Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nenadležnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Glavni razlog za odugovlačenje bilo je postupanje stvarno nenadležnog suda, što je dovelo do dosuđivanja nematerijalne štete podnosiocima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15050/2018
15.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „L.“ d.o.o. Kula i A . L . iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici održanoj 15. oktobra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „L.“ d.o.o. Kula i A. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P. 997/12, a zatim pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu P. 111/17 i Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5841/17, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „L.“ d.o.o. Kula i A . L . iz Kule su , 28. decembra 2018 . godine , preko punomoćnika dr M. J , advokata iz Kule, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5882/18 od 7. novembra 2018 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32 . stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda Privrednog apelacionog suda trajao duže od sedam godina čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. Ustava, odnosno ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava ; da imajući u vidu da je tužilac u žalbi jasno naveo da se žali na troškove postupka, a da drugostepeni sud nije uzeo u razmatranje celokupnu žalbu, već je o istoj odlučivao parcijalno i po sopstvenom nahođenju, podnosiocima je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i „jednako pravno sredstvo“ predviđeno članom 36. Ustava; da drugostepeni sud u svojoj presudi ne daje jasnu i obrazloženu odluku zbog čega troškove veštačenja ne dosuđuje, čak ih i ne pominje, čime je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava; da je propuštanjem da odluči o troškovima saobraćajnih veštačenje drugostepeni sud povredio pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Privrednog apelacionog suda i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude „naročito u delu odluke o troškovima“ , te da podnosiocima dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije i naknadu troškova sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 5841/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe Privredno društvo „L.“ d.o.o. iz Kule i A. L . iz Kule su 19. jula 2012. godine, preko punomoćnika advokata, podneli Osnovnom sudu u Somboru – Sudska jedinica u Kuli tužbu protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete iz saobraćajnog udesa. U parnicu je , nakon održanog pripremnog ročišta 12. decembra 2012. godine, stupio V. M . iz sela P . kod Svrljiga u svojst vu umešača na strani tuženog.

Pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli postupak se vodio do maja 2017. godine i u tom periodu je zak azano ukupno 31 ročište, od kojih nije održan o ili je odloženo bez raspravljanja 25 ročišta, i to četiri zbog štrajka advokata, a ostala zbog nedostatka procesnih pretpostavki, dostavljanja podnesaka strankama ili u vezi sa sprovođenjem vešt ačenja.

Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli je saslušao tužioce prvog i drugog re da u svojstvu parničnih stranaka i, na predlog tužilaca, 6. marta 2013. godine odredio izvođenje dokaza saobraćajnim i mašinskim veštačenjem putem sudskog veštaka B. A. i medicinskim veštačenjem putem sudskog veštaka B. K, koji su svoje nalaze i mišljenja dostavili 4 . aprila 2013. godine, odnosno 8. aprila 2013. godine.

Prvostepeni sud je na ročištu 7. oktobra 2013. godine zaključio glavnu raspravu, da bi istog dana doneo rešenje o njenom ponovnom otvaranju.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je izveo dokaz saslušanjem umešača u svojstvu svedoka zamolnim putem preko Osnovnog suda u Nišu i, na predlog umešača , 23. jula 2014. godine odredio da veštak B. A. izađe na lice mesta i eventualno dopuni nalaz i mišljenje. S obzirom na to da je umešač imao primedbe na visinu naknade za dopunsko veštačenje, prvostepeni sud je 2. aprila 2015. godine doneo rešenje o određivanju novog saobraćajnog veštačenja putem veštaka S. N, za koje je troškove snosio tuženi. Veštak S N. je dostavio svoj nalaz i mišljenje 3. novembra 2015. godine i saslušan je na ročištu 21. januara 2016. godine.

S obzirom na neusaglašena mišljenja dva veštaka, tužioci su pre dložili njihovo usaglašavanje, a veštaci su aprila 2016. godine obavestili sud da nisu usaglasili mišljenja.

Nakon toga, tužilac je predložio izvođenje saobraćajnog veštačenja putem D epartmana za saobraćaj T. fakulteta Univerziteta u N . S . (u daljem tekstu: T . f .), koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 5. septembra 2016. godine, a prvu dopunu nalaz i mišljenja 21. decembra 2016. godine.

Tuženi je podneskom od 15. septembra 2016. godine istakao prigovor stvarne nenadležnosti Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli za postupanje u ovom sp oru.

Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli je , rešenjem P. 997/12 od 7. oktobra 2016. godine , odbio prigovor tuženog o stvarnoj nenadl ežnosti. Ovo rešenje je ukinuto po žalbi tuženog, rešenjem Višeg suda u Somboru Gž. 1191/16 od 14. novembra 2016. godine , i predmet vraćen prvost epenom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli se , rešenjem P. 997/12 od 27. marta 2017. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stv ari i po pravnosnažnosti rešenja dostavio spise Privrednom sudu u Somboru na nadlež no postupanje 5. maja 2017. godine , u kome je predmet dob io broj P. 111/17.

Privredni sud u Somboru je 21. jula 2017. godine podneo predlog Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 363/17 od 14. septembra 2017. godine za postupanje u ovom predmetu kao stvarno i mesno nadležan odredio Privredni sud u Beogradu, kome su spisi dostavljeni 17. novembra 2017. godine i u kome je predmet dobio broj P. 5841/17.

Privredni sud u Beogradu je zakazao tri ročišta od kojih su održana dva i 22. maja 2018. godine zaključio glavnu raspravu. Pred ovim sudom rasprava je počela iznova čitanjem spisa, a na zahtev suda T . f . je dostavio drugu dopunu nalaza i mišljenja 18. aprila 2018. godine.

Privredni sud u Beogradu je, presudom P. 5841/17 od 22. maja 2018. godine, dozvolio preinačenje tužbe od 18. januara 2016. godine i delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete i obavezao tuženog da tužiocima isplati iznos od 291.120,33 dinara na ime troškova parničnog postupka. U obrazloženju presude se navodi da je sud odluku o troškovima postupka doneo primenom čl. 150, 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, i to prema opredeljenim zahtevima i srazmerno uspehu stranaka u sporu, što se zatim detaljno obrazlaže.

Protiv navedene prvostepene presude, žalbe su izjavili tužioci, tuženi i umešač u julu 2018. godine.

Privredni apelacioni sud je, osporenom presudom Pž. 5882/18 od 7. novembra 2018. godine, odbio kao neosnovane žalbe tužilaca, tuženog i umešača na strani tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5841/17 od 22. maja 2018. godine. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da su neosnovani žalbeni navodi tužilaca da im nisu dosuđeni troškovi u skladu sa preduzetim radnjama; da je prvostepeni sud pravilno i u skladu sa ovlašćenjima iz člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ocenio koji podnesci tužioca su bili potrebni radi vođenja parnice; da su takođe pravilno dosuđeni troškovi na ime pristupa na održana ročišta, s obzirom na to da se iz spisa može videti da je održano ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, a činjenica da na nekom od zapisnika sa ročišta stoji da je ročište održano, ne znači da je ta radnja faktički izvršena; da je, naime, prvostepeni su pravilno cenio, kao neodržana, ročišta kod kojih je na zapisniku konstatovano da su održana, a zatim odmah odlagana za sledeći termin; da su , takođe , neosnovani žalbeni navodi tužilaca da je trebalo dosuditi troškove u celini; da je , naime, predmet tužbenog zahteva, pored naknade nematerijalne štete bila i naknada materijalne štete, te se ne mogu dosuđivati troškovi prema visini dosuđene naknade nematerijalne štete, s obzirom na to da je vrednost spora uvećana za deo zahteva kojim se traži naknada materijalne štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) koji je primenjen u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 19. jula 2012. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda od 7. novembra 2018 . godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao šest godina i tri i po meseca , što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenijem sporu, u kome je tužbom traženo naknada kako materijalne, tako i više vidova nematerijalne štete, ali da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori ne mogu predstavljati opravdanje za prekoračenje standarda razumnog trajanja postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud je zatim ocenio da su podnosioci ima li opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i da sam i nisu doprineli trajanju postupka .

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, pošto je više od četiri godine postupao u sporu za koji nije bio stvarno nadležan, taj sud je , prvo odbivši prigovor stvarne nenadležnosti, a zatim propustivši da odredi mesno nadležni privredni sud kome ustupa spise kao stvarno nadležnom usled čega je Privredni sud u Somboru izazvao sukob nadležnosti , doprineo dodatnom trajanju postupka od godinu dana. Pored toga, Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli nije pokazao dovoljnu efikasnost u sprovođenju dokaznog postupka, jer izvedeni dokazi, bez obzira na to što je, osim saslu šanja tuženih u svojstvu parnične stranke i jednog svedoka, izvedeno više veštačenja, ne mogu opravdati trajanje postupka pred tim sudom od više od četiri godine, koji je zatim, nakon šest meseci i održana dva ročišta, okončan pred Privrednim sudom u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P. 997/12, a zatim pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu P. 111/17 i Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5841/17, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a psoebno dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br . 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava podnosilaca na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu iz člana 32. stav1 i članom 36. i članom 58. Ustava osporenom presud om Privrednog apelacionog suda Pž. 5882/18 od 7. novembra 2018. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da se Privredni apelacioni sud nije izjasnio o navodima žalbe podnosilaca protiv prvostepene presude u pogledu troškova postupka kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi navedenih ustavnih prava , Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka i da se izjasnio o glavnim navodima žalbe podnosilaca.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda ovog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne m ogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava , već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Z akona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nenadležnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti