Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv same presude odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15062/2018
03.11.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. E . iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. E . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji u predmetu P. 3 84/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. E . iz Sokobanje izjavio je Ustavnom sudu, 28. decembra 2018. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Sokobanje, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 391/2017 od 1 3. jula 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1 , te čl. 36. i 58 . Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Aleksincu – S udska jedinica u Sokobanji u predmetu P. 38 4/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da mu nije omogućeno pravično suđenje, jer su sudovi nezakonito na njega prebacili teret dokazivanja, da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, kao i da je relevantno pravo pogrešno primenjeno. Povredu prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac vidi u nejednakoj primeni zakona, dok povredu prava na imovinu vezuje za povredu prava na pravično suđenje. Takođe, podnosilac smatra da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku , jer je parnični postupak trajao duže od osam godina, a on nije imao nikakav doprinos takvom prekomernom trajanju. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom označenih ustavnih prava, kao i u pogledu troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta P. 384/15 Osnovnog suda u Aleksincu – Sudska jedinica u Sokobanji (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja G. M. iz Sokobanje, podnela je 25. oktobra 2010. godine tužbu Osnovnom sudu u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji, kojim je tražila da sud obaveže pet tuženih, među kojima je bio i podnosilac ustavne žalbe, da sa dela predmetne katastarske parcele uklone pokretne stvari i tu nepokretnost predaju tužilji.

Troje tuženih, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, su 13. decembra 20 10. godine preko zajedničkog punomoćnika odgovorili na tužbu , osporavajući u celini tužbeni zahtev.

Prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 2. februar 201 1. godine, na kome je punomoćnik tužilje naveo da ne zna adrese preostala dva tužena, ujedno pozivaju punomoćnika tuženih da saopšt i adrese ako ih zna. Punomoćnik tuženih je odgovarajući na zahtev punomoćnika tužilje istakao da tuženi „nemaju nameru da daju tačnu adresu tuženika, niti su dužni da to učine“ , te je sud doneo rešenje da se ročište ne održi, jer nije svim tuženim tužba uručena.

Punomoćnik tužilje je dostavio adresu za tuženu M. M, te kako nije uspeo da nađe adresu za preostalog tuženog E . E, predložio je da sud tom tuženom odredi privremenog zastupnika.

Punomoćnik tužene M. M, koji je ujedno punomoćnik i ostalih tuženih je odgovorio na tužbu 28. marta 2011. godine, dok je sud rešenjem od 7. aprila 2011. godine postavio privremenog zastupnika E . E, koji se nalazi u Republici Nemačkoj na nepoznatoj adresi. Privremeni zastupnik E. E . odgovorio je na tužbu 10. maja 2011. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 21. juna 2011. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza uviđajem. Tuženi su 27. juna 2011. godine podneli protivtužbu sa zahtevom da se utvrdi da u oni sukorisnici dela predmetne parcele i zgrade . Naredno ročište je održano 4. jula 2011. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza geodetskim veštačenjem. Do kraja 2011. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije održano, jer nisu bili stigli spisi predmeta upravnog organa, u koje je trebalo izvršiti uvid.

U toku 2012. godine, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 14. maja, dok je sudski veštak svoj „izveštaj sa lica mesta“ dostavio sudu 4. juna 2012. godine. Ročište zakazano za 5. jun 2012. godine je odloženo zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa „izveštajem“, odnosno nalazom veštaka i da se izjasne na njega. Do kraja 2012. godine , tri ročišta su održana, dok ročište zakazano za 6. septembar nije održano zbog potrebe stranaka da se izjasne na dopunski nalaz veštaka.

Tokom 2013. godine, četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana, jer sudski veštak geodetske struke nije izradio i dostavio sudu nalaz, iako je sud više puta urgirao uz pretnju kažnjavanjem . Veštak je tek 18. novembra 2013. godine dostavio sudu nalaz, a dopune nalaza 13. februara i 14. aprila 2014. godine. Tokom 2014. godine šest ročišta nije održano, neka zbog činjenice da nadležna služba za katastar nije dostavila tražene podatke, neka zbog činjenice da veštak nije dostavio dopune nalaza veštačenja, dok jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata. Na ročištu održanom 21. jula 2014. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 9763/2010, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih.

Postupajući po žalbi tuženih, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2958/14 od 2. aprila 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio Osnovnom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, Osnovni sud je doneo presudu P. 384/2015 od 9. jula 2015. godine , kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1948/15 od 26. novembra 2015. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Osnovni sud je rešenjem P. 384/2015 od 18. februara 2016. godine u stavu prvom izreke konstatovao da je tužba tužilje u delu koji se odnosi na uklanjanje metalne ograde povučena, dok je u stavu drugom izreke ispravljena presuda P. 384/2015 od 9. jula 2015. godine .

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1234/16 od 26. maja 2016. godine ponovo vratio spise predmeta Osnovnom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Postupajući po žalbi tuženih, Apelacioni sud je održao glavnu raspravu i doneo presudu Gž. 1853/16 od 16. novembra 2016. godine, kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda P. 384/2015 od 9. jula 2015. godine i rešenje Osnovnog suda P. 384/2015 od 18. februara 2016. godine i presudio tako što je usvojio tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da deo predmetne nepokretnosti predaju tužilji u državinu, dok je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da tuženi uklone ogradu, kao i pokretne stvari i zasade odbijen kao neosnovan. Protivtužbeni zahtev tuženih je odbijen kao neosnovan.

Postupajući po reviziji tuženih, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 391/2017 od 13. jula 2017. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1853/16 od 16. novembra 2016. godine. Pismeni otpravak revizijske presude je 28. novembra 2018. godine dostavljen punomoćniku tuženih.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. oktobra 2010. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Zaječaru – Sudska jedinica u Sokobanji, a da je okončan 28. novembra 2018. godine, kada je pismeni otpravak revizijske presude dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao duže od osam godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, uprkos tome što je trebalo odlučiti ne samo o tužbenom već i o protivtužbenom zahtevu, nije bio u toj meri složen da bi mogao opravdati osmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu usmerenom protiv njega, kao i o njegovom protivtužbenom zahtevu kojim je tražio da se utvrdi da je sukorisnik sporne nepokretnosti , odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka , osim u situaciji kada je punomoćnik podnosioca na traženje punomoćnika tužilje na ročištu održanom 2. februara 2011. godine odgovorio „da nema nameru“ da saopšti adresu tuženog E . E, neophodnu radi uručenja tužbe. Ovakvo ponašanje punomoćnika podnosioca svakako nije doprinelo tome da se postupak okonča u kraćem periodu, i stoga je Sud mišljenja da se navedeni period mora staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe.

Ipak, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na to da tokom 2013. godine čak četiri ročišta nisu bila održana, jer veštak nije dostavio nalaz. Činjenica da je sud dva puta upućivao dopis veštaku da je potrebno da u roku od osam dana izradi traženi nalaz, ne mogu osloboditi odgovornost suda za odugovlačenje, jer na sudu leži odgovornost da sva lica koja imaju određenu ulogu u postupku ne doprinose kašnjenju. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na činjenicu da je pismeni otpravak osporene presude dostavljen strankama tek godinu i četiri meseca nakon donošenja.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, kao i određeni doprinos punomoćnika podnosioca ustavne žalbe . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 391/2017 od 13. jula 2017. godine, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba relevantnog prava na konkretan slučaj, te se stoga navodi ustavne žalbe ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje. U suštini, podnosilac od Ustavnog suda traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporenog akta.

Konačno, što se tiče navoda o povredi čl. 36. i 58. Ustava a koji se, u suštini, zasnivaju na pogrešnoj primeni relevantnih zakona, Ustavni sud ukazuje da, kako je već utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to se ni navodi o povredi označenih prava ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 391/2017 od 13. jula 2017. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), zbog čega je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu troškova postupka.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti