Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro šest godina. Sud je ocenio da je dugo trajanje postupka prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Latinke Milenković iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba Latinke Milenković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 277/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Latinka Milenković iz Zaječara je 16. decembra 2008. godine izjavila ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 277/06 od 10. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 662/08 od 9. oktobra 2008. godine zbog povreda prava zajemčenih odredbama čl. 18, 21, 32, 34, 35, 36, 60, 69, 70, 145, 149. i 198. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe 7. novembra 2001. godine bila postavljena za sekretara Skupštine opštine Zaječar, kao i da je Skupština opštine Zaječar donela odluku na sednici održanoj 26. decembra 2001. godine o njenom razrešenju, a da je formalno rešenje o njenom razrešenju doneo predsednik Skupštine opštine Zaječar. Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao šest godina, dok je zakonski „prekluzivni rok“ za odlučivanje u radnom sporu šest meseci. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi detaljno opisala tok postupka pred Opštinskim i Okružnim sudom u Zaječaru, smatrajući, u suštini, da su sudovi povredili odredbe parničnog postupka, kao i da nisu pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje, niti da su pravilno primenili materijalno pravo, čime su joj povređena navedena ustavna prava. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava i poništi osporene presude. Podnositeljka u ustavnoj žalbi nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je zajemčeno svakom pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P1. 277/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. novembra 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru, kojom je tražila da se obaveže tuženi Opština Zaječar – Skupština opštine Zaječar da joj isplati neisplaćene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja prve prvostepene delimične presude, Opštinski sud u Zaječaru je zakazao i održao jedno pripremno ročište, kao i pet ročišta za glavnu raspravu od kojih su tri održana. Pored toga, Opštinski sud je dva puta prekidao parnični postupak - 18. novembra 2002. godine rešenjem P1. 384/2002 i 28. jula 2003. godine rešenjem P1. 554/2003. Delimičnom presudom P1. 297/04 od 30. juna 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, ali je navedena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž1. 1749/04 od 30. novembra 2004. godine i predmet vraćen Opštinskom sudu u Zaječaru na ponovni postupak.

Do donošenja druge prvostepene presude P1. 297/04 od 1. juna 2005. godine održano je pet ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo radi izjašnjavanja stranaka na nalaz veštaka. Navedenom presudom odbijen je u celini tužbeni zahtev tužilje. Postupajući po žalbi tužilje Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1/06 od 1. marta 2006. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon održana tri ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud u Zaječaru je 20. juna 2007. godine doneo presudu P1. 277/06 kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog nezakonitog razrešenja, u visini izgubljene plate isplati iznos od 1.149.064 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj na ime razlike u plati isplati iznos od 27.254,36 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu, kao i da joj upiše u radnu knjižicu staž za period od 9. jula 2002. godine do 27. juna 2005. godine; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime izmakle koristi zbog razrešenja sa funkcije predsednika opštinske izborne komisije u stalnom sastavu isplati iznos od 202.378,25 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime izmakle koristi kao člana komisije za popis stanovništva Skupštine opštine Zaječar isplati iznos od 39.578,81 dinara; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora isplati ukupno 124.177,43 dinara; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj za period od 1. marta 2005. godine do 28. juna 2005. godine isplati iznos od 326.520,85 dinara (platu sekretara Skupštine opštine, kao neraspoređenom licu), sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu sedmom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime izmakle koristi na ime dnevnica za službena putovanja isplati iznos od 13.940,87 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu osmom izreke obavezao tužilju da tuženom isplati iznos od 138.600 dinara na ime troškova postupka. Pismeni otpravak presude je dostavljen strankama 12, odnosno 17. oktobra 2007. godine.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Zaječaru je 9. oktobra 2008. godine doneo presudu Gž. 662/08 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, a presudu Opštinskog suda u Zaječaru P1. 277/06 od 20. juna 2007. godine potvrdio. Tužilja je zatim 25. decembra 2008. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude Okružnog suda u Zaječaru, a 23. februara 2009. godine i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv iste presude, da bi podneskom od 15. maja 2009. godine povukla izjavljene vanredne pravne lekove.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 2.), da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada (član 382. stav 4. tačka 2)).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, dok u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Odredbom člana 1. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99 i 34/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano da se na zaposlene u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena.

Odredbama člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da se spor protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Sada važećim Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro četiri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku od značaja ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru 13. novembra 2002. godine, pa do 9. oktobra 2008. godine kada je parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 662/08.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao pet godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja spora po tužbi iz radnog odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i koji se ocenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Ustavni sud ističe da se razumnost dužine trajanja postupka mora ocenjivati u kontekstu svih okolnosti konkretnog predmeta i polazeći od kriterijuma kao što su složenost predmeta, ponašanje strana u sporu i nadležnih organa vlasti, te važnosti predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe koja je u predmetnoj parnici imala procesni položaj tužilje, Ustavni sud nalazi da podnositeljka, i pored toga što je više puta tokom postupka preinačavala tužbeni zahtev, kako u osnovi tako i u visini, tražila izuzeće postupajućeg sudije, te podnela predlog da se odredi drugi stvarno nadležan sud za postupanje u tom predmetu, nije doprinela u značajnijoj meri dugom vremenskom trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog neprimereno dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Pored činjenice da prvostepeni sud prilikom donošenja rešenja i presuda nije cenio sve dokaze i okolnosti koje bio dužan da ceni kako bi doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, na šta je ukazano u drugostepenim ukidajućim rešenjima, Opštinskom sudu u Zaječaru bilo je potrebno četiri meseca da strankama dostavi pismeni otpravak presude P1. 277/06 od 20. juna 2007. godine, iako je zakonom predviđen rok od osam, odnosno najviše 23 dana. Pored toga, Okružni sud u Zaječaru je u sva tri žalbena postupka pokrenuta nakon presuda donetih od strane Opštinskog suda u Zaječaru vraćao spis predmeta prvostepenom sudu kao nerazmotren, zbog nepotpune dokumentacije i sa nalogom da se, nakon kompletiranja spisa predmeta, isti vrati Okružnom sudu u Zaječaru. Na opisani način parnični postupak je nepotrebno prolongiran.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbama člana 122. stav 3. ranije važećeg Zakona o radu iz 2001. godine i člana 195. sada važećeg Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, činjenica da je postupak u dve sudske instance trajao šest godina svakako govori u prilog tome da dužina predmetnog parničnog postupka nije zadovoljila zahtev razumnog roka.

Konačno, u prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govore donete tri prvostepene presude od kojih su dve bile ukinute od strane drugostepenog suda i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Zaječaru u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, traje blizu šest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na temelju odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe izjavljenom protiv presude Opštinskog suda u Zaječaru P1. 277/06 od 10. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 662/08 od 9. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je našao da u tom delu ustavna žalba nije dozvoljena.

Naime, prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Stav Ustavnog suda je da se u parničnom postupku donošenjem presude po reviziji smatra da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Kako je u konkretnom slučaju podnositeljka ustavne žalbe imala pravo na izjavljivanje revizije u skladu sa navedenim odredbama člana 382. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (kako po osnovu vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, tako i prema vrsti spora), te s obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe podneskom od 15. maja 2009. godine povukla reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti koje je izjavila protiv osporene pravnosnažne presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 662/08 od 9. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, jer podnositeljka protiv osporenog akta nije iscrpla sva pravna sredstva propisana Zakonom o parničnom postupku. Stoga je, Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić