Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 17 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, neefikasnost suda je bila presudna. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednik Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58612/10, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2373/12.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , je podnela 5. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58612/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58612/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2373/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tri tužene V. K, V. Š i E. V, iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 27.425,97 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. decembar 1996. godine, nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Nakon toga su održana ročišta 4. juna i 9. novembra 1997. godine, a ročište zakazano za 13. januar 1998. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Podneskom od 22. februara 1999. godine, punomoćnik tužioca je povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5468/96 od 23. aprila 1999. godine je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da se u odnosu na njih postupak obustavlja.

Na ročištu održanom 15. februara 2000. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 19. maja 2000. godine. Ročište zakazano za 21. decembar 2000. godine nije održano, zbog neodazivanja tužene, a sledeće je održano 19. aprila 2001. godine.

Ročište zakazano za 24. decembar 2001. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a potom su održana ročišta 22. januara 2002. godine, 15. jula i 26. novembra 2003. godine, a na ročištu od 6. oktobra 2004. godine je određen prekid postupka na predlog punomoćnika tužioca.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu je nastavljen postupak i održano je ročište 30. novembra 2010. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 1. decembra 2010. godine predložio prekid postupka, zbog otvaranja stečaja nad tužiocem, a rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58612/10 od 1. decembra 2010. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 58612/10 od 4. aprila 2011. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari, a rešenjem P. 3128/11 od 18. aprila 2011. godine, Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu nije održano ročište zakazano za 28. mart 2012. godine zbog sprečenosti postupajuće sudije, a na ročištu od 19. aprila 2012. godine je prekinut postupak do odluke Vrhovnog kasacionog suda po odluci o stvarnoj nadležnosti Privrednog suda u Novom Sadu.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 19. oktobra 2012. godine predložio nastavak postupka, a Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2373/12 od 30. oktobra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Na ročištu održanom 9. aprila 2013. godine je određeno izvođenje dokaza preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 13. maja 2013. godine, a na ročištu od 5. septembra 2013. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2373/12 od 5. septembra 2013. godine je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 12.210,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu isplati iznos od 692.513,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2013. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 247.514,00 dinara.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 30. septembra 2013. godine izjavio žalbu na prvostepenu presudu.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan dosadašnji period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak od ponošenja tužbe do odlučivanja po ustavnoj žalbi traje 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u velikoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, nakon usvajanja predloga punomoćnika tužioca da se prekine postupak u ovoj parnici na ročištu od 6. oktobra 2004. godine, punomoćnik tužioca je tek podneskom od 3. septembra 2010. godine nakon šest godina predložio nastavak postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud ročišta u ovoj parnici zakazivao u proseku u periodu od po četiri meseca. Osim toga, Privredni sud je na ročištu od 19. aprila 2012. godine prekinuo postupak do odluke Vrhovnog kasacionog suda po odluci o stvarnoj nadležnosti Privrednog suda, ali iz razloga što je u drugom predmetu istog suda, između istog tužioca i drugog tuženog izazvan sukob stvarne nadležnosti između Privrednog suda u Novom Sadu i suda opšte nadležnosti, a postupak u ovoj parnici je nastavljen nakon šest meseci.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da utvrđenu povred u prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, jer nije nije odlučeno o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 2373/12 od 5. septembra 2013. godine, to je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede, otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i veliki doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti