Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je u parničnom postupku, koji traje preko deset godina, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Nalaže se nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku i određuje objavljivanje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Milenkovića iz Lozovika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba Radomira Milenkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 22/03 (kasnije predmet Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 64/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Milenković iz Lozovika je 8. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog člano m 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 22/03.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 2003. godine i da je sedam godina kasnije zaključena glavna rasprava. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zaječenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 64/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, njegova sestra V.M. je 9. januara 2003. godine, kao tužilac, podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu kojom je tražila da sud utvrdi da zaostavštinu pokojne majke parničnih stranaka, umesto parcela navedenih u ostavinskom rešenju Opštinskog suda u Velikoj Plani O. 173/01 od 17. maja 2001. godine, sa činjavaju druge navedene parcele koje su u zemljišnim knjigama upisane na ime njihove pokojne majke, kao i četiri parcele sa zgradom koje su u zemljišnim knjigama upisane na ime tuženog, što je tuženi dužan da prizna i da trpi fizičku deobu navedenih nepokretnosti i upis prava svojine tužilje na tim pa rcelama u javnim knjigama. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 22/03.

Opštinski sud u Velikoj Plani je do prvog zaključenja glavne rasprave 15 . marta 2007. godine zakazao 12 ročišta, od kojih je osam održano. Od četiri neodržana ročišta, dva nisu održana na zahtev tuženog (ročišta zakazana za 19. septembar i 25. decembar 2006. godine). U periodu od 16. marta 2004. godine do 13. juna 2006. godine nije zakazano ni jedno ročište.

Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 4. septembra 2007. godine ranije zaključena rasprava je ponovo otvorena, a naredno ročište je zakazano za 15. novembar 2007. godine. Glavna rasprava je ponovo zaključena 22. januara 2008. godine, ali je rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 4. novembra 2008. godine ponovo otvorena, a naredno ročište je zakazano za 3. mart 2009. godine. U 2009. godini zakazano je još tri ročišta , od kojih dva (zakazana za 25. maj i 10. novembra) nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, a predmet je dobio broj P. 64/10. U nastavku postupka održana su dva ročišta (17. juna i 16. septembra 2010. godine), nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 64/10 od 16. septembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Protiv ove presude tuženi je 29. oktobra 2010. godine izjavio žalbu, a prvostepeni sud je na označenu presudu 1. novembra 2010. godine stavio klauzulu pravnosnažnosti.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je 11. novembra 2011. godine doneo rešenje Gž. 55/11, kojim je Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani vratio spise predmeta P. 64/10 radi dopune postupka.

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je 8. februara 2012. godine doneo rešenje P. 64/10, kojim je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti na presudu tog suda P. 64/10 od 16. septembra 2010. godine.

Spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu 26. marta 2012. godine, a predmet je zaveden pod brojem Gž. 2047/12. Do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu 26. februara 2013. godine, nije doneta odluka u ovom predmetu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i dalje primenjuje, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Velikoj plani 9. januara 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 8. marta 2010. godine, trajao sedam godina i dva meseca, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka više od deset godina, koliko je do sada trajao predmetni postupak, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. S tim uvezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud imao više perioda neaktivnosti – od 16. marta 2004. godine do 13. juna 2006. godine, od 22. januara 2008. godine do 23. januara 2009. godine i od 25. maja 2009. godine do 17. juna 2010. godine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da postupak po žalbi traje već dve godine i četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da je efikasno okončanje predmetnog postupka od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao i da se on ponašao u skladu sa tim, ne preduzimajući radnje usmerene na odugovlačenje postupka, osim što dva ročišta nisu održana na njegov zahtev, ali je Sud ocenio da to nije značajno doprinelo dužini trajanja postupka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnih sudova u osporenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ocena Ustavnog suda je zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, sagl asno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Kako predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti