Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Kao osnovni razlog za povredu prava navodi se nedelotvorno postupanje nadležnih sudova, uključujući višestruko ukidanje prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Matića iz Krnjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milenka Matića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani vođen u predmetu P. 455/2000 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Matić iz Krnjeva je 8. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Bogdanovića, advokata iz Kosovske Mitrovice , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 455/2000.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se parnica protiv njega kao tuženog vodi već deset godina, da još nije okončana i da se nalazi u žalbenom postupku. Naknadu štetu nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 455/2000 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Tužilac Dragoljub Grozdanović iz Velike Plane je 10. jula 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog Milenka Matića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete.

Pred prvostepenim sudom bio je ukupno održano četiri ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nisu održana i to jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata, dva nisu održana na zahtev tužioca, a jedno jer uredno pozvani veštak nije došao. Na održanim ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka mašinske struke.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 455/2000 od 4. novembra 2002. godine , u stavu prvom izreke odbijen je predlog tuženog da se postupak u toj pravnoj stvari prekine, stavom dva izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 13.384,90 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, stavom tri izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove od 11.091,60 dinara, a stavom četiri izreke preko dosuđenog iznosa a do traženog iznosa od 30.159.52 dinara tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 361/03 od 22. aprila 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 455/2000 od 4. novembra 2002. godine u stavu prvom izreke, a ukinu o prvostepenu presudu u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano tri ročišta, dok tri ročišta nisu održana i to jedno nije održano bez navođenja razloga, jedno nije održano na zahtev t uženog zbog bolesti njegovog punomoćnika, a jedno na zahtev tužioca zbog nedolaska njegovog punomoćnika.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 455/2000 od 1. aprila 2004. godine obavezan je tuženi da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 30.159.52 dinara, sa zakonskom kamatom kao i da mu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 216/05 od 4. oktobra 2005. godine oje po žalbi tuženog ukinuta presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 455/2000 od 1. aprila 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno nije održano jer veštak nije vratio predmet, a jedno jer je veštak obavestio sud da je sprečen da pristupi.

Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, veštačenjem kao i dopunskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajno tehničke struke i veštaka mašinske struke.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 368/06 od 27. marta 2008. godine, u stavu jedan izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 28.067,87 dinara , sa zakonskom kamatom kao i troškove parničnog postupka , a u stavu dva izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa pa do traženih 28.940,05 dinara.

Presudom Višeg suda u Smederevu Gž. 145/10 od 2. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 368/06 od 27. marta 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko šest godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. jula 2000. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 455/2000.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčen og prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 10. jula 2000. godine, do okončanja parničnog postupka 2. juna 2010. godine donošenjem drugostepene odluke , prošlo je deset godina što je neopravdano dug period.

Takođe, višestruko ukidanje prvostepene presude od strane drugostepenog suda je uticalo na dužinu trajanja postupka i dovelo do pravne nesigurnosti podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, dok jedno neodržavanje ročišta na njegov zahtev nije od uticaja na drugačiju odluku ovog suda. Takođe, iako je navedeni predmet imao određenu složenost i iziskivao u dokaznom postupku veštačenje od strane veštaka mašinske i saobraćajne struke kao i dopunska veštačenja i saslušanje svedoka, po oceni Suda ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je krećući se u granicama ustavne žalbe usvojio ustavnu žalbu , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević