Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Naložena je nadoknada nematerijalne štete i preduzimanje mera za hitno okončanje postupka pred nadležnim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Mrđenovića i Jovana Mrđenovića, obojice iz Beograda, na osnovu odredbe člana 167. stav 4. u vezi sa odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Mrđenovića i Jovana Mrđenovića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 151/01 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Dušana Mrđenovića i Jovana Mrđenovića izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 1833/06 i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajamčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije „u krivičnoj stvari K. 514/07 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu“.

5. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dušan Mrđenović i Jovan Mrđenović, obojica iz Beograda, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 18. decembra 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi su, kao postupci u kojima su povređena označena ustavna prava, navedeni krivični predmeti K. 514/07 i K. 1833/06, iako se sadržina žalbe isključivo odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 151/01 i koji još uvek nije okončan.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je po predlogu za izvršenje podnetom 20. aprila 2001. godine od strane izvršnih poverilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, Četvrti opštinski sud u Beogradu 29. maja 2001. godine doneo rešenje o izvršenju I. 151/01, a na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Privrednog suda u Beogradu P. 3500/98 od 18. jula 2000. godine; da je navedenim rešenjem o izvršenju određeno prinudno izvršenje prodajom nepokretnosti koja je u vlasništvu dužnika M.R, te da se od prodaje nepokretnosti namire poverioci isplatom određenih iznosa; da je dužnik nekada bio zamenik predsednika Skupštine Grada Beograda i da je uspeo da izvršna i pravnosnažna presuda do dana današnjeg ne bude izvršena; da su razlozi za to neažuran rad Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i nezakonito postupanje Uprave gradske opštine Savski venac; da je izvršni dužnik u cilju izbegavanja obaveza prema poveriocima napravio ugovor o podeli bračne imovine za vreme trajanja braka sa svojom suprugom; da je rešenjem 46-87/2001-IV-01 od 25. oktobra 2002. godine opština Savski venac izuzela iz poseda gradskog građevinskog zemljišta predmetni plac u korist supruge dužnika; da su podnosioci 24. decembra 2002. godine u parnici P. 68404/02 podneli tužbu za pobijanje dužnikovih pravnih radnji protiv dužnika i njegove supruge; da je u izvršnom predmetu, tokom 2002. godine, veštak nakon pet odloženih, tek u šestom veštačenju od 24. decembra 2002. godine izvršio merenja, a u maju 2003. godine sudu dostavio svoje mišljenje; da je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 151/01 od 19. jula 2005. godine, kojim je utvrđena tržišna vrednost predmetne nepokretnosti, ukinuto po prigovoru dužnika rešenjem istog suda IPV. 1887/05/III od 14. oktobra 2005. godine; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 151/01 od 11. aprila 2006. godine veštačenje vrednosti predmetne nepokretnosti povereno komisiji veštaka Gradskog zavoda za veštačenje Beograda: da dva zakazana veštačenja nisu obavljena, jer dužnik nije dozvolio uvid predmetnih nepokretnosti, a jedno nije obavljeno jer nije prisustvovalo službeno lice koje je sud odredio; da je veštačenje obavljeno tek 19. februara 2007. godine; da je Gradski zavod za veštačenje 27. aprila 2007. godine predao nalaz i mišljenje, nakon čega se u ovom izvršnom predmetu nije dešavalo ništa. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud odluči o naknadi štete i objavljivanju presude i naredi vršenje radnji u izvršnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, njima povređeno ili uskraćeno neko Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i spise predmeta tog suda I. 151/01 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom konkretnom predmetu:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3500/98 od 18. jula 2000. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, poništen je ugovor između tužilaca i treće i četvrtotuženog o prodaji udela – vlasništva drugotuženog i obavezani su drugo, treće i četvrtotuženi da solidarno plate prvotužiocu iznos od 189.090,74 USD, sa domicilnom kamatom na 107.897,69 USD od 29. februara 2000. godine do isplate i drugotužiocu iznos od 1.788,415,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. februara 2000. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude. Presudom Višeg privrednog suda Pž. 8380/2000 od 28. februara 2001. godine odbijene su žalbe tuženih izjavljene protiv navedene prvostepene presude, koja je i potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke. Presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 374/01 od 20. marta 2002. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv drugostepene presude Višeg privrednog suda Pž. 8380/2000 od 28. februara 2001. godine.

Podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu poverilaca, podneli su 23. aprila 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za dozvolu izvršenja, koji je uređen po nalogu tog suda i ponovo podnet 25. maja 2001. godine, radi naplate duga po pravnosnažnoj presudi Privrednog suda u Beogradu P. 3500/98 od 18. jula 2000. godine, koja je postala izvršna 2. aprila 2001. godine, protiv dužnika M.R. i Đ. R.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. maja 2001. godine doneo rešenje o izvršenju I. 151/01. Protiv ovog rešenja, punomoćnik dužnika je izjavio prigovor 7. juna 2001. godine. Rešenjem IVP 900/01 od 17. oktobra 2001. godine, odbijen je prigovor dužnika izjavljen protiv rešenja o izvršenju kao neosnovan. Spisi predmeta I. 151/01 su do 24. decembra 2001. godine bili na razmatranju u Republičkom javnom tužilaštvu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo 26. decembra 2001. godine rešenje I. 151/01, kojim je odredio sudskog veštaka koji će obaviti sudsko veštačenje vrednosti nepokretnosti.

Nakon vraćanja spisa iz Tužilaštva, 13. februara 2002. godine je pozvan sudski veštak da dođe u sud radi preuzimanja predmeta. Punomoćnik poverilaca je 19. aprila 2002. godine obavestio sud da veštačenja na licu mesta zakazana za 20. mart 2002. godine i 16. april 2002. godine nisu izvršena, jer dužnik nije omogućio veštaku da uđe u kuću i molio je sud da obezbedi veštaku asistenciju policije. Stalni sudski veštak građevinske struke dostavio je 30. maja 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu nalaz i mišljenje u kome je naveo da nije mogao da izvrši uvid stambene zgrade i premer iste i da predmet dostavlja sudu na dalju nadležnost.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je zaključcima I. 151/01 od 27. juna 2002. godine, 9. jula 2002. godine, 24. jula 2002. godine, 30. oktobra 2002. godine i 10. decembra 2002. godine određivao nove datume obavljanja veštačenja, istovremeno naloživši dužnicima prvog i drugog reda da omoguće sudskom veštaku ulaz i premeravanje predmetne nepokretnosti, a OUP Savski Venac da obezbedi patrolu policije radi pružanja asistencije prilikom obavljanja veštačenja i omogući sudskom veštaku nesmetan ulazak u predmetnu nepokretnost uz prisustvo službenog lica Četvrtog opštinskog suda.

Veštačenje zakazano za 8. jul 2002. godine nije obavljeno, jer je utvrđeno, kako iz zapisnika o popisu i proceni proizlazi, da u OUP Savski venac nije odobrena asistencija, pa je izlazak na lice mesta odložen. Naredno veštačenje zakazano za 18. jul 2002. godine nije održano, jer je punomoćnik dužnika 15. jula 2002. godine obavestio sud da će se dužnici nalaziti van Beograda na godišnjem odmoru i zamolio sud da se veštačenje otkaže i da se novo zakaže za bilo koji dan posle 1. septembra 2002. godine. Sledeće veštačenje je zakazano za 10. septembar 2002. godine kada je, u zapisniku o popisu i proceni, konstatovano da je dužnik priložio izvod iz zemljišnih knjiga da je treće lice vlasnik 80% predmetne nepokretnosti i da se izvršenje odlaže, a da će o novom terminu stranka biti naknadno obaveštena.

Izvršni dužnici su 5. novembra 2002. godine obavestili sud da su opozvali punomoćje dosadašnjem punomoćniku, odnosno da su angažovali nove advokate i predložili su da se izvršenje obustavi i sprovedene radnje ukinu, jer ne postoji predmet izvršenja naznačen u predlogu za dozvolu izvršenja, odnosno da je nepokretnost brisana iz registra nepokretnosti.

Veštačenje određeno za 14. novembar 2002. godine nije obavljeno, a rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Su. 506/02 od 19. novembra 2002. godine odbijen je kao neosnovan predlog dužnika za izuzeće postupajućeg sudije i obavezan je dužnik da uplati taksu. Rešenjem I. 151/01 od 29. novembra 2002. godine odbijen je zahtev punomoćnika dužnika za izuzeće službenog lica kao neosnovan.

Veštačenje je obavljeno 24. decembra 2002. godine i sudskom veštaku je omogućen ulazak u predmetnu nepokretnost. Dužnik je odbio da se zapisnik pročita na licu mesta i nije ga potpisao, a tražio je i izuzeće sudskog veštaka. Istog dana punomoćnik dužnika stavio je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, veštaka i službenog lica. Rešenjem od 10. aprila 2003. godine odbijen je zahtev za izuzeće sudskog veštaka.

Sudski veštak je 14. jula 2003. godine dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje.

Punomoćnik poverilaca je 13. septembra 2002. godine dostavio sudu predlog za donošenje privremene mere kojom će zabraniti dužniku M.R. da na bilo koji način otuđi predmetnu nepokretnost, do okončanja izvršnog postupka. Navedeni podnesak je dostavljen punomoćniku dužnika 1. oktobra 2002. godine. Predlog za donošenje i usvajanje privremene mere sudu je podnošen još dva puta – 11. novembra 2002. godine i 22. maja 2003. godine. Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 151/01 od 12. avgusta 2003. godine usvojio predloženu privremenu meru i zabranio dužniku M.R. raspolaganje, opterećenje i otuđenje imovine i to predmetne nepokretnosti, koja je njegovo vanknjižno vlasništvo i odredio da privremena mera traje do okončanja izvršnog postupka. Punomoćnik dužnika je protiv ovog rešenja izjavio prigovor 26. avgusta 2003. godine, koji je rešenjem IVP. 2181/03 od 14. novembra 2003. godine odbijen kao neosnovan.

Punomoćnik poverilaca je 29. avgusta 2003. godine dostavio sudu izjašnjenje na nalaz i mišljenje sudskog veštaka i prigovor u odnosu na visinu vrednosti kuće, smatrajući da je vrednost kuće precenjena. Punomoćnik dužnika je 1. septembra 2003. godine sudu dostavio nalaz drugog veštaka, koji je na njegov zahtev izvršio izjašnjenje o nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 14. jula 2003. godine.

Postupajući sudija je 4. marta 2004. godine naložio da se podnesak dužnika od 18. februara 2004. godine dostavi punomoćniku poverilaca i da se spisi predmeta uz dopis dostave Drugom opštinskom sudu u Beogradu, sa napomenom da se što hitnije vrate. Spisi su Drugom opštinskom sudu dostavljeni 12. marta 2004. godine, a vraćeni 24. maja 2004. godine.

Punomoćnik dužnika je 22. marta 2004. godine predložio da se Četvrti opštinski sud u Beogradu oglasi nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i da se spisi predmeta dostave Trgovinskom sudu u Beogradu kao nadležnom.

Stalni sudski veštak je dostavio 24. marta 2004. godine odgovor na podneske dužnika i poverilaca navodeći da ne prihvata nalaz drugog veštaka, kao ni primedbe punomoćnika dužnika i poverilaca. Postupajući sudija je 7. juna 2004. godine naložio da se odgovor sudskog veštaka dostavi na izjašnjenje punomoćniku poverioca i punomoćniku dužnika.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 6. avgusta 2004. godine vratilo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta i obavestilo sud da su odbacili krivičnu prijavu podnetu protiv sudije Z.R. i drugih.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo 19. jula 2005. godine van ročišta rešenje I. 151/01 kojim je utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti u iznosu od 22.039.196,39 dinara i to kao useljive. Protiv ovog rešenja prigovor je izjavio punomoćnik dužnika 30. jula 2005. godine. Izjavljeni prigovor je usvojen rešenjem Četvrtog opštinskog suda Ivp. 1887/2005 od 14. oktobra 2005. godine, ukinuto je rešenje I. 151/01 i predmet je vraćen sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 151/01 od 11. aprila 2006. godine određeno je novo veštačenje od strane Komisije veštaka građevinske struke - Gradskog zavoda za veštačenje, na okolnost određivanja tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti i 23. maja 2006. godine poveriocima je naloženo da uplate iznos od 65.000,00 dinara za veštačenje, što su oni i učinili 12. jula 2006. godine.

Gradski zavod za veštačenje je 25. oktobra 2006. godine dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu izveštaj o toku veštačenja i vraćanja sudskih spisa na dalju nadležnost suda. U izveštaju je navedeno da veštačenju zakazanom za 2. oktobar 2006. godine dužnici nisu prisustvovali, niti je veštacima omogućen uvid predmetne nepokretnosti, a da je za novo veštačenje zakazano za 18. oktobar 2006. godine punomoćnik dužnika uredno primio poziv, ali da veštacima ponovo nije omogućen uvid predmetne nepokretnosti, jer je po izjavi prisutnog dužnika M.R, koji se slučajno tu zatekao, njegova supruga vlasnik kuće, pa stoga ona treba da bude obaveštena o veštačenju. Izveštaj o toku veštačenja dostavljen je na izjašnjenje poveriocima i dužnicima.

Punomoćnik poverilaca je dostavio 13. novembra 2006. godine predsedniku Četvrtog opštinskog suda u Beogradu urgenciju za brže rešavanje predmeta I. 151/01.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je zaključcima I. 151/01 od 17. novembra 2006. godine, 11. decembra 2006. godine i 26. januara 2007. godine, koja su sadržinski identična prethodnim zaključcima u istom predmetu, određivao nove datume obavljanja veštačenja.

Veštačenja zakazana za 6. decembar 2006. godine i 28. decembar 2006. godine nisu obavljena. Gradski zavod za veštačenje je 4. januara 2007. godine sudu dostavio podnesak u kome je navedeno da su, na dan kada je određeno veštačenje, pristupili na lice mesta radi obavljanja veštačenja, da su bili prisutni poverioci sa punomoćnikom, ali da patrola policije i službenik Četvrtog opštinskog suda nisu pristupili. Sudski izvršitelj je 28. decembra 2006. godine, po usmenoj naredbi sudije od istog dana, napisao izjavu u kojoj je naveo da se 28. decembra 2006. godine javio na posao posle bolovanja na kome je bio u periodu od 18. do 27. decembra 2006. godine i da je na radnom stolu zatekao predmet u kome se nalaze neuručene dostave za dužnika prvog reda M.R. i MUP Savski venac, a da za druge stranke nema zabeleženih dokaza o prijemu pismena. Naredno veštačenje određeno za 19. februar 2007. godine je obavljeno.

Nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje dostavljeni su sudu 4. maja 2007. godine, a izjašnjenje na primedbe iznete u podnesku dužnika od 4. juna 2007. godine sudu je dostavljeno 4. jula 2007. godine, uz napomenu da se u svemu ostaje pri datom nalazu i mišljenju. Punomoćnik poverilaca je podneskom od 2. avgusta 2007. godine izjavio da u svemu prihvata nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje i smatra da su ispunjeni svi procesni uslovi da se izvršenje nastavi. Gradski zavod za veštačenje je 10. septembra 2007. godine dostavio sudu novo izjašnjenje po podnesku poverioca navodeći da ostaju pri navodu i mišljenju u izjašnjenju. Ovo izjašnjenje Gradskog zavoda za veštačenje dostavljeno je strankama 25. septembra 2007. godine.

Punomoćnik poverilaca dostavio je 28. februara 2008. godine sudu podnesak u kome je tražio da se odredi javna prodaja nepokretnosti radi namirenja potraživanja, imajući u vidu da je predmet u evidenciji od oktobra 2007. godine i da je veštačenje objavljeno, te da su obe strane primile nalaz veštaka, a da postupak traje sedam godina. Podneskom od 3. juna 2008 godine punomoćnik poverilaca je tražio da sud odredi vrednost nepokretnosti i odredi javnu prodaju. Podnesak iste sadržine dostavio je sudu i 3. septembra 2008. godine.

Postupajući sudija je tražio 7. novembra 2008. godine od Opštine Savski venac spise predmeta 356-232/2000, koji su dostavljeni 15. decembra 2008. godine i nakon uvida vraćeni opštini 23. decembra 2008. godine. Od Opštine Savski venac postupajući sudija je tražio 23. decembra 2008. godine spise predmeta 351-1447/03, a 4. februara 2009. godine primerke kopije obaveštenja advokata P. S. dostavljenog Opštini Savski venac 17. decembra 2008. godine sa svim prilozima iz spisa 351-106/07-III-01.

Četvrti opštinski sud je 13. februara 2009. godine spise predmeta I. 151/01 dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu na uvid u vezi sa postupkom P. 778/08, po zahtevu tog suda.

Tokom izvršnog postupka dužnik M.R. je sa svojom suprugom zaključio ugovor o deobi bračne tekovine od 1. avgusta 2002. godine I – OV- 5754/02 i aneks tog ugovora I – OV – 6453/02, kojim je priznao suvlasnički udeo supruge na ime doprinosa u sticanju te imovine od 80% u odnosu na nepokretnost koja je predmet izvršenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ZIP), koji se primenjuje na konkretni izvršni postupak saglasno prelaznoj odredbi člana 304. važećeg Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da se protiv rešenja donesenog u prvom stepenu može izjaviti prigovor, osim ako u ovom zakonu nije određeno da prigovor nije dozvoljen i da prigovor ne odlaže izvršenje, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 8. st. 1. i 3); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora (član 10.); da se kao sredstvo izvršenja radi ostvarenja novčanog potraživanja može, između ostalog, odrediti i prodaja nepokretnosti (član 28.); da predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja može biti svaka dužnikova stvar ili imovinsko pravo koje nije zakonom izuzeto od izvršenja, odnosno ako izvršenje na njemu nije zakonom ograničeno (član 29.); da izvršnim radnjama u dužnikovom stanu kojima ne prisustvuje dužnik, njegov zakonski zastupnik, punomoćnik ili odrasli član njegovog domaćinstva, moraju prisustvovati dva punoletna građanina, kao i da će službeno lice, kad izvršnu radnju treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a dužnik nije prisutan ili neće prostoriju da otvori, otvoriti prostoriju u prisustvu dva punoletna građanina (član 45. st. 2. i 3.); da je službeno lice ovlašćeno da udalji lice koje ometa sprovođenje izvršenja, kao i da po potrebi zatraži pomoć od nadležnog organa unutrašnjih poslova, a u slučaju nepostupanja organa unutrašnjih poslova po zahtevu suda za pružanje pomoći u sprovođenju izvršenja, sud je dužan da odmah o tome obavesti nadležnog ministra unutrašnjih poslova, vladu ili nadležno skupštinsko telo (član 47.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 135.); da će se u javnoj knjizi izvršiti upis rešenja o izvršenju na nepokretnosti i da tim upisom poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti (pravo na namirenje) i u slučaju da treće lice docnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine (član 138. st. 1. i 2.); da će sud pristupiti utvrđivanju vrednosti nepokretnosti po donošenju rešenja o izvršenju i da se vrednost nepokretnosti utvrđuje na osnovu procene veštaka i drugih činjenica u visini njene tržišne cene na dan procene (član 144. st. 1. i 2.); da po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju i rešenja o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti kojim se određuju način i uslovi prodaje, kao i vreme i mesto prodaje ako se prodaja vrši putem nadmetanja (član 147. stav 1.); da će sud, ako se nepokretnost nije mogla prodati na prvom ročištu, zakazati drugo ročište na kome se nepokretnost može prodati ispod utvrđene vrednosti, ali ne ispod dve trećine te vrednosti (član 154. stav 2.); da će sud, ako se nepokretnost nije mogla prodati na drugom ročištu, naredna ročišta odrediti samo na predlog poverioca (član 160. stav 1.); da je poverilac dužan, ako nije mogućno, iz bilo kog razloga, pribaviti dokaz o svojini saglasno pravnim pravilima koja na tom području važe, umesto dokaza o svojini, da u predlogu za izvršenje naznači mesto na kome se nepokretnost nalazi, njen naziv, granice i površinu (član 176. stav 2.); da će u slučaju iz stava 2. ovog člana sud izvršiti popis nepokretnosti za koju je predloženo izvršenje i na ročište za popis pozvati poverioca, dužnika i lica sa čijim se nepokretnostima graniči ta nepokretnost, da zapisnik o popisu ima značaj upisa izvršenja i objavljuje se na sudskoj tabli i da će se odredbe ovog člana primenjivati i na području za koje su ustanovljene zemljišne knjige, ako je odgovarajuća zemljišna knjiga uništena ili nepokretnost nije upisana u zemljišnoj knjizi (član 176. st. 3. do 5.); da se privremena mera može odrediti pre pokretanja i u toku sudskog ili upravnog postupka, kao i po okončanju tih postupaka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 249.); da protiv rešenja o određivanju privremene mere dužnik može izjaviti prigovor u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja, o kome odlučuje veće trojice sudija suda koji je doneo rešenje o određivanju privremene mere u roku od osam dana od dana podnošenja prigovora, kao i da se prigovor ne dostavlja na odgovor i ne odlaže izvršenje rešenja iz stava 1. ovog člana (član 251.); da se radi obezbeđenja novčanog potraživanja, može odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito zabrana dužniku da raspolaže pokretnim stvarima, kao i čuvanje tih stvari (član 253. stav 1. tačka 2)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen Ustav. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak pokrenut rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 151/01 od 29. maja 2001. godine i da je do dana podnošenja ustavne žalbe već trajao sedam godina, šest meseci i 20 dana, kao i da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje izvršnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, mora se imati u vidu i činjenica da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom konkretnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se rešava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova koji vode postupak su kriterijumi koji utiču na ocenu razumnosti dužine trajanja određenog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Izvršni sud je trebao da sprovede izvršenje pravnosnažne i izvršne presude na predloženom predmetu izvršenja - nepokretnosti izvršnog dužnika i to zakonom određenim sredstvom izvršenja – prodajom nepokretnosti, odnosno upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom i u tom postupku nije bilo uslova za odlaganja ili obustavu postupka.

Ustavni sud je, ocenjujući značaj povređenog prava za podnosioce ustavne žalbe, utvrdio da je predmet osporenog postupka namirenje izvršnih poverilaca u visokom novčanom iznosu koji bi bio od značaja za svako lice, pa i za podnosioce, naročito imajući u vidu da se radi o potraživanju pravnosnažno utvrđenom odlukama nadležnih sudova, koje čini njihovu imovinu. Podnosioci su imali opravdano i razumno očekivanje da će izvršni sud sprovesti izvršenje presude parničnog suda u postupku u kome je sud, kako je izričito zakonom propisano, dužan da postupa ne samo u razumnom roku, nego i hitno.

Podnosioci ustavne žalbe su, saglasno odredbi člana 138. stav 1. ZIP imali pravo da u javnoj knjizi izvrše upis rešenja o izvršenju na nepokretnosti i da tim upisom steknu pravo da svoje potraživanje namire iz nepokretnosti (pravo na namirenje) i u slučaju da treće lice docnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, što se zbog propusta podnosilaca da upis izvrše i desilo i u određenoj meri usporilo izvršni postupak. Podnosioci su pismenim urgencijama zahtevali efikasnije sprovođenje kako pojedinih izvršnih radnji, tako i izvršnog postupka u celini.

Ocenjujući postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da ovaj sud, kao izvršni u konkretnom predmetu, nije preduzeo sve izvršne radnje na koje je po ZIP bio ovlašćen i obavezan kako bi se izvršenje određeno rešenjem tog suda I. 151/01 od 29. maja 2001. godine sprovelo do kraja, kao i da neke radnje nije sproveo u zakonom propisanim rokovima, čime je doveo do povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog podnosiocima ustavne žalbe.

Naime, bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter i dužnost hitnog postupanja suda - ukoliko je pravnosnažnom sudskom odlukom dužniku naloženo određeno činjenje ili nečinjenje on je dužan da se u skladu sa tom odlukom i ponaša, a ukoliko on to ne učini u paricionom roku određenom sudskom odlukom za dobrovoljno izvršenje, na to će ga prinuditi država preko izvršnog suda. Prinudni karakter izvršnog postupka određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka. Slučajevi kada se od stranke traži aktivno ponašanje su zakonom izričito predviđeni, a izostanak takvog ponašanja je, po pravilu, sankcionisan posledicama propuštanja. Dakle, u slučaju da aktivno ponašanje stranke nije izričito predviđeno zakonom, stranka nema obavezu takvog ponašanja, već je sud dužan da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do okončanja izvršnog postupka. Izvršni postupak se smatra okončanim sprovođenjem izvršenja ili donošenjem rešenja o obustavi postupka u zakonom izričito predviđenim slučajevima.

Izvršni sud je, u konkretnom predmetu, bio dužan da o prigovoru protiv rešenja o izvršenju, koji je podnet 7. juna 2001. godine, odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora, a odlučio je tek nakon četiri meseca i deset dana, odnosno 17. oktobra 2001. godine, što svakako ne ispunjava zahtev hitnog postupanja suda. Četvrti opštinski sud je rešenjem od 26. decembra 2001. godine odredio veštačenje i imenovao veštaka, ali je veštak pozvan u sud da preuzme spise predmeta tek 13. februara 2002. godine. Nakon veštačenja i izjašnjavanja svih učesnika, tek je 19. jula 2005. godine doneto rešenje o određivanju tržišne vrednosti nepokretnosti, koje je po prigovoru dužnika ukinuto rešenjem IVP. 1887/05 od 14. oktobra 2005. godine i naložen je ponovni postupak. U osporenom postupku veštačenje je bilo zakazivano ukupno 12 puta, a obavljeno samo dva puta, 24. decembra 2002. godine od strane sudskog veštaka pojedinca i 19. februara 2007. godine od strane Gradskog zavoda za veštačenje. Dužnik iz različitih razloga pet puta nije omogućio pristup nepokretnosti i obavljanje veštačenja, a sud nije preduzeo nikakve mere da ovakvo ponašanje dužnika sankcioniše, iako je službeno lice suda ovlašćeno da, kad izvršnu radnju treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a dužnik nije prisutan ili neće prostoriju da otvori, otvori prostoriju u prisustvu dva punoletna građanina, saglasno odredbama člana 45. st. 2. i 3. ZIP. Izvršni sud je od nadležnog organa unutrašnjih poslova tražio pomoć u izvršenju, ali dva zakazana veštačenja nisu održana upravo jer ta pomoć nije pružena. Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na odredbu člana 47. stav 2. ZIP koja propisuje da je, u slučaju nepostupanja organa unutrašnjih poslova po zahtevu suda za pružanje pomoći u sprovođenju izvršenja, sud bio dužan da odmah o tome obavesti nadležnog ministra unutrašnjih poslova, vladu ili nadležno skupštinsko telo, ali izvršni sud u ovom postupku nije preduzeo nijednu od navedenih, niti bilo koju drugu meru, u cilju omogućavanja veštačenja. Veštačenje određeno za 28. decembar 2006. godine, dakle nakon više od pet godina od početka ovog postupka, nije održano isključivo zbog propusta suda, jer službeno lice suda nije pristupilo pošto se tog dana „javio na posao posle bolovanja i na radnom stolu je zatekao predmet u kome se nalaze neuručene dostave za dužnika prvog reda M.R. i MUP Savski venac, a da za druge stranke nema zabeleženih dokaza o prijemu pismena“.

Četvrti opštinski sud je o predlogu punomoćnika poverilaca za određivanje privremene mere od 13. septembra 2002. godine, ponovljenom 11. novembra 2002. godine i 22. maja 2003. godine, odlučio tek rešenjem od 22. avgusta 2003. godine, protiv koga je dužnik izjavio prigovor 26. avgusta 2003. godine. Veće trojice sudija suda koji je doneo rešenje o određivanju privremene mere bilo je dužno da o prigovoru protiv navedenog rešenja odluči u roku od osam dana od dana podnošenja prigovora, saglasno odredbama člana 251. ZIP. Ovo nije učinjeno u zakonskom roku, već je prigovor odbijen rešenjem od 14. novembra 2003. godine, što se ni u kom slučaju ne može smatrati hitnim postupanjem izvršnog suda. Nakon obavljenog drugog veštačenja u ovom postupku podnosioci ustavne žalbe su tri puta, podnescima od 28. februara 2008. godine, 3. juna 2008. godine i 3. septembra 2008. godine, tražili da se odredi javna prodaja nepokretnosti radi namirenja potraživanja, a imajući u vidu da je predmet u evidenciji od oktobra 2007. godine i da su obe strane primile nalaz veštaka, kao i da je postupak u tom trenutku već trajao sedam godina. Do dana podnošenja ustavne žalbe izvršni sud ovo rešenje nije doneo. Ustavni sud je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je izvršni sud preduzimao bilo koje izvršne radnje u periodima od 1. septembra 2003. godine do 4. marta 2004. godine i od 6. avgusta 2004. godine do 19. jula 2005. godine što je, pored svega prethodno navedenog, dodatno i značajno uticalo na tok osporenog postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 151/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i, krećući se u okviru zahteva sadržanog u žalbi, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava uklone utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete i nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak u predmetu iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio i da se ova Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao način otklanjanja posledica povrede prava, imajući u vidu da je i taj zahtev postavljen u ustavnoj žalbi.

6. S obzirom na sve izloženo, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u tač 1, 2, 3. i 5. izreke.

7. U ustavnoj žalbi su istaknute i povrede prava na suđenje u razumnom roku u „krivičnoj stvari K. 514/07 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu“ i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo „protiv rešenja K. 1833/06 Drugog opštinskog suda“, pri čemu sadržinu ustavne žalbe nije bilo moguće dovesti u vezu sa označenim postupcima i istaknutim povredama ovih ustavnih prava. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 26. februara 2009. godine obavestio punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi u smislu člana 85. Zakona o Ustavnom sudu i naložio mu, pored ostalog, da žalbu uredi, odnosno da dovede u vezu označene postupke i istaknute povrede ustavnih prava, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, pod pretnjom posledica propuštanja.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je podneskom od 12. marta 2009. godine Ustavnom sudu dostavio samo posebna ovlašćenja za podnošenje ustavne žalbe, ali nije postupio po nalogu Suda da žalbu uredi.

Kako punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe nije uredio žalbu, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Suda.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u tački 4. izreke.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić