Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku u sporu za zaštitu od nasilja u porodici. Postupak, iako hitan, bio je složen i zahtevao je opsežan dokazni postupak, pa njegovo trajanje od nepune tri godine nije nerazumno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-151/2015
09.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . M, M . K . i mal. B . K, čiji je zakonski zastupnik majka A. M, svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A . M, M . K . i mal. B . K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4848/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A . M . iz Beograda i ostali podnosioci navedeni u uvodu i izreci odluke podneli su Ustavnom sudu, 6. januara 2015. godine, preko punomoćnika J . S . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4848/11 od 26. juna 2013. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1084/13 od 15. januara 214. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 902/14 od 2. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava deteta, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 64. stav 3. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnosioci navode da im je pravo na pravično suđenje povređeno odbijanjem njihovih predloga za izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost da li tuženi prema strukturi svoje ličnosti može izmeniti svoje ponašanje prema njima, te ugroženosti njihovog spokojstva, duševnog zdravlja i fizičkog integriteta, kao i odbijanjem dokaznog predloga za saslušanje podnosioca M. K . koji je izrazio želju da dâ iskaz, a za koga je veštačenjem utvrđeno da je sposoban da u sudskom postupku bude saslušan u svojstvu svedoka jer se kod njega ne evidentira sklonost konfabulacijama niti lažnom prikazivanju stvari i događaja. Smatraju da im je označeno pravo povređeno i propustom sudova da svoje odluke obrazlože iznošenjem jasnih i objektivnih razloga o činjenicama i dokaznoj građi. U tom smislu, podnosioci ističu da prvostepena odluka nema ocenu dokaza koji se tiču njihovog emocionalnog stanja usled pretrpljenih trauma, niti ocenu iskaza tuženog, kao ni razloge zbog kojih je sud smatrao da produženje traženih mera nije opravdano, te da su na ove propuste ukazali drugostepenom i revizijskom sudu, ali da se na ove navode viši sudovi nisu ni osvrnuli. Dodaju i da revizijski sud nije obrazložio zbog čega je u njihovom slučaju primenio drugačije standarde od onih na koje se pozvao u odluci Rev. 2844/10 od 26. maja 2010. godine, te zbog čega je smatrao opravdanim odstupanje drugostepenog suda od stavova iznetih u odluci Gž2. 144/11 od 9. marta 2011. godine, na koji način im je revizijski sud, osim prava na obrazloženu sudsku odluku, povredio i pravo na jednaku zaštitu prava. Dalje navode da su sudovi, odbijanjem njihovog tužbenog zahteva, odstupili od svoje obaveze da im stvore i obezbede životni ambijent za emocionalni oporavak, te da su im na taj način povredili i pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava deteta. Tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku obrazlažu time da je predmetni postupak, koji je po zakonu hitan, trajao preko dve godine jer sudovi nisu u zakonom propisanim rokovima zakazivali ročišta i donosili odluke. Predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporene akte, objavi svoju odluku u „Službenom glasniku“ i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4848/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci A. M . i mal. M . i B . K . podneli su, 17. oktobra 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog S . K, radi produženja mera zaštite od nasilja u porodici izrečenih presudom tog suda P2. 7146/10 od 15. novembra 2010. godine.

Sud je 8. novembra 2011. godine od nadležnog organa starateljstva zatražio izveštaj o opravdanosti produženja izrečenih zaštitnih mera, a od policijske uprave je tražio podatke o eventualnim intervencijama u periodu njihovog važenja.

Prvo ročište je bilo zakazano i održano 18. novembra 2011. godine, a sledeće 30. januara 2012. godine.

Organ starateljstva je dostavio izveštaj 31. januara 2012. godine.

Do polovine juna 2012. godine od tri zakazana ročišta jedno nije održano na molbu punomoćnika tuženog i izveden je dokaz saslušanjem tužilje i tuženog.

Sud je 15. juna 2012. godine od organa starateljstva zatražio izveštaj o načinu na koji se odvijaju kontakti između mal. tužilaca i tuženog, a organ starateljstva je 3. septembra 2012. godine obavestio sud da će prolongirati dostavljanje izveštaja zbog vremena potrebnog za okončanje započetog stručnog postupka.

Na sledeća dva ročišta koja su održana 24. septembra i 30. oktobra 2012. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se od organa starateljstva traži izveštaj na okolnost postojanja problema na relaciji mal. tužioci – tuženi, da se pribavi kompletan dosije, te ponovo saslušaju tužilja i tuženi i voditelj slučaja ispred organa starateljstva.

Ročište koje je bilo zakazano 20. novembar 2011. godine nije održano zbog toga što je organ starateljstva obavestio sud da je razgovor sa tužiocima zakazan za 22. novembar, a nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu 28. decembra 2012. godine.

Punomoćnik tužilaca je dostavio primedbe na nalaz organa starateljstva u februaru 2013. godine, a na ročištu koje je održano tog meseca odlučeno je da se sasluša voditelj slučaja organa starateljstva. Ovaj dokaz je izveden na sledećem ročištu 26. marta 2013. godine.

Na narednom ročištu održanom 10. aprila 2013. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se u dopuni dokaznog postupka saslušaju mal. tužioci, a organ starateljstva je povodom primedbi tužilaca od 5. aprila na prethodno dostavljeni nalaz, dostavio dopunu nalaza 27. maja 2013. godine.

U podnesku od 14. juna, punomoćnik tužilaca je predložio da se sprovede veštačenje na okolnost postojanja opasnosti da bez produženja zaštitnih mera ponašanje tuženog ugrozi fizički integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilaca. U prilogu podneska je dostavljen nalaz veštaka psihologa iz februara 2013. godine koji je dat u istražnom postupku vođenom protiv S. K . zbog krivičnog dela nasilje u porodici na okolnost sklonosti mal. M . K . konfabulacijama i lažnom prikazivanju stvari i događaja tj. sposobnosti da učestvuje u predmetnom sudskom postupku, te zapisnik o njegovom saslušanju pred istražnim sudijom.

Na sledećem ročištu koje je održano 18. juna 2013. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se sprovede veštačenje na okolnost prisustva straha i osećaja ugroženosti kod tužilaca zbog ponašanja tuženog, a na narednom ročištu od 26. juna 2013. godine predložio je i da se sprovede veštačenje na okolnost postojanja mogućnosti da tuženi, s obzirom na strukturu svoje ličnosti, promeni svoje ponašanje prema tužiocima i da se sasluša mal. tužilac M. K.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 4848/11 od 26. juna 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se produže mere zaštite od nasilja u porodici izrečene tuženom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 7146/10 od 15. novembra 2010. godine - nalog za iseljenje iz porodičnog stana, zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja i oko škole koju pohađaju mal. tužioci i zabrana njihovog daljeg uznemiravanja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, izvršenje izrečene mere - naloga za iseljenje tuženog, sprovedeno je prinudnim putem i nakon toga tuženi se više nije vraćao u stan i nije pristupao u prostor oko mesta stanovanja tužilaca i oko škole koju pohađaju mal. tužioci. Viđanje sa mal. tužiocima se, saglasno modelu određenom presudom, odvijalo u prostorijama organa starateljstva. Prema izveštaju ovog organa od 13. januara 2013. godine tuženi nije u stanju da adekvatno prati razvojne potrebe dece i da na njih odgovori, ali nije prekršio izrečene mere zaštite koje su u protekle dve godine dale rezultate i postigle svoju svrhu. Takođe je utvrđeno da tuženi nije ugrozio tužioce nasilnim ponašanjem u proteklom periodu i da se od vremena izricanja zaštitnih mera ponašanje tuženog promenilo tako što prilikom kontrolisanog viđanja sa decom nije bilo ni psihološkog ni fizičkog nasilja, a ono se nije dešavalo ni van prostorija organa starateljstva. Tuženi ne poseduje zadovoljavajuća znanja i veštine o razvojnim potrebama svoje dece, ni kapacitete da svoje roditeljske kompetencije podigne na viši nivo, ali nije reč o nasilju u porodici, već o roditeljskoj nepokretnosti tuženog. Polazeći od toga da tuženi u dužem vremenskom periodu nije prekršio izrečene zaštitne mere, sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan u smislu člana 199. Porodičnog zakona, uz isticanje da mere zaštite od nasilja u porodici ne treba da budu u funkciji supružničkog spora oko zajedničke imovine, već da su usmerene prema žrtvi nasilja, te da je stoga zadatak suda da adekvatnim merama obezbedi zaštitu i sigurnost lica koje traži njihovo izricanje. Takođe je ocenjeno da se ponašanje tuženog zbog kojeg je tužilja A. M . tražila produženje izrečenih mera, tvrdeći da ih tuženi uznemirava time što se nije redovno pojavljivao u terminima određenim za viđanje sa decom i što im je u tim prilikama govorio o teškim uslovima u kojima živi, ne može smatrati nasilnim ponašanjem, pa samim tim ni opravdanim razlogom za usvajanje zahteva. Opisano ponašanje tuženog je bio i razlog zbog kog je sud odbio dokazne predloge tužilaca za sprovođenje veštačenja i saslušanje tada mal. tužioca M . K, nalazeći da bi njihovo usvajanje vodilo prolongiranju postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1084/13 od 15. januara 2014. godine odbijene su žalbe tužilaca i potvrđena je odluka prvostepenog suda uz ocenu da je taj sud pravilno našao da nema mesta produženju trajanja izrečenih mera jer su prestali razlozi zbog kojih su one bile izrečene presudom od 15. novembra 2010. godine, budući da je u toku postupka utvrđeno da je tuženi izrečene mere poštovao i da nijednom nije ispoljio nasilan obrazac ponašanja. Drugostepeni sud je takođe ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da se ponašanje tuženog zbog kojeg tužilja traži produženje zaštitnih mera - kašnjenja prilikom viđanja sa decom u prganu starateljstva i ukazivanje na teške uslove života, ne može kvalifikovati kao nasilje u porodici.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 902/14 od 2. oktobra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca, prihvatajući u svemu kao pravilne zaključke nižestepenog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da s vako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.).

Porodičnim zakon om („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano: da se mera zaštite od nasilja u porodici može produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena (član 199.); da je postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito hitan i da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu (član 285. st. 1. i 2. ).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak trajao nepune tri godine, što samo po sebi ne ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioc e ustavne žalbe.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva podnosilaca za produženje trajanja izrečenih mera zaštite od nasilja u porodici može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu da su radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje od organa starateljstva pribavljena tri stručna mišljenja, što je zahtevalo opservaciju i praćenje stranaka pred pomenutim organom, kao i to da su osim voditelja slučaja ispred organa starateljstva, dva puta saslušani podnositeljka i tuženi.

Prema nalaženju Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce, budući da je tužbenim zahtevom traženo produženje trajanja izrečenih mera zaštite od nasilja u porodici.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi oci nisu doprineli dužini postupka, imajući u vidu da se podnositeljka, koja je ujedno bila i zakonski zastupnik tada oba mal. podnosioca, odazivala svim pozivima suda.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud presudu doneo posle godinu dana i osam meseci od podnošenja tužbe, pri čemu su u ovom periodu pribavljena tri izveštaja organa starateljstva, saslušan voditelj slučaja, dva puta saslušana podnositeljka i tuženi, te pribavljeni i drugi pismeni dokazi. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je žalbeni postupak trajao pola godine, a revizijski osam meseci.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je ocenio da se o pisano postupanje nadležnih sud ova, ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da su sud ovi u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzima li radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora koji je po nalaženju Ustavnog suda, s obzirom na obimnost sprovedenog dokaznog postupka , te neophodnost stručne opservacije stranaka, bio složen. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da činjenice koje se ističu u ustavnoj žalbi - da prvo ročište nije zakazano u roku od osam dana, da prvostepeni postupak nije okončan nakon dva ročišta i da odluka o žalbi nije doneta u roku od 15 dana, same po sebi nisu dovoljne za zaključak o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Po nalaženju Ustavnog suda, redovni sudovi su, u okolnostima konkretnog slučaja, koje su zahtevale opservaciju i praćenje stranaka od strane organa starateljstva, postupali u skladu sa stavom Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (vidi presudu Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 4848/11 podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Polazeći od toga da je jedan od razloga zbog kojih podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na pravično suđenje i taj što je prvostepeni sud odbio njihove određene dokazne predloge, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da član 32. stav 1. Ustava ne garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranaka budu prihvaćeni. Obaveza redovnih sudova je da ocene značaj dokaznih predloga koje stranke ističu u cilju utvrđivanja činjenične građe. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva samo da sud navede razloge zbog kojih je odlučio da ne izvodi predložene dokaze (videti presudu Vidal protiv Belgije, od 22. aprila 1992. godine). U kontekstu iznetog, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud obrazložio zašto je odbio predlog punomoćnika podnosilaca za izvođenje dokaza saslušanjem podnosioca M. K . i sprovođenje veštačenja na okolnosti koje se tiču postojanja straha i uznemirenosti kod podnosilaca i promene ponašanja tuženog prema njima. Prema obrazloženju prvostepenog suda, izvođenje ovih dokaza u situaciji kada je na osnovu drugih dokaza utvrđeno da tuženi nije ponovo ispoljio nasilno ponašanje i da su izrečene zaštitne mere ispunile svoju svrhu, vodilo bi samo prolongiranju i dužem trajanju postupka, a ne bi uticalo na drugačiju odluku. Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, ništa ne ukazuje da je podnosiocima na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuju u postupku i da daju dokazne predloge, a činjenica da neki od dokaza za koje su smatrali da će im ići u korist nisu izvedeni, ne može se smatrati argumentovanom tvrdnjom o povredi prava na pravično suđenje u situaciji kada za to postoji dovoljno jasno i logično obrazloženje suda.

Razmatrajući navode podnosilaca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima su svoju odluku zasnova li, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presudu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91). Osim toga, ovo pravo dopušta višim sudovima da samo podrže razloge koje su niži sudovi naveli u obrazloženju, bez potrebe da te razloge ponavljaju ( videti presudu Hirvisaari protiv Finske , od 27. septembra 2001. godine, st. 3 0. do 32.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene prvostepene presude nedvosmisleno može utvrditi koje je sve okolnosti taj sud cenio i iz kojih razloga je izveo zaključak da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva. Naime, u obrazloženju pomenute presude navedeni su svi dokazi koje je prvostepeni sud izveo na raspravi i na kojima je zasnovao zaključak da su prestali razlozi zbog kojih su bile izrečene zaštitne mere, a činjenica da sud nije posebno cenio okolnosti koje se tiču emocionalnog stanja podnosilaca zbog nasilja koje su ranije pretrpeli, ni iskaz tuženog, sama po sebi nije dovoljna za tvrdnju o povredi navedenog prava u situaciji kada, kako je konstatovano u obrazloženju, među strankama nije sporno da se tuženi nije vraćao u stan niti pristupao u prostor u odnosu na koji mu je izrečena zaštitna mera, niti je utvrđeno da je ponovio nasilje. Činjenica da su Apelacioni i Vrhovni kasacioni sud ocenu o neosnovanosti žalbenih i revizijskih navoda obrazložili zaključkom da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva zbog toga što su prestali razlozi zbog kojih su mere bile izrečene, budući da tuženi nije ponovio nasilni obrazac ponašanja, a da se ponašanje tuženog na koje ukazuje podnositeljka ne može kvalifikovati kao nasilje, dakle prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda, takođe nije dovoljna za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, jer kako je prethodno istaknuto, obaveza sudova da obrazlože svoje odluke dopušta višim sudovima da samo podrže razloge na koje su se pozvali nižestepeni sudovi.

U pogledu navoda podnosilaca da im je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zbog odstupanja od standarda na koje se taj sud pozvao u svojoj odluci Rev. 2844/10 od 26. maja 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosioci u prilogu ustavne žalbe nisu dostavili odluku revizijskog suda na koju se pozivaju. Međutim, i pored ove činjenice, Ustavni sud podseća na svoj stav da postojanje samo jedne različite odluke koja je doneta u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji nije dovoljno da se utvrdi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, što se tiče tvrdnje podnosilaca M. i B . K . da im je zbog odbijanja tužbenog zahteva onemogućeno da imaju efikasne uslove za život bez nasilja, te da su im usled toga povređena prava iz čl. 23. i 64. Ustava, Ustavni sud nalazi da se ovako izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi značenih prava, već se njima iskzuje nezadovoljstvo ishodom spora i suštinski dovodi u pitanje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova o postojanju nasilja u trenutku odlučivanja o osnovanosti zahteva za produženje trajanja prethodno izrečenih mera.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti