Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju nad društvenim preduzećem

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na imovinu i dodelio podnositeljki naknadu materijalne štete. Država je odgovorna za nenaplaćeno potraživanje iz radnog odnosa u stečaju nad preduzećem sa većinskim društvenim kapitalom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 2/10.

2. Utvrđuje se pravo D. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 2/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Sokobanje podnela je Osnovnom sudu u Aleksincu, 24. jula 2022. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Zaječara, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), tužbu, preinačenu podneskom od 1. decembra 2020. godine, protiv Republike Srbije-Ministarstva pravde-Visokog saveta sudstva-Privrednog suda u Zaječaru, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Aleksincu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba) istakla da je zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavila prigovor radi ubrzavanja postupka, koji joj je usvojen, kao i da joj je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa koje joj do dana podnošenja tužbe nije u celini isplaćeno. Podnositeljka je tužbom zahtevala da joj se dosudi naknada materijalne štete u iznosu priznatog, a nenaplaćenog novčanog potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i naknadu troškova postupka.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „B.“ a.d. Bor otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Zaječaru St. 124/04 od 13. februara 2004. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavila svoje potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada, koje joj je priznato, rešenjem Trgovinskog suda u Zaječaru od 30. novembra 2004. godine. U toku postupka vršena je delimična deoba stečajne mase, te su podnositeljki tri puta isplaćivani određeni iznosi.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmetni stečajni postupak je vođen pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 2/10.

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom je zaključen rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 2/10 od 11. juna 2020. godine, a stečajni dužnik je, rešenjem Agencije za privredne registre od 7. avgusta 2020. godine, brisan iz Registra.

Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 941/19 od 3. juna 2019. godine, ispravljeni rešenjem istog suda od 16. jula 2020. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 2/10, a stečajnom sudiji je naloženo da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

U postupku po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 24. jula 2020. godine, radi naknade materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, presudom Osnovnog suda u Aleksincu-Sudska jedinica u Sokobanji Prr1. 121/23 od 4. januara 2024. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Višeg suda u Nišu Gžrr1. 43/21 od 28. novembra 2023. godine, a predmet vraćen Osnovnom sud u Aleksincu-Sudska jedinica Sokobanji na ponovno suđenje, koji se, rešenjem od 4. januara 2024. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Aleksincu-Sudska jedinica u Sokobanji Prr. 147/19 od 29. januara 2020. godine, donetom po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustave žalbe, radi novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, tužena Republika Srbija obavezana je, između ostalog, da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 13.500,00 dinara.

3. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnositeljke, podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenog potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću (banka) sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnositeljke za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome joj je prijavljeno potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku priznato, ali nije namireno u celini.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Zaječaru da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 2/10, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim ili državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Iste stavove Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine.

5. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 2/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnositeljka istakla i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova parničnog postupaka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnositeljke, u smislu citiranih izmena Zakona, smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima – ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim, odnosno društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu je i ova ustavna žalba (ranije tužba) dodatno veštački fragmentisana tako što su podnete posebne tužbe, jedna sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a druga sa zahtevom za naknadu materijalne štete. Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju nad društvenim preduzećem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti