Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 1994. godine. Uzimajući u obzir ukupno trajanje postupka, složenost predmeta i značaj spora, sud je konstatovao neopravdanu dužinu postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Radovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Radovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 532/02 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3330/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragan Radović iz Beograda podneo je 30. januara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 532/02.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 5. januara 1994. godine podneo tužbu, kojom je tražio poništaj „nezakonite odluke“ o razrešenju sa funkcije direktora DP „Fitep“ iz Beograda; da je 4. marta 1994. godine podneo tužbu kojom je tražio poništaj odluke Radničkog saveta istog preduzeća o prestanku radnog odnosa; da su u toku postupka oba predmeta spojena; da je prvostepeni sud doneo presudu kojom se obe navedene odluke poništavaju kao nezakonite, međutim, da je drugostepeni sud u postupku po žalbi tuženog doneo rešenje kojim je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; da se postupak i posle 15 godina i dalje vodi pred prvostepenim sudom.
Ustavni sud je dopisom od 7. aprila 2009. godine, na osnovu člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/08 i 27/08), dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu ovu ustavnu žalbu na odgovor i tražio predmet P1. 532/02 na uvid. Međutim, opštinski sud je Ustavnom sudu dostavio samo navedeni predmet na uvid, bez odgovora na ustavnu žalbu.
3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 532/02 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3330/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 5. januara 1994. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog DP „Fitep“, Beograd, kojom je tražio da se poništi odluka Radničkog saveta tuženog broj 38 od 17. decembra 1993. godine, kojom je tužilac razrešen dužnosti direktora navedenog preduzeća pre isteka mandata na koji je izabran, kao i da „poništi eventualne radnje tuženog preduzete na osnovu osporene odluke“. Uz tužbu je podnet i predlog za određivanje privremene mere vraćanja tužioca na poslove i radne zadatke direktora preduzeća, do okončanja postupka. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 12/94.
Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon dva pripremna ročišta (održana 2. i 30. marta 1994. godine) i tri ročišta za glavnu raspravu (održana 26. aprila, 20. i 24. maja), doneo je presudu P1. 12/94 od 24. maja 1994. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio odluku Radničkog saveta tuženog broj 38 od 17. decembra 1994. godine kao nezakonitu, dok je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište kao nezakonite eventualne radnje preduzete na osnovu osporene odluke tuženog, kao i predlog za određivanje privremene mere. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.
Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je 25. januara 1995. godine rešenje Gž1. 1057/94, kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 12/94 od 24. maja 1994. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon vraćanja spisa, predmet je zaveden pod broj P1. 51/95.
U ponovnom postupku Četvrti opštinski sud je održao dva ročišta (8. juna 1995. godine i 2. oktobra 1995. godine). Na ročištu od 2. oktobra 1995. godine opštinski sud je doneo rešenje o prekidu postupka i naložio tuženom da odluči o prigovoru tužioca na osporenu odluku tuženog u roku od 30 dana, s tim da će se parnični postupak nastaviti po dostavljanju drugostepene odluke tuženog, odnosno na predlog stranaka. Na ovo rešenje stranke nisu izjavile žalbu. Prvostepeni sud je do 28. januara 1997. godine mesečno (npr. 9. novembra i 14. decembra 1995. godine, 17. januara, 15. februara, 19. marta, 25.maja 1996. godine itd.) utvrđivao da li su parnične stranke podnele predlog za nastavak postupka, kada je, pošto takvog zahteva stranaka nije bilo, arhivirao predmet.
Tužilac je podneskom od 6. jula 1999. godine tražio da se prekinuti postupak nastavi. Postupak je nastavljen pod brojem P1. 402/00, a prvo ročište zakazano je za 4. juli 2000. godine. Na ovom ročištu tužilac je preinačio tužbu, tako što je istakao novi zahtev, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati razliku u zaradi između radnog mesta direktora i referenta za plan i analizu, na koje radno mesto je nakon razrešenja bio raspoređen, „u iznosu koji će naknadno opredeliti“, a na ročištu od 6. septembra 2000. godine sud doneo odluku da ovaj predmet združi predmetu tog suda P1. 401/00 radi odluke o spajanju.
U međuvremenu, s obzirom na to da je Radnički savet DP „Fitep“, Beograd 4. marta 1994. godine doneo odluku broj 39 kojom je ovde podnosiocu ustavne žalbe izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog „utvrđene odgovornosti za teže povrede radnih dužnosti iz člana 74. stav 1. tač. 1, 2, 3, 4, 7, 14, 16. i 28. Pravilnika o ranim odnosima Preduzeća“, podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 1994. godine podneo i drugu tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog DP „Fitep“, Beograd, kojom je tražio da se navedena odluka Radničkog saveta tuženog poništi kao nezakonita, jer je doneta od strane nenadležnog organa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 84/94.
U ovom postupku, do njegovog prekida, zakazano je i održano pet ročišta za glavnu raspravu (12. maja, 30. juna, 14. septembra i 16. decembra 1994. godine, kao i 24. marta 1995. godine). Na ročištu održanom 14. septembra 1994. godine tužilac je obavestio sud da je rešenjem ministra za rad, boračka i socijalna pitanja broj 164-03-168/94-04 od 15. juna 1994. godine odloženo izvršenje osporene odluke Radničkog saveta tuženog, a da ga tuženi o tome nije obavestio, dok je tuženi izjavio da je više puta pokušao dostavu navedene odluke, ali da dostavu nije uspeo da izvrši. Četvrti opštinski sud u Beogradu je, na ročištu održanom 24. marta 1995. godine, doneo rešenje P1. 84/94, kojim je prekinuo ovaj parnični postupak i naložio tužiocu da u roku od 15 dana podnese prigovor protiv osporene odluke Radničkog saveta tuženog, nadležnom drugostepenom organu tuženog, s tim da će se postupak nastaviti na predlog stranke, „a nakon prestanka razloga zbog kojih je postupak prekinut“. Tužilac je podneskom od 17. aprila 1995. godine obavestio sud da je uložio prigovor protiv sporne odluke tuženog, kao i da je tuženi rešenjem od 11. aprila 1995. godine taj prigovor odbacio, dok je tuženi podneskom od 16. maja 1995. godine tražio da se postupak nastavi, jer su se za to stekli uslovi.
Nakon nastavka prekinutog postupka, prvo ročište za glavnu raspravu održano je 18. decembra 1995. godine, a do zaključenja glavne rasprave održano je još 19 ročišta (14. marta, 10. juna i 24 oktobra 1996. godine; 16. januara, 6. maja, 2. oktobra i 28. novembra 1997. godine; 4. februara, 28. aprila, 12. oktobra i 24. decembra 1998. godine; 18. marta, 16. jula, 18. novembra i 30. decembra 1999. godine; 22. februara, 20. marta, 4. i 12. aprila 2000. godine), dok tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 12. jun 1998. godine, jer na raspravu nije pristupio određeni svedok, a ročišta zakazana za 6. maj i 2. jun 1999. godine, jer tuženi nije došao na raspravu). U toku ovog dela postupka na osam ročišta izveden je dokaz saslušanjem određenih svedoka, na dva ročišta izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog i izveden dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke, s obzirom na to da je tužilac podneskom od 24. aprila 1998. godine preinačio tužbu i pored postojećeg zahteva, istakao zahtev za isplatu naknade na ime razlike između mesečnih zarada koje je tužilac ostvarivao kod tuženog na novom radnom mestu na koje je raspoređen i zarade koju bi ostvario na radnom mestu direktora preduzeća. Na ostalim ročištima stranke su se samo izjašnjavale o tužbi i tužbenom zahtevu.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je na ročištu održanom 12. aprila 2000. godine, nakon sprovedenog dokaznog postupka, zaključio glavnu raspravu, ali ju je rešenjem od 12. aprila 2000. godine ponovo otvorio i zakazao novo ročište za 4. juli 2000. godine. Predmet je dobio broj P1. 401/00. Navedeno ročište je nakon izjašnjenja tužioca o tužbi i tužbenom zahtevu, odloženo na zahtev punomoćnika tuženog, koji je tražio rok da se upozna sa predmetom. Na ročištu održanom 6. septembra 2000. godine ovoj parnici spojena je parnica koja se vodila pred istim sudom i između istih parničnih stranaka u predmetu P1. 402/00, dok je na narednom ročištu, održanom 13. novembra 2000. godine, nakon završnih reči parničnih stranaka glavna rasprava ponovo zaključena.
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 401/00 od 14. novembra 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništena su osporena rešenja tuženog, a tuženi je obavezan da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim radom, u roku od osam dana od prijema pismenog otpravka presude. Takođe, tuženi je obavezan da tužiocu na ime razlike u zaradi između radnog mesta direktora i radnog mesta referenta za plan i analizu, na koje je tužilac naknadno raspoređen, za naznačeni period isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za iznos preko dosuđenog tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Ovom presudom odbijen je kao neosnovan i predlog tužioca za određivanje privremene mere vraćanja na radno mesto direktora tuženog preduzeća do pravnosnažnog okončanja spora. Protiv ove presude obe parnične stranke izjavile su žalbu.
Okružni sud u Beogradu doneo je 18. aprila 2002. godine rešenje Gž1. 1561/01, kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 401/00 od 14. novembra 2000. godine u delu kojim su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 532/02. U ovom delu postupka, do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, održano je šest ročišta za glavnu raspravu (18. decembra 2002. godine, 25. septembra, 25. oktobra i 5. decembra 2007. godine, 23. juna 2008. godine, kao i 17. februara 2009. godine), na kojima su se parnične stranke samo izjašnjavale o tužbi i tužbenom zahtevu, dok dva ročišta nisu održana (prvo, zakazano za 27. mart 2008. godine – jer je tuženi tražio rok da se izjasni na podnesak tuženog od 17. marta 2008. godine koji mu je uručen tog dana, kao i jer pozvani veštak nije došao, a drugo, zakazano za 5. novembar 2008. godine – jer tužilac nije došao iako je bio uredno pozvan, a za to ročište je bilo određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca kao parnične stranke). U periodu od 18. decembra 2002. godine do 25. septembra 2007. godine, sud nije zakazao nijedno ročište. U ovom periodu, sud je rešenjem od 20. oktobra 2004. godine odredio veštaka, kao i zadatak veštačenja.
Prema obaveštenju Prvog osnovnog suda u Beogradu, ovaj postupak se sada vodi pred tim sudom pod brojem P1. 3330/10.
5. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će, osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, sud prekid postupka odrediti, između ostalog, ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 213. stav 1. tačka 1)); da će se, ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1. i stav 2. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 215. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (člana 434.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 5. januara 1994. godine do podnošenja ustavne žalbe 30. januara 2009. godine, trajao 15 godina, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 5. januara 1994. godine, pa nadalje.
Navedeno trajanje parničnog postupka, dodatno otežano činjenicom da je spor iz radnih odnosa, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.
Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složenijeg činjeničnog stanja, s obzirom na to da je tužbenim zahtevima tražen poništaj dve odluke tuženog, kao i isplata određenih novčanih iznosa, čiju je visinu trebalo da utvrdi sud. Stoga je na sudu bilo da izvede određene dokaze, pre svega saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka, uvidom u određenu dokumentaciju tuženog, kao i veštačenjem preko veštaka finansijske struke.
Međutim, prema oceni Ustavnog suda, izvesna složenost činjeničnog stanja ne može biti opravdanje da postupak koji je naročito hitan i u kome se odlučuje o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, ne bude okončan ni 17 godina nakon što je pokrenut. Ustavni sud konstatuje da je u toku predmetnog parničnog postupka održan veliki broj ročišta, ali da su se na najvećem broju ročišta parnične stranke samo izjašnjavale o tužbi i tužbenim zahtevima, te da nisu preduzimane nikakve parnične radnje. Ustavni sud posebno ističe da je Četvrti opštinski sud u Beogradu bio dva puta potpuno neaktivan, prvi put u periodu od 6. jula 1999. godine, kada je tužilac podneskom zatražio da se prekinuti postupak nastavi, pa do 4. jula 2000. godine, kada je održano prvo ročište nakon prekida postupka, kao i u periodu od čak skoro pet godina (od 18. decembra 2002. godine do 25. septembra 2007. godine), kada nije održano niti jedno ročište, a sud je samo odredio veštaka i zadatak veštačenja, te da je ovakvo postupanje opštinskog suda nedopustivo. Pored navedenog, prvostepeni sud je rešenjem od 2. oktobra 1995. godine prekinuo postupak i naložio tuženom da u roku od 30 dana odluči o prigovoru koji je tužilac izjavio na odluku Radničkog saveta tuženog broj 39 o prestanku radnog odnosa tuženog, s tim da će postupak biti nastavljen po dostavljanju sudu odluke tuženog o prigovoru, odnosno na predlog stranaka, ali je postupak nastavljen tek 4. jula 2000. godine. U konkretnom slučaju, parnični sud je, kako je Ustavni sud utvrdio, nakon prekida postupka narednih 15 meseci mesečno proveravao da li je stranka podnela predlog za nastavak postupka, nakon čega je arhivirao predmet. Međutim, po oceni Ustavnog suda, s obzirom na to da je sud odgovoran da se postupak koji vodi ne odugovlači i kako ga vrsta postupka (radni spor), obavezuje na hitno postupanje, a s obzirom na to da je prekidajući postupak ostavio rok parničnoj stranci u kome treba da postupi, parnični sud je trebalo da i ukoliko nema predloga stranke za nastavak postupka u razumnom roku, nastavi postupak, a činjenicu nepostojanja odluke tuženog po podnetom prigovoru ili eventualno nepostojanje prigovora, ceni u skladu sa merodavnim materijalnim i procesnim propisima.
S druge strane, Ustavni sud je ocenio da su postavljeni tužbeni zahtevi u predmetnom parničnom postupku bili od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je njima tražio da sud poništi odluke tuženog na osnovu kojih je podnosilac razrešen funkcije direktora preduzeća, odnosno na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, kao i isplatu određenog novčanog iznosa na ime razlike u zaradi koju je ostvarivao i one koju bi ostvario da navedene odluke nisu donete.
Međutim, bez obzira na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u izvesnoj meri i sam podnosilac ustavne žalbe doprineo navedenom trajanju postupka, pre svega, jer u situaciji kad je parnični postupak bio prekinut do donošenja odluke tuženog o prigovoru tužioca, tri i po godine nije tražio nastavak postupka.
7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je pre svega nedelotvorno i neefikasno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, dovelo do toga da predmetni parnični postupak posle sada već 17 godina nije okončan, što ne može biti opravdano ni iznetim propustom podnosioca, niti izvesnom složenošću predmeta spora, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u predmetu P1. 532/02 vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu (sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3330/10), odlučujući kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud je, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva, i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", a u tački 2. izreke je naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.
8. Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević