Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka pred nadležnim Privrednim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T“, u stečaju , iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 192/10 (sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 1737/11).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T“, u stečaju, iz N. S, podnela je 6. aprila 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 192/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 27. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan; da je navedeni parnični postupak, čija se dužina ustavnom žalbom osporava, prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 192/10 povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Istakao je i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 192/10, sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 1737/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena - Z.J. i T.J iz Temerina i S. S. iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 31.876,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4924/96.

Na prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 28. februar 1997. godine, nisu pristupili tuženi, iako su bili uredno pozvani, pa je sud doneo presudu zbog izostanka. Prvotužena je izjavila žalbu – predlog za vraćanje u pređašnje stanje protiv navedene presude. Na ročištu održanom 8. jula 1997. godine sud je ukinuo presudu zbog izostanka Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4924/96 od 28. februara 1997. godine i odredio da se sprovede ekonomsko-finansijsko veštačenje u predmetu koji je dobio oznaku P. 4180/97.

Sledeće ročište je održano 10. februara 1999. godine, kada je rešenjem konstatovano da je tužba tužioca povučena u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da je postupak u ovoj pravnoj stvari, u odnosu na označene tužene, obustavljen.

Opštinski sud u Novom Sadu je 10. februara 1999. godine doneo i presudu P. 4180/97, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1207/99 od 21.maja 1999. godine usvojio žalbu, presudu Opštinskog sud a P. 4180/97 od 10. februara 1999. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, u predmetu koji je dobio oznaku P. 5431/99, prvo ročište za glavnu raspravu održano je 5. aprila 2000. godine, dok je 1. jula 2000. godine sud rešenjem odredio da se sprovede ekonomsko – finansijsko veštačenje. Veštak je nalaz sa mišljenje m dostavio sudu 23. aprila 200 1. godine. Tokom daljeg postupka sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (30. maja, 14. i 19. oktobra i 21. novembra 2001. godine i 20. marta 2002. godine), od kojih prva četiri ročišta nisu održana, jer na ročište nije pristupila tužena, a na ročištu održanom 20. marta 2002. godine sud je odredio da se sprovede dopunsko veštačenje. U nastavku postupka, sud je zakazao ročišta za 8. maj i 19. jun 2002. godine, koja nisu održana, jer veštak nije obavio veštačenje u ostavljenom roku i nije vratio sudu spise predmeta. Nakon ročišta održanih 16. oktobra i 20. novembra 2002. godine, sud je zaključio raspravu i doneo presudu.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5431/99 od 20. novembra 2002. godine u celini je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Tužilac je 23. decembra 2002. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 511/03 od 3. novembra 2004. godine usvojio žalbu tužioca, presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5431/99 od 20. novembra 2002. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tužilac je podneskom od 25. novembra 2004. godine tražio da prvostepeni sud, u ponovnom postupku u predmetu sada pod brojem P. 8506/04, odredi dopunsko veštačenje, pa je sud rešenjem od 25. februara 2005. godine obavezao veštaka da izradi dopunski nalaz i mišljenje. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 9. marta 2005. godine, a podneskom od 4. aprila 2005. godine tužilac se izjasnio u pogledu izvršenog veštačenja.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8506/04 od 11. septembra 2006. godine odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari do dostavljanja sudu mišljenja Vrhovnog suda Srbije, po predlogu Opštinskog suda u Novom Sadu za rešavanje spornog pravnog pitanja u predmetima „T.“ SZRU, sa tim da će sud postupak nastaviti nakon prijema mišljenja Vrhovnog suda Srbije.

U nastavku postupka sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (29. januara, 5. aprila i 28. maja 2007. godine, 2. novembra 2009. godine i 11. oktobra 2010. godine), od kojih poslednja tri ročišta nisu održana, jer na njih nisu pristupili tužena i veštak, a ročište od 11. oktobra 2010. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu. Na održanim ročištima sud je ponovo odredio da se sprovede dopunsko veštačenje.

Osnovni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud), koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Opštinskog suda, rešenjem P. 192/10 od 21. januara 2011. godine prekinuo je postupak u ovoj pravnoj stvari, sa obrazloženjem da je sud utvrdio da je nad tuženim 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak, a da će se postupak u ovoj pravnoj stvari nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici tužioca preuzmu postupak ili kada ih sud, na predlog protivne stranke, pozove da to učine.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 29. marta 2011. godine izjavio da preuzima postupak i ujedno tražio da sud nastavi parnični postupak.

Osnovni sud je rešenjem P. 3023/11 od 31. marta 2011. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u toj parnici i konstatovao da će spise predmeta nakon pravnosnažnosti rešenja dostaviti Privrednom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud), na dalje postupanje kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Privrednim sudom održano je 22. februara 2012. godine, bez prisustva tužene. Nakon toga, sud je od PU Novi Sad i PS Temerin tražio određene podatke za tuženu, koji su mu dostavljeni 5. aprila 2012. godine. Na ročištu od 11. juna 2012. godine određeno je da će sud putem zamolnice, upućene preko Ministarstva pravde i državne uprave Republike Srbije, zatražiti da se od nadležne PU u Banja Luci proveri da li tužena ima prebivalište na teritoriji Republike Srpske. Privredni sud je 28. novembra 2012. godine dobio obaveštenje od MUP-a Republike Srpske da je tužena prijavljena na adresi u Banja Luci.

Nakon toga, Privredni sud je rešenjem od 5. decembra 2012. godine naložio tuženoj Z.J. iz B. L. da postavi sebi punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji, te da o tome izvesti taj sud, i upozorio tuženu da, ukoliko ne postupi prema navedenom i sama ne odredi punomoćnika za prijem pismena, će joj sud postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za prijem pismena na njen trošak i da će je o tome obavestiti. Navedeno rešenje je putem zamolnice poslate preko Ministarstva pravde i državne uprave Republike Srbije prosleđeno nadležnom organu Bosne i Hercegovine. Ročište koje je bilo zakazano za 7. jun 2013. godine je odloženo, a novo ročište je zakazano za 12. decembar 2013. godine.

U podnesku primljenom u Privrednom sudu 24. juna 2013. godine tužena je odredila punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji.

Ročište koje je bilo zakazano za 12. decembar 2013. godine nije održano.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da još uvek nije okončan, te da se i dalje nalazi u fazi odlučivanja pred prvostepenim sudom. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, zauzeo stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 17 i po godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Opštinski su u Novom Sadu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao šest meseci posle podnošenja tužbe. U periodu od preko dve godine (od 28. maja 2007. godine do 2. novembra 2009. godine), sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. U prilog navedenoj konstataciji govori i to da je Okružni sud u Novom Sadu dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet mu vraćao na ponovni postupak, što je svakako uslovilo da parnica traje preko 17 godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud i ovde ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1737/11 (ranije predmet Os novnog suda u Novom Sadu P. 192/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinar skoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.