Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina, dosuđujući naknadu nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke o zastarelosti potraživanja je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba S. S. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 86763/10 (inicijalno predmet Drugog opšštinskog suda u Beogradu P. 1632/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 29. marta 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 86763/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1632/2000), kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 251/13 od 7. februara 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86763/10 od 15. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je podnosilac ustavne žalbe 25. septembra 1996. godine napadnut u svom stanu i da su mu tom prilikom nanete lake telesne povrede; da je 9. aprila 1997. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo krivičnu prijavu zbog izvršrenja krivičnog dela lake telesne povrede iz člana 54. stav 2. KZRS; da je po toj prijavi pokrenut krivični postupak u predmetu K. 1014/97; da je u toku krivičnog postupka 7. aprila 2000. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete; da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7154/03 od 14. marta 2008. godine delimično usvojen njegov tužbeni zahtev; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 594/10 od 7. aprila 2010. godine nevedena presuda Drugog opštinskog suda preinačena, tako što su podnosiocu ustavne žalbe dosuđeni manji iznosi na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha i naruženosti, dok je presuda Drugog opštinskog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih bolova ukinuta i u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje; da je u ponovnom postupku sada Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 86763/10 od 15. juna 2012. godine kojim je zahtev tužioca za naknadu štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova odbio kao neosnovan; da je Prvi osnovni sud u Beogradu zauzeo stanovište da je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih bolova zastarelo; da je Viši sud u Beogradu presudom Gž. 251/13 od 7. februara 2013. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio navedenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu; da je odluka Višeg suda direktno suprotna ranijoj odluci Apelacionog suda; da nije moguće, ako je u pitanju isti životni događaj, da tužba za naknadu štete za pretrpljeni strah i naruženost nije zastarela, a da je u odnosu na pretrpljenje bolove zastarela; da je Viši sud u Beogradu trebalo da primeni odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na "privilegovani" rok zastarelosti; da je u navedenom parničnom postupku zahtevana naknada štete proistekla iz krivičnog dela; da podnošenje krivične prijave prekida rok zastarelosti, kao i da je predmetni postupak trajao 13 godina.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene presude, da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i na troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86763/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1632/2000) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. S. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. aprila 2000. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog P. D. iz Beograda, radi naknade štete. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1632/2000. Do donošenja presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano devet ročišta, i to: tri ročišta zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, dva zbog sprečenosti punomoćnika tuženog, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog neodazivanja uredno pozvanog svedoka i jedno jer nisu bili združeni spisi krivičnog predmeta tog suda. Sud je rešenjem od 9. marta 2001. godine odredio da postupak miruje zbog izostanka uredno pozvanih parničnih stranaka, a zatim je na ročištu održanom 12. novembra 2001. godine odredio nastavak postupka i doneo rešenje da se postupak prekida do okončanja krivičnog postupka, koji se vodio pred istim sudom u predmetu K. 1014/97, sa tim da će se postupak nastaviti na predlog parničnih stranaka. U podnesku od 4. juna 2003. godine punomoćnik tužioca je tražio da sud nastavi parnični postupak, jer je, u međuvremenu, okončan krivični postupak (presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2717/02 od 7. februara 2003.) i postupak je nastavljen pod brojem P. 7154/03. Na ročištu održanom 9. juna 2004. godine punomoćnik tuženog je istakao prigovor zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete u ovoj pravnoj stvari. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka, predloženi svedok, a obavljeno je i medicinsko veštačenje od strane psihijatra i specijaliste rekonstruktivne i estetske hirurgije.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7154/03 od 14. marta 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, na ime pretrpljenog straha i na ime duševnih bolova, isplati određene novčane iznose, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime materijalne štete zbog izgubljene zarade i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 594/10 od 7. aprila 2010. godine potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7154/03 od 14. marta 2008. godine, u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, preinačio prvostepenu presudu u pogledu dosuđenih iznosa na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i naruženost i ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu, na ponovno suđenje.

Spisi predmeta su 31. maja 2010. godine vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na koji je nakon 1. janura 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, a predmetu je dodeljen broj P. 86763/10. Prvo ročište je održano 13. maja 2011. godine i sud je odredio dopunsko veštačenje, na okolnosti da li je tužilac pretrpeo fizičke bolove zbog zadobijene povrede, i ako jeste, kojeg intenziteta i u kom trajanju, na teret tužioca. Do donošenja presude zakazana su još četiri ročišta, od kojih dva nisu održana, zbog nedostatka procesnih uslova, odnosno zato što tuženi nije bio uredno pozvan. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je navedeno veštačenje, stranke su se izjasnile u pogledu nalaza i mišenja veštaka i saslušan je veštak.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86763/10 od 15. juna 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 85.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i određeno da svaka parnična stranka snosi svoje troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 251/13 od 7. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86763/10 od 15. juna 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, između ostalog, navedeno je: da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 1014/97 od 24. januara 2002. godine okrivljeni R. D. oglašen krivim što je 25. septembra 1996. godine lako telesno povredio oštećenog S. S. tako što ga je metalnom šerpom udario u predelu desne slepoočnice i naneo mu povrede u vidu razderotine, nagnječenja desnog čeonog predela, čime je izvršio krivično delo lake telesne povrede iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZSR, pa je osuđen na novčanu kaznu, a oštećeni je upućen na parnicu radi odtvarenja imovinsko-pravnog zahteva, iako takav zahtev nije postavio, već je 24. januara 2002. godine obavestio sud da je pokrenuo parnični postupak radi naknade nematerijalne štete; da je navedena presuda preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2717/02 od 7. februara 2003. godine tako što je u odnosu na okrivanjenog R. D. optužba odbijena; da je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka dr S. C. od 16. avgusta 2011. godine, tužilac trpeo fizičke bolove jakog intenziteta od povređivanja, tokom transplantacije do K. c. S, ušivanja rane i naredna 24 sata, nakon toga srednjeg intenziteta dva dana, a potom slabog intenziteta do kontrole 4. oktobra 1996. godine, posle čega više nije trpeo fizičke bolove.

Dalje, u obrazloženju, ocenjeno je: da je tužilac trpeo fizičke bolove do 4. oktobra 1996. godine, a da je tužbu sudu podneo 7. aprila 2000. godine, po proteku tri godine od saznanja za štetu i učinioca propisanog članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je potaživanje tužioca zastarelo, pa je pravilno postupio kada je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova odbio kao neosnovan; da je za takvo postupanje prvostepeni sud dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, navedeno je: da je bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude navod žalbe da je tužilac podneo krivičnu prijavu i zatražio krivično gonjenje tuženog, te da je krivični sud uputio tužioca na parnicu radi ostvarenja imovinsko-pravnog zahteva, čime se faktički ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da bi prema članu 388. Zakona o obligacionim odnosima došlo do prekida zastarelosti potraživanja potrebno je da poverilac protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom podnese tužbu ili preduzme drugu radnju u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja; da podnošenje krivične prijave i pridruživanje krivičnom gonjenju tuženog nisu radnje usmerene na potraživanje tužioca već na krivično gonjenje tuženog; da upućivanje tužioca od strane krivičnog suda u krivičnom postupku na parnicu radi ostvarenja imovinsko-pravnog zahteva takođe nije radnja tužioca usmerena na njegovo potraživanje; da bi takva radnja bila isticanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, koji, kao što je navedeno, tužilac nije istakao, te da zbog toga nije došlo do prekida zastarevanja potraživanja tužioca; da je neosnovana žalba i u delu kojim se ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, i to član 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer od krivičnog dela lake telesne povrede, kojom je prouzrokovana šteta tužiocu, do podnošenja tužbe nije protekao rok od šest godina, koliko je predviđeno za zastarelost krivičnog gonjenja iz razloga što je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2717/02 od 7. februara 2003. godine odbijena optužba u odnosu na ovde tuženog, pa se ne može smatrati da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, čije izvršenje je jedino sud u krivičnom postupku ovlašćen da utvrdi, pa se ne može primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja iz navedene zakonske odredbe.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 8. marta 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o obigacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 39/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br oj 31/93 (Uredba - za vreme ratnog stanja: br. 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, a prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete (član 377. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. aprila 2000. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 251/13 od 7. februara 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak do pravnosnažnog okončanja trajao više od 12 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku , postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući učinak nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo upravo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Prvostepeni sud je presudu P. 7154/03 od 14. marta 2008. godine doneo nakon više od sedam i po godina od podnošenja tužbe. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da u postupku nisu predizumane radnje u određenom vremenskom periodu koji je ukupno trajao više od dve godine, zbog okolnosti koje se ne mogu staviti na teret prvostepenom sudu. Naime, zbog izostanka uredno pozvanih stranaka sa ročišta, sud je rešenjem od 9. marta 2001. godine odredio mirovanje postupka, a zatim je na ročištu održanom 12. novembra 2001. godine odredio nastavak postupka, ali je doneo i rešenje da se postupak prekida do okončanja krivičnog postupka, nakon čijeg okončanja je punomoćnik tužioca u podnesku od 4. juna 2003. godine tražio nastavak prekinutog parničnog postupka. Međutim, nakon ukidanja prvostepene presude u jednom delu presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 594/10 od 7. aprila 2010. godine i vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu, nadležni Prvi osnovni sud u Beogradu je ročište u ponovnom postupku zakazao tek nakon godinu dana.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, budući da je u sprovedenom dokaznom postupku sud odredio veštačenje i dopunu veštačenja, radi utvrđivanja bitnih činjenica za koje je bilo potrebno stručno znanje, kojim sud ne raspolaže.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku, ali i da je svojim postupcima u izvesnoj meri doprineo produženju parnice. Naime, sud je tri ročišta odložio zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a jednom je bilo određeno i mirovanje postupka zbog izostanka uredno pozvanih stranaka sa ročišta.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, ipak dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedovoljno delotvornog postupanja i odlučivanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 86763/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1632/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu, određenu, pre svega činjeničnu složenost predmeta spora, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novč ani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao d a se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 251/13 od 7. februara 2013. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86763/10 od 15. juna 2012. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti preostalog dela postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo pravne stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrerne. U vezi sa tim, Ustavni sud je konstatovao da je o delu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah i naruženost i za materijalnu štetu zbog izgubljene zarade postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 594/10 od 7. aprila 2010. godine, te da je u ponovnom postupku odlučivano samo o zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova. U sprovedenom postupku utvrđeno je da je tužilac trpeo fizičke bolove do 4. oktobra 1996. godine, a da je tužbu podneo 7. aprila 2000. godine, po proteku roka od tri godine od saznanja za štetu i učinioca, propisanog odredbama člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu čega je prvostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo. Pri tome, tužilac u toku krivičnog postupka, koji je pokrenut pre parničnog postupka i do čijeg okončanja je parnični postupak bio u prekidu, nije istakao imovinsko-pravni zahtev. Naime, da bi prema članu 388. Zakona o obligacionim odnosima došlo do prekida zastarelosti potraživanja potrebno je da poverilac protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom podnese tužbu ili preduzme drugu radnju u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Podnošenje krivične prijave i pridruživanje krivičnom gonjenju tuženog nisu radnje usmerene na potraživanje tužioca, već na krivično gonjenje tuženog. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio i zašto se, u konkretnom slučaju, ne može primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, navodeći da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2717/02 od 7. februara 2013. godine optužba odbijena u odnosu na tuženog, zbog čega se ne može smatrati da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, čije izvršenje je jedino sud u krivičnom postupku ovlašćen da utvrdi, te se ne može primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja iz navedene zakonske odredbe.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti