Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade za eksproprisanu imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnetu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za naknadu za imovinu eksproprisanu 1955. godine. Sud potvrđuje da je pravo na sudsku zaštitu radi isplate već utvrđene naknade zastarelo u roku od deset godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1512/2008
22.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Pavkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Pavkovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1772/07 od 18. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Pavković iz Beograda je, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, 19. decembra 2008. godine podneo Ustavnom sudu dozvoljenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1772/07 od 18. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da podnosiocu ustavne žalbe, u postupku u kojem je odlučivano o njegovim pravima, nije bila omogućena pravična rasprava pred nepristrasnim sudom, s obzirom na to da je u toku prvostepenog i drugostepenog postupka, koji su prethodili donošenju osporenog rešenja, sud privilegovao drugu stranu u postupku pogrešnom primenom i tumačenjem nemerodavnog prava i relevantnih dokaza. Podnosilac ustavne žalbe je tražio od Ustavnog suda da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 1772/07, kao i da poništi rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1772/07 od 18. jula 2007. godine, kojim je potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu R. 158/05 od 29. septembra 2006. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene isprave priložene uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem broj 7995/54 od 20. maja 1954. godine katastarska parcela 874, upisana u ZKUL 788 KO Beograd 1, koja je tada bila u vlasništvu oca ovde podnosioca ustavne žalbe, sada pok. Jove Pavkovića, eksproprisana je u korist države, a za potrebe Narodnog odbora Grada Beograda, u cilju izgradnje višespratne stambene zgrade. Nakon toga, 22. februara 1955. godine izvršena je procena vrednosti eksproprisane parcele od strane veštaka-procenitelja na iznos od 3.330 tadašnjih dinara, dok je vrednost građevinskog materijala delova zgrade koja je srušena u bombardovanju, a koja se ranije nalazila na parceli, procenjena na 3.360 tadašnjih dinara. Na usmenoj javnoj raspravi pred I Većem Gradske eksproprijacione komisije od 23. februara 1955. godine, koja je održana u vezi navedene eksproprijacije, tadašnji vlasnik nepokretnosti je izjavio prigovor na izvršenu procenu, ističući da je određena suviše niska vrednost za nepokretnost. Tražio je da mu se ustupi građevinski materijal kako bi ga iskoristio, kao i da mu se umesto naknade dodeli stan u ozidanoj zgradi koji će koristiti sa porodicom. Po održanoj javnoj raspravi, I Veće Gradske eksproprijacione komisije je istog dana donelo rešenje broj 195/54 kojim je korisnik eksproprijacije obavezan da u roku od 15 dana od izvršnosti tog rešenja plati vlasniku nepokretnosti Jovi Pavkoviću na ime naknade 3.330 dinara u gotovom novcu, a vlasniku nepokretnosti je dozvoljeno da podigne materijal od ranije postojeće zgrade koja se nalazila na parceli. Saglasno tački 3) stava 1. ovog rešenja, II Sreski sud za grad Beograd će po izvršnosti ovog rešenja izvršiti prenos i uknjižbu prava vlasništva eksproprisane imovine na državu, sa oznakom opštenarodna imovina pod upravom Narodnog odbora grada Beograda. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je po pitanju visine naknade Komisija prihvatila procenu koju je dao procenitelj kao pravilnu, s obzirom da je ona izvršena u skladu sa Uputstvom o postupku eksproprijacionih komisija pri procenjivanju i utvrđivanju naknade za eksproprisanu imovinu (“Službeni list FNRJ“, br. 14/50 i 54/51) i Odlukom Saveznog Izvršnog Veća o najvišim kupovnim cenama za žitarice („Službeni list FNRJ“, br. 33/54 i 55/54). Zahtev vlasnika da mu se kao naknada odredi stan u novosagrađenoj zgradi Komisija nije uvažila, jer je bio suprotan tadašnjim propisima. Po pravnosnažnosti ovog rešenja, Drugi opštinski sud u Beogradu - zemljišnoknjižno odeljenje, je rešenjem Dn. 3610/55 od 2. avgusta 1955. godine upisao ovu nepokretnost kao opštenarodnu imovinu.

Pravni sledbenik bivšeg vlasnika eksproprisane nepokretnosti, ovde podnosilac ustavne žalbe, smatrajući da njegovom ocu nikada nije isplaćena naknada za eksproprisanu nepokretnost, niti je zaključen sporazum ili doneta sudska odluka o visini naknade, obratio se 17. juna 2005. godine Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove Grada Beograda sa zahtevom da mu se isplati naknada za eksproprisanu nepokretnost. U odgovoru na ovaj zahtev, Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove Grada Beograda je, dopisom HHI-03 br.35-137/05 od 20. juna 2005. godine, obavestio podnosioca ustavne žalbe da se za rešavanje ovog pitanja obrati nadležnom sudu, s obzirom na to da je određivanje naknade u postupku eksproprijacije u nadležnosti suda.

Podnosilac ustavne žalbe je predlogom od 24. juna 2005. godine pokrenuo vanparnični postupak R. 158/2005 pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u kome je tražio da se obaveže protivnik predlagača Grad Beograd da mu isplati iznos koji će biti utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate, počev od dana donošenja odluke do konačne isplate, a na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost – zemljište upisano na katastarskoj parceli broj 874 u ZKUL 788, KO Beograd 1, i to u roku od 15 dana od prijema rešenja, pod pretnjom izvršenja. U podnetom predlogu navedeno je da je rešenje o eksproprijaciji postalo pravnosnažno, ali da naknada po tom rešenju nikada nije isplaćena, pa su tako istekli „svi zakonski rokovi za sporazumno utvrđivanje visine naknade“. S obzirom na to da se nepokretnost nalazi u blizini centra grada, predlagač je predložio da se ukupna tržišna cena nepokretnosti utvrdi veštačenjem. Protivnik predlagača nije osporio navode iz predloga koji se odnose na postupak eksproprijacije i upis rešenja o eksproprijaciji u zemljišne knjige, ali je istakao prigovor zastarelosti predlagačevog potraživanja, pozivajući se na odredbu člana 379. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odlučujući o zahtevu predlagača i o prigovoru protivnika predlagača o zastarelosti potraživanja, sud je izveo dokaz čitanjem svih dostavljenih isprava. Po sprovedenom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. septembra 2006. godine doneo rešenje R. 158/05, kojim je predlog predlagača odbio kao neosnovan. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je protekao rok od deset godina u kome je predlagač mogao zahtevati naknadu za eksproprisanu nepokretnost, saglasno odredbi člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je sud nesumnjivo utvrdio da je tražena naknada utvrđena još rešenjem od 23. februara 1955. godine.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv prvostepene odluke, doneo je 18. jula 2008. godine rešenje Gž. 1772/08, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da u tom vanparničnom postupku nije relevantna činjenica da li je ili nije pravnom prethodniku predlagača isplaćena prethodno određena naknada za eksproprisanu nepokretnost, jer je pravo da se zahteva isplata naknade za eksproprisanu nepokretnost koja je određena odlukom nadležnog organa, u konkretnom slučaju, saglasno članu 379. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Postupak eksproprijacije predmetne nepokretnosti i određivanja naknade za eksproprisanu parcelu sprovedeni su i pravnosnažno okončani u vreme važenja i na osnovu Osnovnog zakona o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, broj 28/47).

Odredbom člana 14. Zakona o zastarelosti potraživanja („Službeni list FNRJ“, br. 40/53 i 57/54), koji je važio u vreme određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, bilo je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, a odredbom člana 23. stav 1. ovog zakona – da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili poravnanjem pred sudom zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, s tim da se, saglasno odredbi člana 13. Zakona, pod sudom i sudskom odlukom u smislu ovog zakona, podrazumevaju i drugi organi i njihove odluke koje oni donose u okviru svoje nadležnosti.

Zakonom o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/89) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, (član 371.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (člana 379. stav 1.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zastarelosti potraživanja (član 1108.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, Ustavni sud je utvrdio da su o predlogu podnosioca ustavne žalbe za određivanje visine naknade za eksproprisanu nepokretnost odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden primenom pravila merodavnog vanparničnog postupka, da je postupak sproveden javno i da je u toku postupka podnosiocu ustavne žalbe, kao predlagaču, omogućeno da javno iznese i obrazloži podneti predlog i da učestvuje na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na protivnika predlagača, kao drugog učesnika u postupku. U pogledu iznetih navoda da je pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava u korist protivnika predlagača, Ustavni sud je ocenio da su izneti navodi neosnovani i da predstavljaju subjektivni stav podnosioca ustavne žalbe, a ne pravno utemeljenu tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava. Ovo iz razloga što u konkretnom slučaju sudovi nisu imali pravnog osnova da primene odredbe važećeg Zakona o eksproprijaciji na koji se podnosilac ustavne žalbe poziva, jer je postupak eksproprijacije predmetne nepokretnosti sproveden i okončan još 1955. godine, u skladu sa Osnovnim zakonom o eksproprijaciji, kao propisom koji je važio u vreme vođenja tog postupka i odlučivanja nadležnih organa, u okviru koga je pravnosnažnom odlukom nadležnog organa i određena naknada za eksproprisanu nepokretnost, a što sve ne osporava ni podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, tako utvrđena naknada za eksproprisanu nepokretnost predstavlja pravnosnažno utvrđeno potraživanje pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe. Time pitanje određivanja naknade za predmetnu eksproprisanu nepokretnost predstavlja res iudicata, te nema pravnog osnova za njeno ponovno određivanje u skladu sa sada važećim propisima o eksproprijaciji. Sa druge strane, eventualno neisplaćena naknada za eksproprisanu nepokretnost određena rešenjem I Veća Gradske eksproprijacione komisije broj 196/54 od 23. februara 1955. godine, može da ima samo karakter nenaplaćenog potraživanja bivšeg vlasnika eksproprisane nepokretnosti, odnosno podnosioca ustavne žalbe kao njegovog pravnog sledbenika. Stoga ovo potraživanje podleže opštim pravilima obligacionog prava, koja, između ostalog, uređuju i pitanje zastarelosti. Odredbom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Kako je isti rok zastarelosti od deset godina bio predviđen i Zakonom o zastarelosti potraživanja koji je važio u vreme određivanja naknade za eksproprisanu parcelu, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju ne samo da nije bilo zakonskog osnova da se po predlogu podnosioca ustavne žalbe iz 2005. godine odredi naknada, s obzirom na to da je ona već bila pravnosnažno određena i to još 1955. godine, već i da se ukazivanje sudova na nastupanje zastarelosti ne odnosi na zastarelost prava da se traži određivanje naknade (kada ona nije ni određena), nego na zastarelost prava da se sudskim putem zahteva isplata naknade (kada je određena), kao potraživanja koje vlasnik eksproprisane nepokretnosti ima na osnovu odluke nadležnog organa koji je odredio iznos naknade.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 1772/07 od 18. jula 2008. godine doneto primenom merodavnih odredaba materijalnog prava, te nema osnova za tvrdnje da su osporena odluka i obrazloženje pravnog stava suda koji je u njoj iznet, posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, a u cilju stavljanja u povlašćeni položaj drugog učesnika postupku.

Konačno, Ustavni sud konstatuje i da je podnosiocu ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen, omogućeno i pravo na žalbu protiv prvostepene sudske odluke, koje je on i iskoristio.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je postupak u kome je doneta odluka koja se osporava ustavnom žalbom, vođen na način kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade za eksproprisanu imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti