Povreda prava na obrazloženu odluku o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava iz člana 31. Ustava. Sudovi nisu pružili dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru, oslanjajući se na težinu krivičnog dela bez subjektivnih razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Devčića iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Devčića i utvrđuje da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine K.V. 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine i rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. r.z. 38/09 od 9. jula 2009. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana, odnosno odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Devčić iz Kule podneo je Ustavnom sudu 13. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Brankice Majkić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 31. i člana 33. st. 2, 3, 6. i 7. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodi pred Okružnim sudom u Beogradu-Veće za ratne zločine u predmetu K.V. 6/07.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da se protiv njega i drugih lica vodi krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Veće za ratne zločine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, koji je u fazi glavnog pretresa; da se od ukupno četrnaest okrivljenih, četvorica i dalje nalaze u pritvoru, dok se ostali brane sa slobode (nakon što su svi, osim jednog, bili u pritvoru tokom trajanja ovog postupka); da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine K.V. 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor i da je određeno da mu po tom rešenju pritvor može trajati najduže dva meseca, te da je produženje pritvora zasnovano na odredbi člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku; da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. r.z. 38/09 od 9. jula 2009. godine odbijena žalba branilaca i potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine; da se podnosilac ustavne žalbe u trenutku podnošenja ustavne žalbe i dalje nalazi u pritvoru koji mu se računa od 29. maja 2007. godine; da je Ustavni sud Srbije svojom Odlukom Už–1429/2008 od 16. jula 2009. godine usvojio ustavnu žalbu M.R, trećeokrivljenog u predmetu Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine K.V. 6/07, u delu koji se odnosi na povredu prava podnosioca koja su predviđena u članu 31. st. 1. i 2. Ustava, jer je našao da „ni prvostepeni, ni drugostepeni sud u svojim rešenjima nisu dali dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru“, kao i da „Ustavni sud smatra da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje“; da smatra da bi se Odluka Ustavnog suda Už–1429/2008, s obzirom na to da se Milan Devčić, ovde podnosilac ustavne žalbe, nalazio u istoj pravnoj situaciji, morala odnositi i na njega.

Kao razloge za povredu prava zajemčenih odredbama člana 31. Ustava, podnosilac navodi: da i pored navedene Odluke Ustavnog suda osporena rešenja „ne sadrže jasne razloge o produženju pritvora podnosiocu ustavne žalbe, da su identična po obrazloženju rešenjima kojima je učinjena povreda Ustavom zajemčenih prava M.R, a pritvor niti je ukinut niti su dati jasni razlozi za njegovo trajanje posle odluke Ustavnog suda Už-1429/2008 od 28. jula 2009. godine“; da smrt civilnih lica i uništenje imovine predstavljaju elemente samog krivičnog dela, te ne mogu predstavljati istovremeno i jedini razlog za trajanje pritvora, kao i da postojanje osnovane sumnje i zaprećena kazna, sami po sebi, nisu dovoljni za produženje pritvora; da je ovako postavljenim razlogom za trajanje pritvora povređeno pravo podnosioca da mu se pritvor ukine čim prestanu razlozi za pritvor; da u konkretnom slučaju mera pritvora nije neophodna radi vođenja krivičnog postupka; da teške posledice dela koje se ogledaju u smrti civilnih lica i uništenje imovine veće vrednosti ne mogu biti razlog za pritvor, jer predstavljaju razlog koji nikad neće prestati.

Za povredu prava iz člana 33. st. 2, 3, 6. i 7. Ustava, podnosilac ističe: da razlozi koje je sudeće veće imalo u vidu kada je drugim saokrivljenima ukinulo pritvor – procena suda o nužnosti trajanja pritvora u zavisnosti od načina na koji se optuženi brani, predstavlja manipulaciju licem koje se nalazi u pritvoru i nedozvoljen pritisak da se dođe do iskaza kakav sud smatra „iskrenim“ ili „povoljnim“ i povredu posebnih prava okrivljenog (podnosioca ustavne žalbe); da je podnosiocu u osporenom postupku za branioca po službenoj dužnosti postavljen advokat koji je u periodu od dva meseca bio brisan iz Imenika advokata, čime je dovedena u pitanje zakonitost određenog pritvora i podnosiočevo pravo na branioca; da se zbog ovog propusta određene radnje u postupku moraju ponoviti, što dovodi do odugovlačenja postupka usled propusta suda, čime su povređena njegova prava iz člana 33. Ustava, ali i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu: da utvrdi da su postupanjem Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije u postupku koji se vodi pred Okružnim sudom u Beogradu-Veće za ratne zločine u predmetu K.V. 6/07 povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama čl. 32. i 33. Ustava; da utvrdi da su osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine K.V. 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. r.z. 38/09 od 9. jula 2009. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 31. Ustava; da osporena rešenja poništi; da naloži organima Republike Srbije da podnosiocu ustavne žalbe ukinu pritvor i da ga odmah puste na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, kao i izjašnjenja predsednika sudećeg veća Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Okružnim sudom u Beogradu-Većem za ratne zločine vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još trinaest lica, po optužnici Tužilaštva za ratne zločine, zbog postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, propisano odredbom člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi sa članom 22. KZ SRJ.

Krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe započeo je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Ki.V. 7/07 od 30. maja 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe nalazi se u pritvoru od 29. maja 2007. godine kada je lišen slobode, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Ki.V. 7/07 od 30. maja 2007. godine, koji mu je određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu je kasnije produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Okružni sud u Beogradu-Veće za ratne zločine je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i još tri saokrivljena lica i osporenim rešenjem K.V. 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine im je produžio pritvor. Pritvor je produžen, jer su, po oceni vanpretresnog veća, i dalje stajali razlozi za zadržavanje okrivljenih u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika, uz obrazloženje da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivično delo koje im je optužnicom stavljeno na teret i da se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka s obzirom da “se okrivljenima stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina, pa imajući u vidu istovremeno i način izvršenja krivičnog dela - povezano delovanje više izvršilaca i okolnosti koje se mogu smatrati posebno teškim zbog nastalih posledica u vidu povrede telesnog integriteta većeg broja lica i smrti najmanje sedamdeset civilnih lica, te oštećenja i uništenja imovine u znatnoj vrednosti”.

Vrhovni sud Srbije-Veće za ratne zločine je osporenim rešenjem Kž. II r.z. 38/09 od 9. jula 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe okrivljenih i njihovih branilaca, izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine K.V. 6/07 – Kv.V. 43/09 od 16. juna 2009. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja se navodi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da razlozi za održavanje na snazi mere pritvora još uvek postoje, jer iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da su optuženi izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, koje im je stavljeno na teret. Imajući u vidu da je za to krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina, kao i način izvršenja i posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u povezivanju više lica u cilju preduzimanja radnji koje su imale veoma teške posledice – smrt najmanje 70 civilnih lica, kao i oštećenje i uništenje imovine u znatnoj vrednosti, drugostepeni sud smatra da je opravdano bilo produžiti pritvor optuženima po osnovu iz člana 142. stav 2. tačka 5) ZKP, kao i da je prvostepeni sud „dao jasne i prihvatljive razloge o okolnostima zbog čijeg postojanja je odlučio da pritvor prema okrivljenima produži“, te da je takva odluka prvostepenog suda pravilna i na zakonu zasnovana.

Predsednik sudećeg veća, prema izjašnjenju dostavljenom Ustavnom sudu, smatra da u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena označena ustavna prava. Naime, u postupku je od 17. aprila 2008. godine pa do 8. oktobra 2009. godine održano 56 glavnih pretresa, na kojima je saslušano 14 optuženih i 32 svedoka, te pročitani brojni pisani dokazi. Kako su 63 predložena svedoka strani državljani hrvatske nacionalnosti, od kojih je samo petnaestak pristalo da pristupi na glavni pretres, to se saslušanje većeg broja svedoka odvija putem video-konferencijske veze sa sudovima Republike Hrvatske, što će obeležiti i buduće glavne pretrese, s obzirom na to da je tužilac predložio saslušanje još 69 oštećenih iz Republike Hrvatske, koji do sada nisu saslušani. Navode ustavne žalbe o povredi prava na odbranu, predsednik veća takođe smatra neosnovanim, jer je podnosilac ustavne žalbe tokom postupka imao branioca koga je sam izabrao, a sud mu je po podignutoj optužnici i na njegov zahtev istog branioca postavio i po službenoj dužnosti. Tokom postupka, u periodu od 1. oktobra 2008. godine do 3. decembra 2008. godine, taj branilac je zbog neprijavljivanja promene sedišta advokatske kancelarije bio brisan iz Imenika advokata, o čemu sud nije bio obavešten, pa je odmah po saznanju razrešen odbrane po službenoj dužnosti, a sve procesne radnje su ponovo izvedene, u prisustvu novoangažovanog branioca.

4. Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, pored ostalog, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), važećim u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 2. ZKP bilo je propisano: da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje, bilo je propisano: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz stava 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 i Už-2161/2009 od 16. septembra 2010. godine, Už-34/2008 od 10. marta 2011. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju izvršeno zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio teško krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, što predstavlja uslov sine qua non za postojanje zakonitosti mere pritvora. Međutim, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za zadržavanje na snazi ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Arbitrerno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda: Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda: Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (presuda: Kurt protiv Turske, od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, od 27. jula 2006. godine).

Određena krivična dela, zbog svoje posebne težine i visine zaprećene kazne opravdavaju inicijalno pritvaranje, štaviše, nekada, kao što je slučaj kod izrazito teških krivičnih dela, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i ratnog zločina, dužina pritvora može biti opravdana i kod dugogodišnjeg pritvora (predmet: Jentzsch protiv Nemačke, od 6. oktobra 1970, Rezolucija 32, od 5. maja 1971.), ali je i u tim slučajevima potrebno dalje opravdanje za produženje pritvora.
Kako je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.), Ustavni sud je, sledom navedenog, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, imao u vidu i navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da ni prvostepeni, ni drugostepeni sud u svojim rešenjima nisu dali dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ispitujući zakonitost i opravdanost pritvora koji je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjima, Ustavni sud je ustanovio da se nadležni sudovi u svojim obrazloženjima oslanjaju, pre svega, na težinu krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret i objektivne posledice koje su nastupile, a propuštaju da navedu subjektivne razloge za produženje pritvora, koji bi ih individualizovali u odnosu na svakog pritvorenika pojedinačno. O ovim zahtevima se posebno mora voditi računa u slučajevima kakav je ovaj, kada su zakonska obeležja krivičnog dela i osnov po kome je pritvor produžen veoma slični.

Polazeći od prethodnih navoda, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.

Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor. Međutim, Ustavni sud smatra da u osporenim rešenjima nisu dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Propustom sudova da bez valjanog obrazloženja i individualizacije razloga, prema načelu srazmernosti, ocene osnovanost, nužnost i primerenost daljeg zadržavanja u pritvoru podnosioca u smislu navedenog člana, podnosiocu ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, povređeno ustavno pravo na trajanje pritvora, imajući u vidu razloge pritvora.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na trajanje pritvora zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je posebno cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da je prema drugim optuženima pritvor ukinut, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za odluku Suda. Ovo stoga što se razlozi za produženje pritvora posle podizanja optužnice odnose na objektivne i subjektivne okolnosti vezane za složenost predmeta, prirodu krivičnog dela, način njegovog izvršenja i težinu posledica krivičnog dela koje se optuženima stavlja na teret. Činjenica da se preostalih deset okrivljenih lica, koje optužnica takođe tereti za isto krivično delo kao saizvršioce, više ne nalaze ili se uopšte nisu nalazili u pritvoru, sama po sebi ne znači da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo da mu se pritvor ukine čim prestanu razlozi za održavanje mere pritvora na snazi. U konkretnom slučaju se od pokretanja krivičnog postupka radilo o fakultativnom pritvorskom osnovu, pri čemu nadležno krivično veće suda odlučuje o opravdanosti produženja pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenjujući princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog okrivljenog lica. To podrazumeva da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više okrivljenih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saokrivljenih u istom krivičnom predmetu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. stav 3. Ustava.

8. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe započeo 30. maja 2007. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki.V. 7/07. Rešenjem pod istim brojem, donetim istoga dana, podnosiocu ustavne žalbe je određen i pritvor. Prvostepena presuda još nije doneta a krivični postupak je, do momenta podnošenja ustavne žalbe, trajao nešto više od dve godine.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje isključivo prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da su pravna i činjenična pitanja od kojih zavisi ishod postupka izuzetno složena i da zahtevaju sprovođenje veoma obimnog dokaznog postupka, pre svega zbog velikog broja oštećenih lica i svedoka, od kojih su gotovo svi strani državljani.

Dosadašnje postupanje suda pred kojim se ovaj postupak odvija je, po oceni Ustavnog suda, dovoljno efikasno, posebno imajući u vidu da je sud u ocenjivanom periodu održao 56 glavnih pretresa, saslušao 14 optuženih, 32 svedoka i veliki broj oštećenih. Kako se većina svedoka nalazi u inostranstvu (Republika Hrvatska), i nisu dostupni državnim organima Republike Srbije, a samo petnaestak svedoka je pristalo da dođe u sud radi svedočenja, postupajući sud je saslušanje većeg broja svedoka morao izvesti putem video-konferencijske veze sa sudovima Republike Hrvatske, što je dodatno uticalo na trajanje postupka.

Podnosilac ustavne žalbe, s obzirom da se nalazio u pritvoru, nije imao direktnog uticaja na trajanje osporenog krivičnog postupka.

Priroda stvari o kojoj se u predmetnom krivičnom postupku odlučuje, jer se radi o optužbi za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništa, za podnosioca nesumnjivo predstavlja pitanje od najvećeg značaja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se dosadašnje trajanje predmetnog krivičnog postupka, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim i da u postupku koji se osporava ustavnom žalbom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

9. Imajući u vidu napred izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ostalom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Povodom osporavanja pojedinačnih akata i radnji u vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 33. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.

Ustavni sud je ocenio da će podnosilac ustavne žalbe imati mogućnost, ukoliko i dalje bude smatrao „da mu je povređeno pravo na odbranu uz pomoć branioca, pravo na besplatnog branioca, pravo da ne daje iskaze protiv sebe ili bliskih lica, niti da priznaje krivicu..., da postoji manipulacija licima koja se nalaze u pritvoru i nedozvoljeni pritisak da se dođe do iskaza kakav sud smatra iskrenim ili povoljnim“, odnosno da odredbe Zakonika o krivičnom postupku nisu pravilno primenjene, a da je to bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravične presude, da sve navedeno osporava u eventualnoj žalbi protiv prvostepene presude koja bude doneta u osporenom krivičnom postupku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa navedenim povredama prava iz ove tačke obrazloženja, nije iscrpeo sva pravna sredstva za njihovu zaštitu, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

11. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvaruje objavljivanjem odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, i odlučio kao u tački 2. izreke.

12. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na obrazloženu odluku o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti