Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog ponašanja podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko osam godina. Sud je utvrdio da je podnosilac žalbe značajno doprineo dužini postupka, posebno zahtevom za prekid koji je trajao skoro pet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Jovanovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Predraga Jovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11655/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6592/04).

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Jovanović iz Beograda je, 25. februra 2013. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11655/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6592/04).

U ustavnoj žalbi je ukazano na dugo trajanje spora od devet godina, u kojem je imao svojstvo tužioca.

Podnosilac je p redložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava, a tražio je i naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Pr vog osnovnog suda u Beogradu P. 11655/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Predrag Jovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 17. septembra 2004. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog - preduzeća „Ivan Milutinović-PIM“, radi isplate zarade. Predmet je formiran pod brojem P. 6592/04.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog izostanka P. 6592/04 od 5. novembra 2004. godine.

Na ročištu od 23. februara 2005. godine usvojen je predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje i ukinuta je presuda zbog izostanka. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1946/05.

Drugi opštinski sud je doneo rešenje P. 1946/05 od 6. aprila 2005. godine kojim se tužba smatra povučenom, jer tužilac koji je uredno pozvan nije pristupio na ročište.

Na ročištu od 21. juna 2005. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje o povlačenju tužbe. Predmet je formiran pod novim brojem P. 4688/05.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost visine iznosa neisplaćenih zarada dostavljen je sudu 17. januara 2006. godine.

Tužilac je podneskom od 26. januara 2006. godine precizirao tužbeni zahtev.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4688/05 od 24. februara 2006. godine odbio tužbeni zahtev.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1800/06 od 12. maja 2006. godine vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2569/06 od 21. juna 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem P. 4781/06.

Na predlog tužioca, Drugi opštinski sud je doneo rešenje P. 4781/06 od 14. novembra 2006. godine o prekidu postupka.

Tužilac je podneskom od 24. oktobra 2011. godine tražio nastavak postupka.

Postupak je nastavljen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23573/11, na ročištu od 30. maja 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 11655/12 od 6. septembra 2012. godine odbio tužbeni zahtev.

Nakon održane rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6397/12 od 11. februara 2013. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

U postupku je zakazano devet ročišta, pri čemu tri ročišta nisu održana (dva ročišta nisu održana zbog podnosioca ustavne žalbe - jedno ročište nije održano zbog nepostupanja podnosioca po nalogu suda da uplati predujam veštačenja, a drugo ročište nije održano jer podnosilac nije pristupio na ročište, zbog čega je doneto rešenje kojim se smatra da je tužba povučena).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period od 17. septembra 2004. godine kada je podnosilac podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, do 11. februara 2013. godine kada je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6397/12. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao osam godina i pet meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ima o nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njegovom zahtevu za isplatu zarade u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on znatno doprineo dužini trajanja postupka . Naime , jedno ročište za glavnu raspravu nije održano jer podnosilac nije u ostavljenom roku uplatio predujam za veštačenje. Zatim, zbog izostanka podnosioca ustavne žalbe sa ročišta doneto je rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Na kraju, ali najvažnije, podnosilac ustavne žalbe je predložio prekid postupka na ročištu od 14. novembra 2006. godine, a zahtev za nastavak postupka podnosilac je tražio tek 24. oktobra 2011. godine, dakle skoro nakon pet godina.

Kada je reč o postupanju parničnih sudova, Ustavni sud ocenjuje da se vremenski period od 14. novembra 2006. godine, kada je na predlog podnosioca ustavne žalbe određen prekid postupka, do 24. oktobra 2011. godine, kada je podnosilac tražio nastavak postupka, ne može staviti na teret sudu. Izneta ocena Ustavnog suda temelji se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (u tom smislu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Sa druge strane, Ustavni sud ocenjuje da su parnični sudovi aktivno postupali kada postupak nije bio u prekidu (izvedeno je veštačenje, nakon manje od dve godine od podnošenje tužbe doneta je prva po redu prvostepena presuda, čak je i drugostepeni sud otvorio glavnu raspravu, nakon čega je doneo presudu u korist podnosioca).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11655/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6592/04), nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 9175/2017: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku
• Už 3113/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu