Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko deset godina. Sud je ocenio da je do povrede došlo prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda, ali je odbio zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 899/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz B. je 13. januara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7351/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina i da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da prvostepeni i drugostepeni sud prilikom donošenja presuda nisu cenili određene dokaze. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 899/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja V. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 31. avgusta 2000. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog R. I, radi predaje njenih ličnih stvari. Tužilja je eventualnim tužbenim zahtevom tražila da joj tuženi isplati protivvrednost tih stvari. Predmet je zaveden pod brojem P. 2349/00.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 25 ročišta za glavnu raspravu (12. decembra 2000, 13. februara 2001, 3. aprila 2001, 7. juna 2001, 13. septembra 2001, 29. aprila 2002, 6. novembra 2003, 17. februara 2004, 16. marta 2004, 20. aprila 2004, 29. septembra 2004, 17. novembra 2004, 20. decembra 2004, 4. aprila 2005, 3. maja 2006, 25. septembra 2006, 7. decembra 2006, 25. januara 2007, 13. februara 2007, 19. novembra 2007, 4. marta 2008, 10. juna 2008, 10. septembra 2008, 11. novembra 2008. i 21. januara 2009. godine), od kojih je 19 održano. Ročište zakazano za 12. decembar 2000. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki jer tuženi nije uredno pozvan, ročišta zakazana za 3. april 2001, 7. jun 2001. i 20. decembar 2004. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 17. februar 2004. nije održano zbog nedolaska određenog svedoka i veštaka, a ročište zakazano za 19. novembar 2007. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu.

Prvostepeni sud je 21. juna 2005. godine doneo presudu P. 2349/00-02, kojom je delimično usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj isplati protivvrednost njenih ličnih stvari u iznosu bliže određenom u izreci, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 30. novembra 2005. godine doneo rešenje Gž. 12106/05, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije cenio kao dokaz sudsko poravnanje koje su parnične stranke zaključile pred istim sudom 3R. 654/00 od 10. avgusta 2000. godine, kojim je tuženi obavezao na predaju pokretnih stvari tužilje i da će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li su sporne stvari uopšte postojale i da li su bile u državini tuženog. Okružni sud u Beogradu je 17. marta 2006. godine vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu, sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 899/06. Treći opštinski sud u Beogradu je 21. januara 2009. godine doneo presudu P. 899/06, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi preda njene lične stvari; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi isplati određeni novčani iznos na ime protivvrednosti njenih ličnih stvari; u stavu trećem izreke obavezao tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 12. juna 2009. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7351/10 od 20. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke bile supružnici i da je tuženi u postupku podele imovine na osnovu sudskog poravnanja od 10. avgusta 2000. godine postao isključivi vlasnik stana u Ulici V. I. u B. i stana u H. N. i da je tužilji na ime suvlasničkog udela isplatio dinarsku protivvrednost od 80.000 DM ; da se navedenim poravnanjem tuženi obavezao da u roku od tri dana preda tužilji sve njene lične stvari i da je tužilja istog dana kada je zaključeno poravnanje u prisustvu svog punomoćnika preuzela stvari u stanu u Ulici V. I. u Be, o čemu je sačinjen zapisnik o primopredaji pokretnih stvari, te da je tužilja, pored toga, u prisustvu policije 16. maja 2000. godine uzela svoje stvari iz navedenog stana; da stvari koje su predmet tužbenog zahteva nisu u posedu tuženog i da vrednost tih stvari nije moguće utvrditi veštačenjem bez prethodnog pregleda tih stvari; da je pravilno prvostepeni sud odbio tužbene zahteve tužilje primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku; da su neosnovani navodi žalbe da je tuženi bio u posedu spornih stvari s obzirom na to da se tuženi na osnovu navedenog sudskog poravnanja obavezao da vrati tužilji njene lične stvari, jer u tom poravnanju nije specificirano o kojim pojedinačnim stvarima je reč u konkretnom slučaju; da iz navedenog zapisnika o primopredaji proizlazi da je tuženi ispunio obavezu predaje ličnih stvari tužilje i da je ona preuzela svoje stvari, što je potpisom na zapisniku i potvrdila; da je na tužilji bio teret dokazivanja da su stvari na koje se odnosi tužbeni zahtev bile u posedu tuženog i da su te stvari bile određenog kvaliteta, starosti, izgleda i proizvođača, a da tužilja nije pružila dokaze kojima bi potvrdila svoje tvrdnje na kojima zasniva tužbeni zahtev, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja nije dokazala osnovanost svog potraživanja; da su bez uticaja žalbeni navodi prema kojima je prvostepeni sud nekritički prihvatio objašnjenje veštaka da ne može da veštači stvari koje nije video i da je veštak morao da obavi veštačenje na osnovu datih parametara za svaku pojedinačnu stvar, jer je prvostepeni sud imao u vidu da se sudski veštak više puta u toku postupka decidno izjasnio da nije moguće utvrditi amortizaciju i vrednost stvari bez njihovog pregleda ili bar računa o kupljenim stvarima iz kojeg bi se videla starost tih stvari i njihov kvalitet, a što tužilja u toku postupka nije dokazala.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda, dok je ostalim odredbama istog zakona koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo propisano: da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiti primenom pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se, pored ostalog, i odredbe člana 341. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 31. avgusta 2000. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7351/10 od 20. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka, jer podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze koji bi nesporno potvrdili da su se njene lične stvari, čiju je predaju tražila tužbom, nalazile u državini tuženog. U tom pogledu, Treći opštinski sud u Beogradu je tokom glavne rasprave saslušao stranke i više svedoka, pročitao mnogobrojne pismene dokaze i izveo dokaz veštačenjem na okolnost vrednosti traženih stvari podnositeljke ustavne žalbe (izvođenje ovog dokaza je bilo otežano usled činjenice da veštak nije imao mogućnost da pregleda te odevne predmete). Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog spora.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona u određenoj meri doprinela prekomerno dugom trajanju ove parnice, jer je više puta tražila da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost vrednosti traženih ličnih stvari, a da nije stavila veštaku na raspolaganje te stvari.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ove parnice se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe. Neuredno pozivanje tuženog, sprečenost postupajućeg sudije, nedolazak veštaka ili svedoka i štrajk zaposlenih u pravosuđu, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. O neažurnom postupanju Trećeg opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu najbolje govore činjenice da je navedeni prvostepeni sud u više navrata zakazivao i održavao ročišta u predugim vremenskim intervalima i da je imao jedan period neaktivnosti u trajanju od jedne godine i šest meseci (od 29. aprila 2002. do 6. novembra 2003. godine) u kome nije preduzimao bilo kakve procesne radnje u cilju efikasnog okončanja parničnog postupka. Takođe, navedeni prvostepeni sud je presudom P. 2349/00-02 od 21. juna 2005. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnositeljke za predaju njenih stvari, ne utvrđujući da li se sporne stvari nalaze u državini tuženog, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 12106/05 od 30. novembra 2005. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ustavni sud je konstatovao da je Trećem opštinskom sudu u Beogradu trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 899/06 koja je doneta 21. januara 2009. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 12. juna 2009. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Polazeći od navedene odredbe procesnog zakona koja se odnosi na rok za pismenu izradu sudskih akata, Ustavni sud je ocenio da postoji i doprinos Okružnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje ove parnice, jer je rešenje Gž. 12106/05 od 30. novembra 2005. godine prosledio prvostepenom sudu tek 17. marta 2006. godine.

S obzirom na iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da s u postupajući sudovi u obrazloženju presuda izložili sve dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da su jasno izneli da u sudskom poravnanju koje su zaključile parnične stranke nije precizirano koje je pokretne stvari tuženi bio dužan da preda podnositeljki ustavne žalbe, te da podnositeljka nije ponudila odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je garderoba koju je tražila bila u državini tuženog, dajući pri tome jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke, u smislu odredaba člana 223. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7351/10 od 20. oktobra 2010. godine povređeno njeno pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno nepr ihvatljive tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nem a osnova ni za tvrdnju podnositeljke o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe dugom trajanju parničnog postupka, te činjenicu da je ona preuzela pre podnošenja tužbe većinu svojih ličnih stvari i da za preostale stvari koje je potraživala tužbom nije pružila nikakve dokaze, konstantno insistirajući na veštačenjima koja nisu imala efekta zbog nemogućnosti da veštak pregleda sporne stvari u cilju utvrđivanja njihove vrednosti, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nema osnova da se podnositeljki zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada nematerijalne štete, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti