Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu ugostitelja obavezanog da plati naknadu SOKOJ-u za korišćenje muzike. Podnosilac se pozvao na drugačiju presudu u sličnom slučaju, ali je Sud utvrdio da činjenično stanje nije isto, jer organizacije nisu imale isti pravni status.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1506/2009
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Momića iz Valjeva, vlasnika Samostalne ugostiteljske radnje ''KORNER'', na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Momića, vlasnika Samostalne ugostiteljske radnje ''KORNER'', izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 949/08 od 25. decembra 2008. godine i presude Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1073/09 od 15. jula 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miroslav Momić iz Valjeva, vlasnik Samostalne ugostiteljske radnje ''KORNER'', podneo je 11. avgusta 2009. godine Ustavnom sudu, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Valjevu P. 949/08 od 25. decembra 2008. godine i presude Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1073/09 od 15. jula 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim presudama uskraćeno pravo podnosioca na jednako postupanje pred sudovima tako što je Viši trgovinski sud u pogledu istog činjeničnog stanja različito postupao u pogledu presuđenja, a kao dokaz za svoje tvrdnje podnosilac je dostavio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 5491/08 od 18. novembra 2008. godine. Dalje je navedeno da su sudovi protivzakonito postupili kada od tužioca nisu tražili dokaze o zaključenju ugovora sa inostranim organizacijama koja štite prava nosilaca autorskih prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud odlukom usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Valjevu P. 949/08 od 25. decembra 2008. godine održano je na snazi rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu Iv. 14161/08 od 21. jula 2008. godine, u obavezujućem delu kojim je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da plati tužiocu „SOKOJ“ Organizaciji za zaštitu autorskih muzičkih prava iz Beograda (u daljem tekstu: „SOKOJ“) iznos od 73,216,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. jula 2008. godine pa do konačne isplate, kao i troškove izvršnog postupka. Stavom drugim izreke presude ukinut je deo navedenog rešenja kojim je tuženi obavezan da plati zakonsku zateznu kamatu na opredeljene iznose od 6. marta 2007. godine do 8. jula 2008. godine, i tužbeni zahtev je u ovom delu odbijen kao neosnovan, a podnosilac ustavne žalbe je obavezan da naknadi troškove postupka, dok je stavom trećim odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe u utuženom periodu koristio muzički repertoar sa satelitskih radio stanica i da je kapacitet objekta u smislu mogućeg broja posetilaca 80 mesta plus 28 na terasi; da tužilac nije dostavio dokaze da je tuženom uredno dostavio fakture na kojima temelji deo svojih potraživanja; da tužilac ima obavezu da ostvaruje autorska prava za sve autore - domaće i strane i za one koji su dali punomoćje i za one koji nisu i za sve strane, izuzev onih koji su svoja prava izuzeli, a da pri tom nema obavezu da dokaže koje autore štiti i da su dela baš tih autora emitovana na satelitskim radio programima koje nesporno koristi podnosilac ustavne žalbe u svom objektu.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši Trgovinski sud u Beogradu je 15. jula 2009. godine, doneo osporenu presudu Pž. 1073/09 kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u st. 1. i 3. izreke. U obrazloženju ove osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud, ocenjujući dokaze dao navode koje prihvata i drugostepeno veće, te da je organizacija koja obezbeđuje kolektivnu zaštitu autorskih i srodnih prava u zemlji dužna da zaključi ugovor sa inostranim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava iz određene oblasti, što je tužilac i učinio, a ne sa radio stanicama koje su emiteri i zapravo korisnici tih prava. Takođe, utvrđena je kao opštepoznata činjenica da je tužilac kontinuirano više godina registrovan za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava i da je u međuvremenu ispunio obaveze iz člana 171. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kao i istu obavezu saglasno odredbama ranije važećih zakona iz ove oblasti. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane i navode podnosioca ustavne žalbe da je na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog dela i konkretnog autora koje je tuženi u svojstvu korisnika koristio, kao i da je ukazivanje na nepravilnost i nepotpunost utvrđenog činjeničnog stanja nedozvoljeno u sporu male vrednosti na osnovu čl. 478. i 490. Zakona o parničnom postupku.

Viši Trgovinski sud u Beogradu je 18. novembra 2008. godine doneo presudu Pž. 5491/08 kojom je kao neosnovanu odbio žalbu tužioca „O.F.P.S“ Organizacije proizvođača fonograma Srbije iz Beograda (u daljem tekstu: „O.F.P.S“) i potvrdio prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Valjevu P. 189/08 od 23. maja 2008. godine. U obrazloženju te presude je navedeno: da saglasno Zakonu o autorskim i srodnim pravima, zakonsku pretpostavku da u poslovanju organizacija ima ovlašćenja da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava, treba tumačiti kao pretpostavku koja sve vreme važi u odnosu na domaće nosioce prava, počev od dana registracije organizacije za koju je uslov postojanje dozvole Zavoda za intelektualnu svojinu, a da u odnosu na strane nosioce istih prava pretpostavka važi tek od obnavljanja prve dozvole, odnosno od izdavanja druge dozvole za obavljanje delatnosti, jer je tada istekao rok za pribavljanje ugovora sa inostranim organizacijama, te se ima pretpostaviti da je Zavod za intelektualnu svojinu, kao nadležan organ za obnavljanje dozvole organizacije kontrolisao da li je ona ispunila zakonsku obavezu u roku i da li su ugovori pribavljeni; da je pretpostavka da će Zavod za intelektualnu svojinu uskratiti davanje dozvole ako zakonska obaveza nije ispunjena, ali i da će obnoviti dozvolu u suprotnom, ali da u svakom slučaju nije u nadležnosti parničnog suda ispitivanje zakonitosti odluke Zavoda; da u periodu važenja prve dozvole u odnosu na strane nosioce prava takva pretpostavka ne postoji; da je zbog toga na organizaciji teret dokazivanja da je eventualno prilikom dobijanja prve dozvole, iako to nije bila zakonska obaveza, ili u bilo kom trenutku nakon dobijanja prve dozvole, a pre isteka zakonskog roka od pet godina, pribavila ugovore, a time i da je ovlašćena na zaštitu i tih nosilaca prava, jer samo na osnovu takvog ugovora proizlazi ovlašćenje da obezebeđuje kolektivno ostvarivanje prava stranih nosilaca u navedenom periodu; da je prvostepeni sud pravilno primenio pravilo o teretu dokazivanja, ispravno zaključujući da tužilac koji ne spori da zakonski rok od izdavanja prve dozvole nije protekao, ima obavezu da svoje ovlašćenje dokaže, jer se ono u tom periodu ne pretpostavlja; da je tužilac naveo da nije protekao rok od pet godina iz člana 171. stav 3. Zakona o autorskim i srodnim pravima u kome je bio dužan da zaključi ugovore sa odgovarajućim inostranim organizacijama; da kako je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da tuženi koristi fonograme, a da su nosioci prava strani nosioci, a tužilac uprkos teretu dokazivanja svoje ovlašćenje nije dokazao, to sledi da je prvostepeni sud pravilno odlučio odbijajući zahtev za naknadu za javno saopštavanje fonograma.

4. Zakonom o autorskim i srodnim pravima („Službeni list SCG“, broj 61/04) je propisano: da autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela, da za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno (član 19. st. 1. i 2.); da se autorsko i srodna prava kolektivno ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje tih prava (član 149. stav 1.); da rešenjem o izdavanju dozvole za obavljanje delatnosti organizacija stiče pravo da u trajanju od pet godina od dana izdavanja rešenja obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava, da organizacija ima pravo da neograničeni broj puta zahteva obnovu dozvole za obavljanje delatnosti (član 156. st. 2. i 3.); da Statut organizacije sadrži odredbe o vrsti i predmetu prava koja se na kolektivan način ostvaruju preko organizacije (član 162. stav 1.); da Tarifa sadrži iznose naknade koju organizacija naplaćuje korisnicima za pojedine oblike iskorišćavanja pojedinih predmeta zaštite (član 163. stav 1.); da u poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću, da nosilac autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor iz člana 150. Zakona, može da obavesti organizaciju da će svoja prava ostvarivati individualno, da je organizacija dužna da korisnike izvesti o imenima nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz stava 2. ovog člana, da je nosioce autorskog, odnosno srodnih prava, koji nisu obavestili organizaciju da svoja prava žele da ostvaruju individualno, organizacija dužna da prilikom raspodele naknade tretira ravnopravno sa nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava koji imaju sa organizacijom ugovor iz člana 150. zakona (član 167. st. 1. do 4.); da organizacija, na osnovu ugovora sa odgovarajućim inostranim organizacijama, obezbeđuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava domaćih nosilaca u inostranstvu, kao i stranih nosilaca u državi Srbiji, da se stav 1. ovog člana ne primenjuje na organizacije koje kolektivno ostvaruju prava za koja u međunarodnoj praksi nije uobičajena recipročna saradnja sa inostranim organizacijama, da je obavezu iz stava 1. ovog člana organizacija dužna da ispuni u roku od pet godina od dana sticanja prve dozvole za obavljanje delatnosti (član 171. st. 1. do 3.); da su korisnici dužni da pribave dozvolu za korišćenje predmeta zaštite (član 172. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je, pored ostalog, da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine navedenog Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud konstatuje da između osporenih presuda i presude Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5491/08 od 18. novembra 2008. godine ne postoji istovetnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je za posledicu imalo različito presuđenje u konkretnim situacijama. Naime, u parnici vođenoj u predmetu P. 189/08 Opštinskog suda u Valjevu, tužilac je bio „O.F.P.S“, dok je u parnici koja je predmet ove ustavne žalbe tužilac bio „SOKOJ“. Upravo činjenica da su tužioci različita pravna lica uslovila je da i ishod navedenih parnica ne bude identičan. Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije. Međutim, to ovde nije slučaj. Naime, stavljajući u različit položaj prilikom ocene dokaza, u pogledu ispunjenosti zakonskih prava i obaveza, dve organizacije koje se bave ostvarivanjem kolektivne zaštite nosilaca prava intelektualne svojine u Republici Srbiji na osnovu kriterijuma dužine postojanja organizacije i njenog delovanja u oblasti ostvarivanja prava intelektualne svojine, a imajući u vidu činjenicu da je u parničnim postupcima utvrđeno da je „SOKOJ“ ispunio uslove propisane odredbama člana 171. Zakona o autorskim i srodnim pravima, dok „O.F.P.S“ to nije bio učinio, Ustavni sud nalazi da Viši Trgovinski sud u Beogradu kao drugostepeni sud, nije u predmetnom postupku povredio načelo jednake zaštite prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u izreci.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 4832/2017: Usvajanje ustavne žalbe privrednog društva zbog prekomerne dužine parničnog postupka
• Gž4 89/2025: Nedostatak aktivne legitimacije OFPS-a za zaštitu stranih proizvođača fonograma
• Už 1319/2009: Ustavni sud odbio žalbu u sporu o naknadi za emitovanje fonograma
• Už 2054/2009: Odbijanje ustavne žalbe zbog navodne nejednake sudske prakse u sporu o autorskim naknadama