Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 17 godina. Sud je naložio nadležnom Privrednom sudu da postupak okonča u najkraćem roku, ali nije dosudio naknadu štete zbog značajnog doprinosa podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1512/2011
23.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58607/10, a potom pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1256/13.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, je 5. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 58607/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim postupanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1256/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih, radi isplate opredeljenog novčanog iznosa.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 19. decembra 1996. godine, a sledeće je održano 2. aprila 1997. godine.

Podneskom od 22. februara 1999. godine punomoćnik tužioca je povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda, a rešenjem suda od 2. marta 1999. godine pozvani su drugo i treće tuženi da se izjasne da li su saglasni sa povlačenjem tužbe.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5599/96 od 23. aprila 1999. godine je u stavu prvom izreke konstatovao da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugo i treće tuženog i da se postupak u odnosu na ove tužene obustavlja.

U periodu od početka 2000. godine do kraja oktobra 2003. godine sud je održao više ročišta i u tom periodu izveo dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje. Nakon ročišta održanog 23. decembra 2003. godine, na ročištu od 17. juna 2004. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Punomoćnik tužioca je tek podneskom od 25. oktobra 2010. godine, predložio nastavak postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11662/10 od 29. novembra 2010. godine je određen nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, nakon čega je sledećeg dana, 30. novembra 2010. godine, održano ročište.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58607/10 od 1. decembra 2010. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010.godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 58607/10 od 14. jula 2011. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, a rešenjem od istog datuma se oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalji postupak.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je na ročištu održanom 30. januara 2012. godine, određen prekid postupka na predlog punomoćnika tužioca, a do predloga bilo koje stranke da se postupak nastavi.

Podneskom od 8. maja 2013. godine punomoćnik tužioca je predložio nastavak postupka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 17 godina do odlučivanja po ustavnoj žalbi, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje, posebno imajući u vidu da za to vreme nije doneta nijedna meritorna odluka.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao tužioca značajno doprinelo dugom trajanju postupka, jer ne samo da se punomoćnik tužioca od ročišta održanog 2. aprila 1997. godine do sledećeg ročišta održanog 23. aprila 1999. godine, potpuno pasivno ponašao, već nakon prekida postupka 17. juna 2004. godine, određenog na saglasan predlog parničnih stranaka, više od šest godina, sve do kraja oktobra 2010. godine, nije predložio da se postupak nastavi. Štaviše, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je nastavak postupka tražio samo nekoliko dana pre donošenja rešenja o otvaranju stečajnog postupka nad podnosiocem, iako je u tom trenutku podnosiocu ustavne žalbe mogla biti poznata činjenica da predstoji pokretanje stečajnog postupka, a koje, po sili zakona, ima za posledicu prekid svih parničnih i drugih postupaka koji su u toku. Takođe i na ročištu od 30. januara 2012. godine, na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka određen je prekid postupka, čiji nastavak je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe tražio tek nakon jedne godine i šest meseci, podneskom od 8. maja 2013. godine. Iz iznetih činjenica Ustavni sud je zaključio i da ponašanje podnosioca ustavne žalbe ne ukazuje da je predmet spora za njega imao osobit značaj.

Sa druge strane, imajući u vidu da predmet spora nije bio u tolikoj meri činjenično i pravno složen, te da je sam sud ispoljio potpunu neaktivnost kada, na primer, u periodu od jedne godine i deset meseci nije preduzimao nikakve radnje (od ročišta održanog 2. aprila 1997. godine do 23. aprila 1999. godine). Pored toga, prvostepeni sud je svojim postupanjem pogodovao nedovoljnoj zainteresovanosti parničnih stranaka da se o tužbenom zahtevu odluči kada je dva puta određivao prekid postupka na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, a radi pokušaja mirnog rešenja spora, iako Zakonom o parničnom postupku, to nije razlog za prekid parničnog postupka.

Kako je pre svega dužnost sudova da obezbede da se postupak koji se pred njima vodi okonča bez odugovlačenja, to je Ustavni sud ocenio da postupanje, pre svega Opštinskog, odnosno Osnovnog suda u Novom Sadu , ukazuje na nedelotvornost koja kao posledicu ima povredu prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

5. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem sada nadležnom Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegov značajan, višegodišnji doprinos neopravdano dugom trajanju postupka, Ustavni sud je našao da nema mesta bilo kakvom vidu pravičnog zadovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede prava.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti