Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik suda Vesna Ilić Prelić predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. “T.“, u stečaju, iz N. S, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S.“T.“, u stečaju, i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2419/2012 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. “T.“, u stečaju, iz N. S, je 5. aprila 2011. godine, preko zakonskog zastupnika N. Š, stečajnog upravnika iz N. S, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58613/2010.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica traje već 15 godina i da je neizvesno kada će ona biti okončana, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete i “pravo na troškove na ime sastava ove žalbe“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2419/2012 (koji je bio stvarno i mesno nadležni sud za postupanje u ovoj parnici, nakon otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem ustavne žalbe i preuzimanja parničnog postupka od strane stečajnog upravnika podnosioca, u smislu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o stečaju i člana 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 4. septembra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih J.D, P.N. i D.D, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 5529/96.

Opštinski sud u Novom Sadu je imao dva perioda neaktivnosti (4. decembar 1996. – 21. oktobar 1999. godine i 24. april 2001. – 5. decembar 2001. godine) u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Tužilac je podneskom od 7. decembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 5529/96 od 21. oktobra 1999. godine odredio da se u ovoj pravnoj stvari izvede dokaz veštačenjem na okolnost visine duga koji tuženi ima prema tužiocu na osnovu ugovora o nenamenskom zajmu, te je imenovao za veštaka J.D. Veštak je 24. aprila 2001. godine dostavio parničnom sudu nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu za glavnu raspravu od 1. februara 2002. godine usvojio predlog tužioca i odredio da se izvede dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari. Prvostepeni sud je 5. marta 2003. godine doneo formalno rešenje P. 5529/96, kojim je odredio dopunsko veštačenje i obavezao veštaka J.D. da izradi dopunu nalaza i mišljenja. Veštak je 13. oktobra 2003. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, ističući da će uraditi dopunsko veštačenje tek nakon predujmljivanja troškova veštačenja.

Prvostepeni sud je 29. aprila 2004. godine doneo rešenje P. 5529/96, kojim je prekinuo parnični postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti na predlog stranaka u svako doba, ističući da tužilac nije predujmio troškove veštačenja u dužem vremenskom periodu, tako da veštak nije pristupio dopunskom veštačenju, te da je u izgledu i vansudsko poravnanje između stranaka.

Tužilac je podneskom od 3. septembra 2010. godine tražio od Osnovnog suda u Novom Sadu da nastavi predmetni parnični postupak, te je nakon toga predmet dobio broj P. 58613/2010.

Osnovni sud u Novom Sadu je 1. decembra 2010. godine doneo rešenje P. 58613/2010, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i rešio da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik tužioca preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove to da učini, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 28. februara 2011. obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je Osnovni sud u Novom Sadu 19. aprila 2011. godine doneo rešenje P. 58613/2010, kojim je nastavio parnični postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, te je odredio da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Privrednom sudu u Novom Sadu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu.

Osnovni sud u Novom Sadu je 20. maja 2011. godine dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu predmet na dalje postupanje, a predmet je dobio novi broj P. 1212/2011.

Postupajući po predlogu parničnih stranaka, Privredni sud u Novom Sadu je 19. juna 2012. godine doneo rešenje P. 1212/2011, kojim je prekinuo predmetni parnični postupak do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o izazvanom sukobu nadležnosti u predmetu Privrednog suda u Novom Sadu P. 639/2012, a u kome je slična činjenična i pravna situacija sa ovim obligacionim sporom.

Postupajući po predlogu tužioca od 16. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je nastavio s postupanjem u ovoj pravnoj stvari i predmet je zaveden pod brojem P. 2419/2012.

Privredni sud u Novom Sadu je 8. februara 2013. godine doneo presudu P. 2419/2012, kojom je usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati iznos od 863.701,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, te je obavezao tuženog da isplati tužiocu i troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 3113/13 od 18. septembra 2013. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je stranka, kada predloži izvođenje dokaza, dužna da po nalogu suda unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza i da će sud odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi, te da će sud u tom slučaju, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova (član 153. st. 1. i 3.); da na mesto određenog veštaka sud uvek može odrediti drugog veštaka (član 251. stav 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.).

Odredbe člana 10. Z akona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 4. septembra 1996. godine , podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3113/13 od 18. septembra 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligaciono - pravni spor trajao 17 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Uzimajući u obzir da su parnične stranke 1991. godine zaključile ugovor o nenamenskom zajmu, kojim se tuženi obavezao da će ispuniti dug u 60 fiksnih mesečnih rata i da je tokom izvršenja ugovora došlo do inflacije, što je imalo za posledicu obezvređivanje vrednosti vraćenog zajma, prvostepeni sud je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi putem veštaka ekonomsko–finansijske struke realnu vrednost duga tuženog, odnosno inflatornu štetu koju je pretrpeo podnosilac. Ipak, složenost dokaznog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on u znatnoj meri doprineo prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe nakon što je 13. oktobra 2003. godine veštak J.D. vratio prvostepenom sudu spise predmeta nije postupio po nalogu suda da predujmi troškove dopunskog veštačenja, u smislu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, pa je Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 5529/06 od 29. aprila 2004. godine prekinuo parnični postupak, a parnica je bila u prekidu sve do 3. septembra 2010. godine, kada se podnosilac obratio Osnovnom sudu u Novom Sadu sa predlogom za nastavak postupka. U tom smislu, Ustavni sud napominje da parnični sud, i pored zloupotrebe procesnih ovlašćenja podnosioca ustavne žalbe, nije oslobođen od odgovornosti da pravilno primeni procesno i materijalno pravo kako bi se postupak okončao u razumnom roku (stav Evropskog suda za ljudska prava po kome “u slučaju kada domaći sud nije koristio sva sredstva koja mu nacionalno pravo pruža u cilju disciplinovanja učesnika postupka, među koje spada i podnosilac predstavke, odgovornost za to biće na strani tužene države“, predmet Sokolov vs. Russia , presuda od 22. septembra 2005. godine). U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Novom Sadu nije iskoristio procesnu mogućnost predviđenu odredbom člana 153. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i doneo odluku o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe primenom pravila o teretu dokazivanja, već je doneo rešenje o prekidu postupka, iako nije postojao zakonom predviđen razlog za donošenje takve odluke. Međutim, uprkos činjenici da je Opštinski sud u Novom Sadu pogrešno primenio procesno pravo, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije podneo žalbu protiv navedenog rešenja o prekidu parničnog postupka i da se on pasivno držao sve do 3. septembra 2010. godine, kada je tražio da se nastavi parnica. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno snosi odgovornost za duže trajanje ovog parničnog postupka u vremenskom intervalu od oktobra 2003. godine, kada mu je prvostepeni sud naložio da predujmi troškove dopunskog veštačenja, do trenutka kada je podneo navedeni predlog za nastavak postupka, tj. u periodu od nepunih sedam godina.

Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu presudno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao dva perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda u kojima nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se ovaj spor okončao u najkraćem mogućem roku. Prvi period neaktivnosti trajao je nepune tri godine, od 4. decembra 1996. godine kada je Opštinski sud u Novom Sadu održao ročište za glavnu raspravu, do 21. oktobra 1999. godine kada je parnični sud održao naredno ročište u ovoj pravnoj stvari. Drugi period neaktivnosti je trajao više od šest meseci, od 24. aprila 2001. godine kada je veštak dostavio sudu nalaz i mišljenje, do 5. decembra 2001. godine kada je sud održao ročište za glavnu raspravu na kome su se parnične stranke izjasnile o izvedenom dokazu. Budući da je veštak nakon jedne godine i šest meseci dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu nalaz i mišljenje, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da navedeni prvostepeni sud nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veštaka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine). O mnogobrojnim propustima Opštinskog suda u Novom Sadu u ovom predmetu govori i činjenica da je prvostepeni sud doneo formalno rešenje o izvođenju dopunskog veštačenja u ovoj pravnoj stvari tek nakon 13 meseci od dana održavanja ročišta za glavnu raspravu na kome je odredio da se izvede ova vrsta dokaza. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za prekomerno trajanje ove parnice leži i u činjenici da je veštak tek nakon sedam meseci vratio parničnom sudu spise predmeta ističući da će uraditi dopunsko veštačenje nakon predujmljivanja troškova veštačenja, a da sud nije blagovremeno preduzeo odgovarajuće procesne mere kako se parnični postupak ne bi nepotrebno odugovlačio.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred ovim sudom.

6. S obzirom na to da je otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da sva prava stečajnog dužnika ulaze u stečajnu masu iz koje se namiruju potraživanja stečajnih poverilaca, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe, da je predmetni parnični postupak bio u prekidu sedam meseci (prvi put iz zakonom propisanih razloga, a drugi put na predlog podnosioca ustavne žalbe i tuženog u parnici), te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.