Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro šest godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući kašnjenje veštaka i dugo odlučivanje o žalbi, dovelo je do povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članova Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Jokovića iz Raške , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Jokovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vod i pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P1. 1181/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Smederevu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Joković iz Raške je 8. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1272/06.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da navedena parnica traje već četiri godine i da se ne zna kada će biti okončana, s obzirom na to da se predmet sada nalazi u Apelacionom sudu u Beogradu, radi postupanja po žalbi. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i “utvrdi propust Opštinskog suda u Velikoj Plani, odnosno Osnovnog suda u Smederevu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. p redsednika Osnovnog suda u Smederevu je 17. septembra 2012. godine dostavio na uvid spise predmeta tog suda P1. 1181/11 ( navedeni sud je stvarno i mesno nadležan za postupanje u ovoj parnici nakon formiranja nove mreže sudova i predmet je dobio novi broj) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom radnom sporu: da je tužilac Milenko Joković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 13. decembra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog poslodavca “Goša montaža“ iz Velike Plane, radi naknade štete zbog izgubljene zarade; da je sud na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 9. marta 2007. godine odlučio da se izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, te da su odložena ročišta koja su zakazana za 26. april i 26. jun 2007. godine, jer veštak nije postupio po nalogu suda; da je veštak 3. decembra 2007. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje; da ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. jul 2008. godine nije održano zbog nedolaska veštaka ; da je postupajući sudija 3. septembra 2008. godine naložio navedenom veštaku da dopuni nalaz, te da on iz opravdanih razloga nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. oktobar 2008. godine; da je Opštinski sud u Velikoj Plani doneo presudu P. 1272/06 od 13. novembra 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i da je tuženi poslodavac 3. decembra 2008. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude; da je prvostepeni sud 16. januara 2009. godine dostavio Okružnom sudu u Smederevu spise predmeta radi postupanja po žalbi i da je nakon formiranja nove mreže sudova predmet ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom, te da je navedeni drugostepeni sud 24. novembra 2010. godine doneo rešenje Gž1. 1249/10 kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka; da je Osnovni sud u Smederevu 17. januara 2011. godine doneo rešenje P. 1272/06, kojim je ispravio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što umesto dela “na ime naknade štete zbog izgubljene zarade iz radnog odnosa“ treba da stoji “na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i regresa iz radnog odnosa“; da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude, doneo presudu Gž1. 3031/11 od 9. novembra 2011. godine , kojom je u stavu prvom izreke odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke (koji se odnosi na tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene zarade i regresa iz radnog odnosa), a u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke (koji se odnose na tužbene zahteve tužioca za naknadu štete za izgubljeni terenski dodatak i uplatu doprinosa nadležnim fondovima socijalnog osiguranja) i u tom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Smederevu na ponovni postupak i odlučivanje; da je drugostepeni sud dostavio 27. decembra 2011. godine prvostepenom sudu spise predmeta i da je u ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu održano 21. marta 2012. godine, a da je sledeće ročište održano 20. juna 2012. godine; da je poslednje ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari održano 29. avgusta 2012. godine i da je postupajući sudija tražio od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Smederevo podatak o tome da li je tuženi uplatio za tužioca odgovarajuće doprinose za period od 5. decembra 2003. do 31. decembra 2006. godine, te da je sledeće ročište zakazano za 14. novembar 2012. godine.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da mu tuženi poslodavac naknadi štetu zbog izgubljene zarade i terenskog dodatka, te da mu uplati odgovarajuće doprinose za socijalno osiguranje, s obzirom na to da je poslodavac 5. decembra 2003. godine doneo rešenje kojim je podnosiocu prestao radni odnos i da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 14/04 od 11. novembra 2005. godine poništeno navedeno rešenje kao nezakonito.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe i koji se primenjuje na ovaj parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (člana 384. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 13. decembra 2006. godine, da je u ovo j pravnoj stvari pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade i regresa i da ovaj radni spor još uvek nije okončan, imajući u vidu da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3031/11 od 9. novembra 2011. godine ukinuta presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1272/06 od 13. novembra 2008. godine u delu u kome je odlučeno o tužbenim zahtevima podnosioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljenog terenskog dodatka i uplatu doprinosa za socijalno osiguranje i da je u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da on traje skoro šest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Uzimajući u obzir da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 14/04 od 11. novembra 2005. godine poništeno kao nezakonito rešenje tuženog poslodavca o otkazu ugovora o radu podnosioca i da je podnosilac nesporno imao pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza , Ustavni sud je našao da je prvostepeni sud trebalo samo da utvrdi visinu naknade navedene štete i činjenice koje su bitne za osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete zbog izgubljenog terenskog dodataka (da li je podnosilac radio na poslovima koji zahtevaju terenski rad, da li bi prema redovnom toku stvari u vreme u kome je podnosiocu nezakonito prestao radni odnos postojala potreba tuženog poslodavca za radom podnosioca na terenu itd.).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ovaj radni spor hitno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interese da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Parnice radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari (Opštinski sud u Velikoj Plani, odnosno Osnovni sud u Smederevu nakon formiranja nove mreže sudova) prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog spora. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je veštak fin ansijske struke tek nakon devet meseci dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, iako je bio dužan to da učini u roku od 20 dana. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Velikoj Plani nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veš taka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl ana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. ranije važećeg ZPP. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu „Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske“ od 13. jula 1983. godine). Takođe, Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 1272/06 od 13. novembra 2006. godine usvojio tužbene zahteve podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog izgubljenog terenskog dodatka i uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, ne utvrđujući bitnu činjenicu da li je podnosilac bio zaposlen kod tuženog poslodavca kao “terenski radnik“ i previđajući da podnosilac nije opredelio za koju vrstu socijalnog osiguranja traži uplatu, pa je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1. 3031/11 od 9. novembra 2011. godine ukinuo prvostepenu presudu u navedenom delu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Pored toga, Ustavni sud smatra i da drugostepeni sud snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ove parnice, jer je tek nakon godinu dana i deset meseci vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. Odgovornost Osnovnog suda u Smederevu za prekomernu dužinu trajanja spora se ogleda u činjenici da je navedeni sud tek nakon tri meseca od dana prijema presude Apelacionog suda u Beogradu zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepene odluke. Imajući u vidu sadržinu odgovora na ustavnu žalbu, Ustavni sud je zaključio da navedeni prvostepeni sud ni u daljem toku ponovnog postupka nije postupao u skladu sa načelom hitnosti u ovom radnom sporu, u smislu odredbe člana 435. ranije važećeg ZPP, jer je više puta zakazivao ročišta za glavnu raspravu sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 21. marta 2012. godine do 20. juna 2012. godine i od 29. avgusta 2012. godine do 14. novembra 2012. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu. Analizira jući postupanje sudova u ovom predmetu, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako navedena zakonska odredba ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, Ustavni sud je ocenio da se postupanje sudova u ovom radnom sporu ne može smatrati efikasnim.

Iz iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih i činjeničnih pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom sluča ju, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u t ački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Smederevu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, nije bilo osnova da Sud o ovome odlučuje.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti