393/89 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja R.S. iz B. podnela je 11. jula 1989. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi povraćaja stvari. U tužbi je navela da je prilikom prodaje stana tuženom ostavila određene pokretne stvari u stanu, s tim da ostanu kraće vreme na posluzi, ali da joj tuženi stvari nije vratio ili isplatio njihovu protivvrednost. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 2393/89.

Do donošenja prve prvostepene presude 23. oktobra 1997. godine bilo je zakazano 28 ročišta za glavnu raspravu, a održano je deset. Preostala ročišta su odlagana, i to: tri puta zbog izostanka ili traženja odlaganja tuženog ili njegovog punomoćnika, jednom jer su sa uviđaja izostale obe stranke, četiri puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, te četiri puta zbog izostanka uredno pozvanog veštaka i svedoka, a ostalih sedam puta zbog neuredne dostave poziva za tuženog ili svedoka. Na održanim ročištima saslušan je jedan svedok i izveden dokaz saslušanjem tužilje i tuženog u svojstvu parnične stranke, te određeno veštačenje od strane sudskog veštaka komisione struke. Nakon pribavljenog nalaza, promenjena je ličnost veštaka, ali pošto Opštinski sud, i pored pet urgencija i dve sudske naredbe, skoro dve godine nije mogao da pribavi novi nalaz, sproveo je dopunsko veštačenje od strane ranije određenog veštaka i saslušao ga. Tužilja je više puta precizirala tužbeni zahtev i tražila isplatu protivvrednosti stvari koje su ostale kod tuženog u stanu, sve sa kamatom prema nalazu i mišljenju veštaka od 12. jula 1994. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2393/89-93-95 od 23. oktobra 1997. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Pismeni otpravak presude je izrađen i uručen punomoćniku tužilje u julu 1998. godine, a punomoćniku tuženog u avgustu 1998. godine, i obe stranke su izjavile žalbu protiv navedene presude. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11170/98 od 6. maja 1999. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen sudu na ponovno suđenje, da se raspravi osnov tužbenog zahteva, da li se radi o naknadi štete ili su stranke sklopile ugovor o ostavi.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom pod brojem P. 1449/99, sve do reorganizacije pravosuđa u 2010. godine, kada je predmet preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu i postupak se vodio pod brojem P. 16710/10.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude, pred nadležnim prvostepenim sudovima je bilo zakazano 38 ročišta, ali je održano 17. Na održanim ročištima saslušana su tri svedoka, tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke i sporovedeno veštačenje preko veštaka komisione struke na okolnost da li su stvari koje su ostale u stanu upotrebljive, te ekonomsko-finansijsko veštačenje vrednosti stvari. Prema konačno postavljenom tužbenom zahtevu tužilja je tražila isplatu protivvrednosti za određene stvari, ali i povraćaj nekih. Preostalo 21 ročište nije održano, jer su tuženi ili njegov punomoćnik izostali deset puta i pored uredno primljenih poziva (iako je tuženi više puta pozivan radi saslušanja u svojstvu parnične stanke), a sa jednog ročišta su izostale obe stranke, dok su u jednom navratu zajednički predložile da se ročište ne održi zbog dogovora oko vraćanja stvari. U ovom delu postupka šest ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer je uredno pozvana tužilja izostala, a jednom jer je tužilja predala podnesak neposredno na ročištu. Tuženi je na ročištu održanom 18. maja 2001. godine dobio nalog od suda da pribavi tačne adrese predloženih svedoka, ali posle više ponavljanja naloga, njegov punomoćnik je 24. maja 2002. godine odustao od svog predloga, osim za jednog svedoka, jer nije uspeo da pronađe tačne adrese za svedoke. Takođe, tuženom je više puta nalagano da uplati predujam na ime troškova veštačenja, a tokom ovog dela postupka tuženi je istakao i kompenzacioni prigovor.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj preda određene pokretne stvari, kao i da joj za preostale stvari isplati određenu protivvrednost, te utvrđeno da ne postoji potraživanje tuženog istaknuto prigovorom prebijanja. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2120/12 od 30. avgusta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine. Punomoćniku podnosioca ustavne žalbe je drugostepena presuda uručena 5. novembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. jula 1989. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, a da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2120/12 od 30. avgusta 2012. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 5. novembra 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 23 godine i skoro četiri meseca.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od preko 23 godine ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da složenost postupka ne može biti opravdanje za dvadesettrogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosioca ustavne žalbe, mada njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa interesom, koji ističe i u ustavnoj žalbi, da se spor okonča u okviru granica razumnog roka. U pogledu njegovog ponašanja, Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca, kao i na strani njegovog punomoćnika, ima vrlo značajnog doprinosa dužini trajanja postupka, s obzirom na to da su oni 13 puta izostali sa ročišta ili tražili odlaganje ročišta, da dva puta, zajedno sa suprotnom stranom, nisu pristupili na ročište i pored urednog poziva, te jednom saglasno sa drugom stranom predložili odlaganje zakazanog ročišta. Tuženi nije blagovremeno i u potpunosti postupao po nalozima suda, niti dostavljao precizne i potpune predloge za izvođenje dokaza, pa je sud tokom jedne cele godine ponavljao naloge da se dostave adrese svedoka čije je saslušanje predložio. Takođe, kasnio je i sedam meseci sa uplatom predujma za troškove veštačenja u celini, i pored više opominjanja od strane suda. Ovakvo postupanje podnosioca i njegovog punomoćnika je svakako suprotno interesu da se postupak okonča u razumnom roku. I tužilja je, pored tuženog, u izvesnoj meri doprinela dužem trajanju postupka. Naime, nekoliko puta, a suprotno svojoj procesnoj ulozi, izostala je sa ročišta na koje je bila pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, te više puta tražila odlaganje postupka ili kasnila sa uplatom predujma za troškove veštačenja, odnosno saglašavala se sa predlogom tuženog za neodržavanje ročišta, ne predlažući da se neka ročišta, kada je za to bilo procesnih uslova, održe i u odsustvu uredno pozvanog tuženog i njegovog punomoćnika.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka, pored ponašanja podnosioca, od značajnog uticaja bilo i nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - najpre Trećeg opštinskog suda u Beogradu, a zatim, u kraćem periodu, Prvog osnovnog suda u Beogradu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon 11 godina od podnošenja tužbe, a da je za izradu njenog pismenog otpravka i uručivanje strankama Trećem opštinskom sudu u Beogradu trebalo skoro devet meseci. Pored toga, prvostepeni sud je imao više perioda izuzetne neaktivnosti: u 1990. i 2003. godini nije bilo održano nijedno ročište, a tokom 1992. nije bilo zakazano nijedno ročište, a čak tokom 11 godina postupka održavano je samo po jedno ročište. Takođe, zbog sprečenosti sudija prvostepenog suda čak deset ročišta nije održano. Na strani drugostepenih sudova nema odgovornosti za trajanje postupaka po žalbi van granica razumnog roka, jer je i u prvom i u drugom žalbenom postupku rešeno za manje od godinu dana, računajući od dana izjavljivanja žalbe.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16710/10 (inicijalno predmet P. 2393/89 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parnice, ali i veliki doprinos samog podnosioca trajanju postupka i vrstu spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da iz navoda ustavne žalbe sledi da podnosilac ukazuje na povredu prava "na delotvorni pravni lek" iz člana 36. stav 2. Ustava, kojim se garantuje pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ustavni sud je ocenio da se osporene sudske odluke, niti navodi ustavne žalbe, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutom povredom prava na žalbu, te da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti