Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje od 2007. godine. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od po 300 evra i nalaže nadležnim sudovima da postupak okončaju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenik predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Stanojevića i Zorana Stanojevića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetislava Stanojevića i Zorana Stanojevića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 10868/07, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 56625/10, povređeno prav o podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetislav Stanojević i Zoran Stanojević, obojica iz Beograda, preko punomoćnika Miroslava Biljanića, advokata iz Kruševca, podneli su Ustavnom sudu 12 . januara 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 10868/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci, kao izvršni poverioci, podneli avgusta 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje rešenja Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine, kojim im je određena visina naknade za oduzeto građevinsko zemljište. Takođe je navedeno da su podnosioci prvu ratu iznosa utvrđenog navedenim rešenjem naplatili u izvršnom postupku koji se, takođe, vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, ali da je problem nastao kada su novim predlogom za izvršenje tražili naplatu druge rate. Podnosioci ističu da je njihov predlog za izvršenje u označenom izvršnom postupku odbijen rešenjem od 31. decembra 2007. godine, a nakon što je to rešenje ukinuto u postupku po žalbi, izvršni sud je, posle više urgencija podnosilaca, novo rešenje doneo 2. septembra 2009. godine, kojim je ponovo odbio predlog za izvršenje. Od Ustavnog suda je traženo da „naredi“: sprovođenje izvršenja rešenja Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine i isplatu poveriocima zaostale rate, kao i da se poveriocima naknadi šteta.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu Prvi osnovni sud u Beogradu je, između ostalog, navedeno da je u taj sud 25. oktobra 2010. godine doneo rešenje o izvršenju i dostavio ga Narodnoj banci Srbije, radi sprovođenja izvršenja. Takođe je navedeno da su protiv navedenog rešenja obe stranke izjavile žalbe, o kojima je odlučivano 3. jula 2012. godine, kao i da je u cilju ubrzanja označenog postupka data naredba da se predmet hitno iznese postupajućem sudiji radi preduzimanja svih zakonskih mera radi okončanja postupka.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 56625/10 i drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine usvojen je predlog predlagača Svetislava Stanojevića, Velimira Stanojevića, Zorana Stanojevića i Milorada Stanojevića, svih iz Uroševca, te je obavezan protivnik predlagača DP „Poljoprivredno dobro“ Uroševac da, na ime naknade za oduzeto građevinsko zemljište, isplati navedeni novčani iznos, kao i da naknadi troškove tog postupka, s tim da ukoliko označeni protivnik predlagača nije u mogućnosti da isplati navedene novčane iznose, obavezan je da to učini protivnik predlagača Opština Uroševac, a ukoliko ni taj protivnik predlagača nije u mogućnosti da ih isplati, obavezan je protivnik predlagača Republika Srbija da to učini.

Rešenjima Opštinskog suda u Uroševcu I. 2/06 od 23. avgusta 2005. godine i od 28. septembra 2006. godine obustavljen je postupak izvršenja rešenja tog suda R. 9/02 od 25. juna 2004. godine, protiv izvršnog dužnika DP „Poljoprivredno dobro“ Uroševac, kao i protiv izvršnog dužnika Opštine Uroševac, zbog nemogućnosti sprovođenja izvršenja.

Prvu ratu iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine predlagači su naplatili u izvršnom postupku I. 14947/06 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, vođenom protiv izvršnog dužnika Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa ostalim predlagačima, kao izvršni poverioci, podneli su 27. avgusta 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, druge rate novčanog iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 10868/07.

Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 31. decembra 2007. godine rešenje I. 10868/07, kojim je odbio predlog izvršnih poverilaca kao neosnovan, jer izvršni poverioci nisu dokazali da se izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja nije moglo sprovesti na svim sredstvima izvršenja prema dužnicima prvog i drugo reda iz rešenja Opštinskog suda u Uroševcu R. 9/02 od 25. juna 2004. godine. Protiv ovog rešenja predlagači su izjavili žalbu 17. januara 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o navedenoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 3180/08 od 10. aprila 2008. godine, kojim je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 10868/07 od 31. decembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta dostavljeni sud Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 14. avgusta 2008. godine.

U ponovnom postupku Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje I. 7540/08 od 2. septembra 2009. godine, kojim je odbio predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, kao neosnovan, navodeći u obrazloženju ovog rešenja iste razloge kao i u rešenju od 31. decembra 2007. godine. Predlagači su protiv ovog rešenja izjavili žalbu 14. septembra 2009. godine.

Viši sud u Beogradu, u postupku po navedenoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 7389/10 od 8. septembra 2010. godine, kojim je uvažio žalbu poverilaca, ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 7540/08 od 2. septembra 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U drugom ponovnom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 25. oktobra 2010. godine rešenje o izvršenju I. 56625/10. Isti sud je 27. oktobra 2010. godine doneo zaključak I. 56625/10, kojim je naložio Narodnoj banci Srbije da sprovede postupak prinudne naplate po rešenju o izvršenju I. 56625/10 od 25. oktobra 2010. godine. Označeno rešenje i zaključak dostavljeni su Narodnoj banci Srbije 2. novembra 2010. godine, kada je izvršenje i sprovedeno. Protiv označenog rešenja obe stranke su izjavile žalbe 5, odnosno 11. novembra 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje IPV. 630/11 od 3. jula 2012. godine, kojim je odbio kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 56625/10 od 25. oktobra 2010. godine i usvojio prigovor izvršnih poverilaca i ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 56625/10 od 25. oktobra 2010. godine u delu odmerenih troškova izvršnog postupak i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu Prvi osnovni sud u Beogradu nije doneo rešenje u ponovnom postupku.

5. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Odredbom člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga za izvršenje 27. avgusta 200 7. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu pa do sprovođenja izvršenja, odnosno do naplate potraživanja po pravnosnažnoj sudskoj odluci – 2. novembra 2010. godine, trajao tri godine i dva meseca, kao i da postupak u odnosu na deo troškova predmetnog izvršnog postupka još nije okončan.

Navedena dužina trajanja označenog izvršnog postupka sama po sebi ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev za podnosioce ustavne žalbe bio značajan, s obzirom na to da je izvršni postupak pokrenut radi naplate većeg novčanog iznosa, kao i da podnosioci nisu ničim uticali na navedenu dužinu trajanja postupka.

Sa druge strane, analizirajući postupanje redovnih sudova, Ustavni sud je ocenio da u postupku, koji je po svojoj prirodi hitan, a koji, u konkretnom slučaju, nije bio posebno složen, izvršni sud nije preduzimao sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka u najkraćem roku da bi se izvršni poverioci namirili. Naime, Četvrti opštinski sud u Beogradu je prvo rešenje kojim je odbio predlog poverilaca za izvršenje doneo nakon četiri meseca od podnošenja tog predloga, a drugo rešenje kojim je odbio predlog za izvršenje - tek nakon godinu dana od vraćanja spisa predmeta od drugostepenog suda , pri čemu je doneo istovetno rešenje prvom rešenju. Takođe, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenje o izvršenju doneo godinu dana nakon što mu je Viši sud u Beogradu vratio spise predmeta. Ustavni sud je utvrdio i da je o žalbi izvršnih poverilaca od 14. septembra 2009. godine odlučeno tek 2. septembra 2010. godine, odnosno nakon godinu dana, kao i da je o žalbama obe stranke izjavljenim protiv rešenja od 25. oktobra 2010. godine odlučeno nakon jedne godine i sedam meseci.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem izvršnog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava., te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno vreme naplate potraživanja po pravnosnažnoj sudskoj odluci. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odre daba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti