Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, uzimajući u obzir i njegov doprinos trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . z . r . U . u N . S . „T . “ , u stečaju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z . r . U . u N . S . „T . “, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8787/04 (ranije P. 2714/99 i P. 4927/96).

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere, kada se za to steknu zakonski uslovi, kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z . r . U . u N . S . „T . “, u stečaju, iz N . S, podnela je 6 aprila 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8787/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan; da je navedeni parnični postupak, čija se dužina ustavnom žalbom osporava, prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8787/04 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Podnosilac je tražio i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8787/04 (ranije P. 2714/99 i P. 4927/96) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena N. B, S. B. i R. M, svih iz Beograda, radi isplate duga u iznosu od 18.839,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4727/96. Odgovor na tužbu dostavljen je sudu tek 11. aprila 1997. godine, jer tužilac nije dostavio tačne adrese za tužene prvog i drugog reda.

Opštinski sud je presudom P. 4927/96 od 4. juna 1997. godine, koju je doneo nakon samo jednog ročišta održanog 4. juna 1997. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom je presudom Gž. 2359/97 od 27. novembra 1997. godine odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4927/96 od 4. juna 1997. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1701/98 od 14. januara 1999. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2359/97 od 27. novembra 1997. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4927/96 od 4. juna 1997. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Opštinski sud je doneo rešenje P. 2714/99 od 14. jula 1999. godine kojim je konstatovano da je tužba tužioca u odnosu na tuženu drugog reda – S. B. povučena pa je postupak obustavljen u odnosu na tuženu drugog reda.

U daljem postupku sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (15. oktobra 1999. godine, 22. marta i 8. novembra 2000. godine, 7. februara, 21. marta i 30. maja 2001. godine, koja su sva održana. Na ročištima su saslušane parnične stranke, sprovedeno je finansijsko veštačenje i sud je odredio spajanje postupaka po podnetoj tužbi i protivtužbi koju je u međuvremenu podneo tuženi, tako da će se u buduće voditi jedinstven postupak pod brojem P. 2714/99.

Opštinski sud je presudom P. 2714/99 od 30. maja 2001. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Odlučujući o izjavljenim žalbama Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2685/2011 od 30. oktobra 2001. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2714/99 od 30. maja 2001. godine potvrdio.

Tužilac je izjavio reviziju protiv drugostepene presude.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3227/02 od 25. marta 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2714/99 od 30. maja 2001. godine u delu kojim je odbijen tužbeni i protivtužbeni zahtev, u stavu prvom i četvrtom izreke i presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2685/2001 od 30. oktobra 2001. godine u delu kojim je taj deo prvostepene presude potvrđen i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je u predmetu P. 8787/04 zakazao i održao pet ročišta za glavnu raspravu (15. septembra 2005. godine, 13. marta , 15. maja i 19. juna 2006. godine i 18. januara 2007. godine). U toku dokaznog postupka obavljeno je dopunsko veštačenje i veštak se izjasnio na primedbe parničnih stranaka u pogledu obavljenog veštačenja.

Opštinski sud je presudom P. 8787/04 od 18. januara 2007. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2171/07 od 8. maja 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu spise predmeta P. 8787/04, radi otklanjanja procesnog nedostatka.

Nakon dostavljanja urednog punomoćja za tužioca spisi predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Novom Sadu koji je rešenjem Gž. 2200/10 od 24. novembra 2010. godine odredio prekid postupka, jer je utvrdio da je u toku žalbenog postupka rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem, sa tim da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici tužioca preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine.

Nakon dostavljanja drugostepenog rešenja punomoćnicima parničnih stranaka krajem 2010. godine nisu preduzimane radnje u postupku, iako je stečajni upravnik imenovan 19. novembra 2010. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje već 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, prilikom računanja dužine trajanja parničnog postupka Ustavni sud je imao u vidu da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2200/2010 od 24. novembra 2010. godine određen prekid postupka zbog otvaranja stečaja nad tužiocem, ali da stečajni upravnik nije preuzeo postupak i nije tražio da sud nastavi postupak, koji je do prekida trajao 14 godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Naime, u odnosnoj pravnoj stvari su postupali sudovi u sve tri sudske instance. Vrhovni sud Srbije je dva puta odlučivao o reviziji. Prvi put je rešenjem Rev. 1701/98 od 14. januara 1999. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2359/97 od 27. novembra 1997. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4927/96 od 4. juna 1997. godine, a drugi put je rešenjem Rev. 3227/02od 25. marta 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2714/99 od 30. maja 2001. godine i presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2685/2001 od 30. oktobra 2001. godine, i vratio spise predmeta na ponovno odlučivanje. Prvostepeni sud je doneo i treću presudu P. 8787/04 od 18. januara 2007. godine, ali je parnični postupak prekinut u fazi odlučivanja o žalbi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu rešenjem Gž. 2200/10 od 24. novembra 2010. godine, zbog otvaranja stečaja nad tužiocem.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je i podnosilac, kao tužilac, u značajnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, tužilac nije u tužbi označio tačnu adresu za tužene, pa je odgovor na tužbu dostavljen sudu (11. aprila 1997. godine) posle više od sedam meseci od podnošenja tužbe(27. avgusta 1996. godine). Pored toga, nakon što je Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 2200/10 od 24. novembra 2010. godine odredio prekid parničnog postupka zbog otvaranja stečaja nad tužiocem, stečajni upravnik u roku od preko tri godine nije tražio da sud nastavi postupak.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8787/04 (ranije P. 4927/96 i P. 2714/99).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima u Novom Sadu da preduzmu sve mere kada se za to steknu zakonski uslovi kako bi se parnični postupak u predmetu P. 8787/04, okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti